Пише: Огњен Војводић
ognjenvojvodic.info 26. јула 2018.

***

УВОД

Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог спорног и скандалозног ′Српског рјечника′ Вука С. Караџића децембра 1818. године.

Потпуни назив речника гласи „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“. Речник је рађен у програму југословенске језичке политике аустрославистичког (протоеврославистичког) колонизовања српског језика и правописа, тј. у општем контексту и континуитету европске колонијалне културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818. године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатском мисијом на Балкану (унијатска ′црква′ је бивша православна црквена заједница чији су свештеници признали  поглаварство римског папе).

Караџићев речник је реформаторски речник, рађен у колонијалном програму латиинске славистике, са сврхом свођења српског језика на дијалекатски књижевни стандард, редуковања речника српског језика, уклањања српских (словенских) ријечи, легализације «ниског» вербалног материјала,уписивања турцизама и туђица других језика. Сврха рјечника је била промоција простог језика и правописа. Речник је свoђен на ниво рурално-радничког говора, на тридесет гласова и графема, проширен примитивним  и простачким изразима. Речник садржи 26.270 ријечи протумачених и преведених њемачким и латинским описима и изразима. Речник је штампан реформисаним правописом, са додатим латиничним словом «ј» и четири нове графеме. Програм израде речника је била промјена природе правописа, али, и природе речника. Речник је раскидао са стољећима изграђиваним  књижевним језиком, а промовисао прости народни дијалекат као критеријум књижевног српског стандарда. Речник је представљао програм  својеврсне самоколонизације, самоодвајања од српске сложене структуре и континуитета књижевног језика. Речник садржи списак пренумераната, српских националних првака и црквених достојника, који је послужио пропаганди као патриотски и православни псеудоним за дистрибуцију и промоцију речника.

Копитаров и Караџићев речник је био програмско полазиште југословенског језичког и политичког пројеката. Од објављивања речника 1818. године свој столетњи континуитет југословенска језичка политика крунише Краљевином Југослвијом 1918. године. Караџићев речник није био полазиште српске независне националне језичке политике и лексикографије, како смо погрешно учени у школи. Напротив, био је програмско полазиште формирања југословенских језика на дијалектима српског језика, раскидања са српским православним правописом и књижевним језиком, креирања дијалекатског српског књижевног језика према пракси латинске мисије хрватског дијалекатског књижевног стандарда; формирања ћириличног фонетског простог правописа прилагођеног хрватској варијанти латиничног фонетског писма, полазиште потискивања култа православних просветитеља писмености и изграђивања нових култних ауторитета писмености и језикословља, просветитеља ванправославног вавилонског југословенског језичког јединства.

Круцијални повјесно-програмски континуитет и контекст коме програмски припада Караџићев речник и рад у еврославистичкој мисији јесте прослава дјела и 400 година од рођења фратра и филолога Аустина Јураја Крижанића (од 1618. Липник, на граници данашње Хрватске са Словенијом, до 1683. Беч), која се ове године слави у Хрватској. Латинска славистика од средњег вијека користи јединствен језички програм, а Јурај Крижанић је био мисионар латинске славистике упућен у царску Русију. Крижанић је прогнан у Сибир и после 15 година прогонства протјеран је из царске Русије. Крижанићеви филолошки и теолошки радови су значајно програмско предање латинске славистичке мисије. У 19. вијеку, када је појачан рада латинске мисије према Србима, почетком ослобађања Срба од османске окупације, фратар и филолог Јозеф Добровски, оснивач европске славистике, прослеђује радове Августина Крижанића аустријском цензору словенске штампе Бартоломеју Копитару. Програмска начела која је користио Крижанић примијењена су у реформи српског језика и правописа; прости правопис – гласовни; прости језик – дијалекатски књижевни стандард; релативизовање релгизности међу православним Словенима пропагандом о Словенима три вјерозакона и проглашењем православља Словена `грчким законом` и преваром. (У овом тексту није непосредно анализиран мисионарски рад Аугустина Крижанића, али јесте посредно, прегледом програмских начела југословенске језичке политике).

РЕЧНИК  РАСКИДАЊА  СА  СЛОВЕНСКИМ  РЕЧНИКОМ

У пројекту аустрославистичког југословенског језичког програма Караџић је почео рад на речнику, према налогу свог медијског ментора у Аустрији – аустријског цензора за словенске језике и штампу на простору аустријске царевине, Бартоломеја Јернеја Копитара (1780–1844). Цензор Јернеј Копитар је имао највећи удио у изради речника. Заједно са Караџићем је више од двије година радио на речнику, обављао технички дио посла, подучавао Караџића начину израде речника, преводио на њемачки и латински српске ријечи, урадио коректуру превода. Рјечник је требало да потпишу Бартоломеј Копитар и Вук С. Караџић, али због религиозне репутације латинских мисионара и реформатора у православном народу, програмски се само потписао Караџић.

„Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ је рађен у европском колонијалном контексту и програму решавања Источног питања. Сврха колонизовања српског језика и правописа је било раздвајање природне, језичке, правописне, политичке везе српског са највећим словенским језиком и народом, православном руском царевином и црквом, односно припајање правописном и језичком јединству словенских народа латинске славистике и религије. Стратешка сврха аустрославистичког Караџић-Копитаревог речника је било супротстављање руско-словенском и црквеном словенском језику као свесловенском ујединитељском филолошком фактору, словенском програму православне писмености и језичког јединства, раскид са континуитетом књижевног српског језика и предањем православне писмености, раскид везе са православним предањем и православним народима, онемогућавање правописне повезаности православних народа, језичког јединства словенских православних народа, првенствено православне царске Русије са српским словенским народом.

Мисија латинске лингвистике од средњег вијека до деветнаестог, када је њоме координирао аустријски цензор Бартоломеј Копитар као латинском славистиком, спровођена је као антимисија православној мисији Светих Ћирила и Методија. Као што су апостоли словенског правописа, Света браћа Кирило и Методије, уврстили српски језик у Свету и светску књижевност, тако су безбожна браћа Копитар и Караџић сводили српски језика у бездан балканске дијалектологије. Као што је Константинопољ описмењавао и православним правописом обједињавао словенске народе, Москва је као нови Цариград обнављала православну писменост и словенско језичко јединство, посебно почетком ослобађања православних народа од османског ропства. Стога се латинска лингвистичка мисија у 19. вијеку (као што се у средњем вијеку супротставила мисији Светих Ћирила и Методија) супротставила повезивању Срба са православним народима и православном руском царевином, обнови српске државе са установама културе православног предања писмености и континуитета књижевног језика. Упоредо са потискивањем и прекидањем православне писмености, православних култова и светитеља, мисија латинске славистике је изграђивала нове култне ауторитете југословенске језичке ванвјерске вавилонске културе.

Вук_Ст._Караџић-1832 (уље на платну Димитрија Лактарија 1832. Народни музеј у Београду)

Мисија латинске лингвистике је посебно појачана почетком 19. вијека када се православни Срби почињу ослобађати османске окупације. Прозелитски процес латинске колонизације српског језика и правописа појачан је после државног указа Царице Марије Терезије 1770. године да књиге и часописи на српском језику могу бити штампани у Бечу и подручју царевине. Царица Марија Терезија 1769. оснива школу политичких наука у Вараждину која је 1772. пресељена у Загреб и 1776. године прерасла у Академију знаности и до 1850. дјеловала као највиша наставна установа у Хрватској, заметак каснијег Свеучилишта. (Према Енциклопедији Југославије). Такође, овај процес јача и после указа истог програма Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске школе латиничног писма, народног дијалекта и учења њемачког језика (који је повучен по захтјевима и молбама српске цркве, српских установа културе и утицајних српских културних дјелатника, посебно Теодора Јовановића Мирјевског, директора српскох школа у аустријској царевини на подручју Баната).

Дозвола штампања српских књига, уџбеника и часописа у аустријском царству је имала за сврху контролу српске културне политике, српског књижевног језика и правописа, заправо увођење законске обавезе коришћења српских уџбеника штампаних у аустријској цензури и царевини, а спречавање коришћења нецензурисаних православних уџбеника и књига које су српске школе добављале из царске Русије. Такође, такви закони су забрањивали рад руским православним професорима у мисији словенске православне писмености. Југослаовенска језичка политика аустрославизма је креирана ради одвајања православних Словена у оквиру царевина од православне културе и народа, а припајања Словенима латинске религије и писмености. Једна од програмских књига југословенске језичке политике, штампане према закону и програму аустрославистичке цензуре у аустријском царству, је Караџићев и Копитаров `Српски речник  протолкован њемачким и латинским ријечима`, као програм еврославистичке језичке политике на Балкану.  

РЕЧНИК РАСКИДА СА СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И ПРАВОПИСОМ

Копитар-Караџићева реформа српског језика и правописа подразумијевала је упоредну реформу језика и правописа. Реформаторским речником је публикован и реформисани правопис, смањен је број ријечи, гласова и графема, језик је сведен на 30 гласова за које је формирано 30 графема. Од 48 графема, колико је гравитирало у српско-словенском правопису, и 42 колико је стално коришћено, реформисани правопис је сведен на тридесет. Сложени српски правопис у реформисаном речнику је преполовљен. Уклоњено је пола постојећих слова, унесено је пет нових, латинично „ј“ и новоформирани графеми љ, њ, ђ и ћ. Ортографија опсега означавања укупног фонетског фонда и цјеловитости српског језика сведена је на прости гласовни правопис са 30 графема и гласова. Смањен је број ријечи и гласова, језик је сведен на 30 гласова, а речник на сеоско-занатски речник, проширен примитивним и простачким ријечима. Изостављене су српске словенске ријечи, а уписани турцизми и туђице других језика. Речник је раскидао са стољећима изграђиваним језиком сложених израза и појмова, а промовисао прости ′народни′ редуковани речник као критеријум књижевног српског стандарда.

Намјенски је нарушен графички систем и цјеловитост српског ћириличног писма, прекинуто предање православног правописа и континуитета књижевног језика. Промијењена је природа правописа, сложени српски ћирилични правопис са значењским – семантичким смислом, опсегом означавања укупног фонетског фонда и цјеловитости српског језика, сведен је на прости гласовни правопис 30 графема и гласова. Правопис је реформисан ради одвајања српске ћирилице од православне писмености, као и од ћириличних писама других православних народа, првенствено од правописа највећег православног словенског народа, руске књижевности и руске царевине.

Раскид са сложеним системом ћириличног правописа рађен је истовремено ради креирања ћириличног прелазног правописа у процесу југословенских латиничних интеграција. Савремена српска ћирилица је формирана у програму двоазбучне доктрине југословенске језичке политике, компатибилна хрватском новоформираном латиничном правопису, уподобљена фонетској вриједности хрватске латинице. Наиме, није предвиђена да буде цјеловито, независно, самостално српско ћирилично писмо; намјенски је формирана као прозелитски правопис прелаза у латиничну писменост. Можемо рећи да је савремена српска ћирилица “вуковица“ традиционално транзитна. Караџић је био категоричан у равноправном коришћењу латиничног писма тј. у двоазбучности; што је свједочио потписивањем латничним писмом на доктинарним документима југословенског језичког програма и инсистирањем да се његове књиге увијек штампају и на хрватској латиници, а свој став религиозног релативизма је посвједочио вјенчањем у римокатолчкој цркви.

РЕЗУЛТАТ РЕФОРМАТОРСКОГ РЕЧНИКА

Резултат реформисаног речника српског језика је израда „Рјечника српског или хрватског језика“ Југословенске академије знаности, основане у Загребу. Копитар-Караџићевим речником је релативизован и разграђен српски правопис и речник, а речником Југославенске академије је релативизован и назив језика. Оснивање Југословенске академије у Загребу 1866. године је био програм римокатоличке мисије на Балкану. Покровитељ Југослевенске академије је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а предсједник фратар и филолог Фрањо Рачки. Речник Југословенске академије је радио Караџићев саборац за реформу српског језика и правописа Ђура Даничић (Поповић), који се на позив бискупа Јосипа Штросмајера преселио из Београда у Загреб и именован за секретара Југословенске академије и руководиоца израде Речника српског или хрватско језика ЈАЗУ.

Претходно су 1850. године Караџић и Даничић са хрватским и словеначким филолозима потписали Бечки књижевни договор о заједничком језику Срба, Хрвата и Словенаца. У тексту договора назив језика се не помиње а сви постписници су документ потписали новоформираном хрватском латиницом. Треба подсјетити да је Бечки књижевни договор програмски једнак југословенској актуелној „Декларацији о заједничком језику“. Југословенска језичка реформа је програмски подразумијевала поступно потпуно разграђивање српског језика. Планетарни је преседан да је речник једног народа прављен ради отуђења од ријечи властитог језика, раскида природне везе српског са словенским језицима, то јест српског са српским језиком. Такође, да су речник и правопис једног народа формирани ван државе и установа културе тог народа, а у другој друговјерној и непријатељској држави, ван сазнања српских установа културе и Српске цркве.

Речник једног језика није само регистар ријечи. Сврха речника није у већем броју сакупљених ријечи, већ у одређивању смисла, природе и правца одређеног језика. Цјелину, богатство и будућност језика не чине ријечи ′вађене из дубине′ дијалеката и ′природног говора′, већ ријечи изграђиване у континуитету књижевног језика. Речник се формира обдјелавањем и осмишљавањем језика као Божанског дара, јер језик није слободни елемент у природи који човјек проналази, или стиче као способност преживљавања у природи и друштву – језик је дар Божији дат човјеку као словесном бићу да га предаје потомцима, који култивише културним калемљењем, чува и чисти од простаклука и корова некултурног речника. Супротно словесном хришћанском приступу језику, речник Копитара и Караџића је вјековима изграђивани језик прогласио „наметнутим вјештачким“ језиком, а стихију примитивизма у коју је народ запао ропством прогласио ′природним језиком′ ′природног народа′ прокламујући праксу прикупљања и рециклирања речничког отпада, а раскидања са извором и изграђивањем језика.

ПРЕВАРЕНИ ПРЕНУМЕРАНТИ

Списак пренумераната речника, познатих српских културних дјелатника и црквених достојника, служио је као средство пропаганде у циљу промовисања и дистрибуције речника. Претплатници су били обманути о његовом садржају и правопису да би помогли штампање српског речника на ползу српског рода и језика. Један од првих пренумераната је био митрополит Стефан Стратимировић, који је имао статус српског патријарха. Митрополит је био огорчен због унесених скаредних ријечи и банализовања српског језика, реформисаног правописа, уметнутог латиничног слова јоте, нових слова која су формирали Копитар и Караџић, а изостављених српских ријечи и ′светих слова′ ћириличног писма. Реформисани правопис би представљао побједу римокатоличке реформе и мисије у Књажевини Србији и српском правопису. Митрополит је спалио примјерке речника које је добио, што није скривао од јавности. О томе пише Евстатије Михајловић, писац књиге против Караџићевог скрнављеља превода Новога завјета, у писму патријарху Маширевићу: „Кад је блаженопочивши митрополит Стратимировић Вукове Рјечнике од године 1918. због јоте и садржаја скарадних речи благоизволио спалити тади…“. Свједочи о том и писмо Књаза Милоша Обреновића Владики Петру II Његошу (погледај овдје).

Митрополит је Караџића пријавио аустријској полицији због уношења из Аустрије у Србију литературе која „има штетан уплив на обичаје и морално васпитање“. Уношење Караџићевог Рјечника и превода Новог завјета у Књажевину Србију је до 1868. године било законски забрањено.

Владика Карловачкога владичанства Лукијан Мушицки је  као архимандрит од 1828. године био одређен од митрополита Стратимировића за сарадњу са Јернејем Копитаром, као цензором штампе српских књига и часописа у Аустрији, а са Караџићем као сарадником аустрославистичког програма језичких југословенских интеграција. Архимандрит Лукијан Мушицки је корио Караџића због антирелигиозног реформског рада и назвао га ′јеретиком српске филологије′, али се трудио да на Караџића, који је спроводио аустрославистички програм, утиче православним предањем. Допринос архимандрита Мушицког у том смислу је и формирање дизајна слова ′Ђ′, да српска упрошћена и разграђена ћирилица лишена семантичког смисла има макар графичку фолклорну српску посебност, што је Караџић прихватио. Предлоге архимандрита који су српско ћирилично писмо чинили неподударним хрватској латиници и онемогућили ћирилично-латиничну интеграцију, Караџић је одбио. У писму Караџићу о томе како је Рјечник примљен у српским установама културе, архимандрит Мушицки пише: „Како прође, велите, Српски Рјечник? У Карловцима и Новом Саду? Нигде горе. Публична и јавна хула, гнушеније, презреније, омерзеније његови су пратиоци“. ПрепискаII, 238.

Против таквог Рјечника је био оснивач и ауторитет европске славистике, филолог и фратар Јозеф Добровски. Сматрао је Караџића нестручним за израђивање речника. Јернеј је од Јозефа тражио подршку, али је Добровски, можда као Чех, сматрао да Србе не треба свести на прости језик, да у српски речник треба унијети књижевни језик и не уписивати турцизме, псовке и скарадне ријечи. Добровски о реформи српског језика пише: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и делимице и разговорном језику“. (цитирано према Белићевом преводу). Међутим, Бартоломеј Јернеј Копитар није крио мржњу према православљу и највећем словенском народу. У чланцима је православне свештенике називао ′мрачњацима′, а у Копитаровој кореспонденцији читамо како је римокатоличком ревношћу радио на раздвајању Словена од православља. Као опуномоћеник за словенско питање, мисионарио је на простору Украјине под аустријском царевином, и основао катедру за црквенословенски, ради школовања унијатских свештеника. Радио је на отварању института за Славистику у Аустрији, на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте по моделу српске реформе раздвајања од православног предања писмености. У свом тексту „Патриотске фантазије једног Словена“, Јернеј је написао: „Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

РЕЧНИК КОЛОНИЈАЛНЕ КАТЕГОРИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ НАРОДА

Копитар-Караџићев реформаторски речник је, као сви речници програма европског колонизовања језика ваневропских народа, служио колонијалној категоризацији српског народа. Упрошћавањем и упростачењем језика, свођењем на рурално-раднички речник, перспективу занатских и пољопривреднх послова, колонизовани народи су ограничавани на одређену природу посла и поткултуру. Европска колонијална културна политика је реформаторским речницима вршила регресију речника колонизованих народа, посебно конкурентних култура какве су биле православне. Колонијалним категоризовањем је контролисала културни и интелектуални развој колонизованих народа. Упрошћавањем филолошког и философског, религиозног и научног појмовног речника народ је одвајан и одвикаван од интелектуалног развоја и расуђивања.

Словени конвертити су, лишавањем православног правописа и књижевног језика, категоризовани и лингвистички легитимисани као сталеж слугу подређен латинском језику. Намјенским недостатком ријечи матерњег језика за интелектуалне, научне, књижевне, философске, филолошке, вјерске појмове, народ је упућиван на речник латинске схоластике, а тиме у програм латински укупне културне колонизације. Иста латинска унијатска пракса је примијењена у Караџићевом речнику, у којем нема филолошког, философског, богословског речника и појмовника, зато се речник за који у простом народном језику није било ријечи морао позајмљивати из речника страних језика. Тако је православни народ подређиван језицима народа са изграђеном сложеном интелектуалном, научном и религиозном језичком културом.

Свођењем књижевног и народног језика на прости и простачки говор, народ је свођен на поткултурну категорију. У Караџић-Копитаров ′Српски рјечник′ су као ′национално наслеђе′ уношени језички простаклуци и примитивизми, ради колонијалног свођења народа на примитивне друштвене односе, што је било и изругивање европских лингвиста са балканским православним колонизованим народима. Скаредне ријечи речника нису биле проблем због згражавања дворјана на српском Двору, како је програмски поједностављиван проблем у пропагандној литератури, већ због категоризације културе српског друштва, караџићевске кафанизације речника и народа, свођења на културу и ′култ′ кафане, балканске крчме и псовачнице. Караџић-Копитаров речник је у свом времену имао филолошку функцију данашњих „ријалити“ програма, „ријалити“ речника, медијског разграђивања моралних и религиозних друштвених норми причања и понашања.

Прогоном језика виших сталежа, последично је на његово место потиснут језик сељаштва, ′народни′ језик, (јер сеоски језик и сталеж постоје и у односу на више сталеже). Такозвана ′двојезичност′, диглосија, нормирани стандард свих језика, онемогућавала је злоупотребу ′народног′ језика, и подржавала укупност језика, и онога вишег и онога нижег стила и сталежа. Лишавањем језика школованог речника разграђена је сложеност и цјеловитост српског језика. Српски рјечник је у програму колонизовања српског језика рађен ради разграђивања изграђених језичких правила и норми. Реформаторски речник је рађен ради раскидања и са речником српских епских пјесама, које су послужиле колонијалној кампањи реформе српског језика и правописа. После спроведене реформе српског језика и правописа, језик српске епике и народних дијалеката је програмски `прегласан` дијалектом демократске просте већине, простачким речником револуционарног права на ′новоговор′ и „писањем као што говори“ гомила.

У социолингвистичкој колонијалној категоризацији језика српске грађанске класе, одбачен је језик ′однарођеног′ грађанског друштва и сталежа. У колонизовању српског језика брисан је речник културе говора грађанског друштва и замјењиван просто-палананачким говором и страном фразеологијом, тј. формирањем културно колонизованог грађанског сталежа скоројевића. Речник грађанског сталежа је у југословенској језичкој подјели додијељен хрватском стандарду, а српској страни је припао стандард категорије караџићевског кафанског и сељачког стила – ′живог језика′ у ′сталном развоју′. Подсјетимо да је Копитар-Караџићева реформа прво прихваћена у Загребу 1861. године, када је Караџић проглашен за почасног грађанина Загреба, док је у Књажевини Србији, указом проевропског младог колонијалног Књаза Михаила, прихваћена осам година касније.

Тековина еврославистичког колонизовања српског језика у југословенском језичком програму, такође намијењена хрватском стандарду и Загребу, јесте избор ијекавског изговора херцеговачког дијалекта за Српски рјечник, заправо, као прелазни речник до двоименовања заједничког југословенског језика тј. израде ′Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ – Југословенске академије знаности и умјестности′. Хрватски изговор у Загребу је до Копитар-Караџићеве југословенске језичке реформе био екавски. Кајкавски дијалекат `на коме је писана Загребачка књижевност` је екавског изговора као и словеначки. У југословенском договорном двоименовању српског језика, принципом упрошћавања, за српски стандард је одређен екавски изговор као једноставнији, а за хрватски ијекавски као сложенији и најсличнији старословенском. Дакле, српски језик је додатно подијељен проглашењем изговора истог језика за језик другог народа и назива – у хрватском Сабору 1892. године`на караџићевској ијекавској основи са прилагођеном редакцијом латиничног писма` (у Београду је 1894. издата Новаковићева граматика екавског изговора и ћириличног писма).

Југословенски реформатори и револуционари у Србији, као Јован Скерлић, предлагали су и правили петиције да Срби напусте ћирилично писмо а да се Хрвати врате екавском и напусте ијекавски изговор као сличан црквеносло- венском језику, и тако формирају југословенски језик екавског изговора и латиничног правописа латинске славистике. Предлог је одбачен од хрватске стране, као касније и југословенски дводјелни а потом хибридни двочлани назив језика „српскохрватски“. Усвојена је римокатоличка варијанта мисије југословенског језичког програма, присвојен је и преименован јужноштокавски дијалекат ијекавског изговора у хрватски језик. Филолошки је форсиран хрватски језик и народ као аутохтоно римокатолички, а потискиване су прелазне хибридне творевине југословенског језика и речника и имена српскога као синонима православне припадности. Одбијен је и предлог Караџића да се у хрватску варијанту латиничног писма унесу поједина ћирилична слова, као у српски правопис латинична, ради формирања синкретистичког правописа у екуменском програму формирања будућег југословенског језика.

Лингвиста и дијалектолог Павле Ивић у књизи Српски народ и његов језик пише да је то “најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао“. У истој књизи Ивић пише: `Има у том загребачком усвајању ијекавице нечег маркантног, наоко чак парадоксалног. Наиме, на земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби, ту и тамо Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем. Крајеви где римокатолички живаљ аутохтоно у већој маси говори ијекавски – дубровачко приморје, делови централне и источне Босне итд. – били су далеко изван граница Хрватске. Па и у тим удаљенијим крајевима римокатолици с ијекавским дијалектом нису нарочито бројни. Њихов удео међу римокатолицима нашег језика не премаша једну десетину.` (186)

МЕША СЕЛИМОВИЋ О КАРАЏИЋЕВОМ РЈЕЧНИКУ

Значајна анализа Караџићевог и Копитаревог речника је студија академика и књижевника Меше Селимовића „За и против Вука“. Селимовић у поглављу о Његошевом и Караџићевом речнику предочава природу Караџићевог Рјечника: „Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]“ (погледај овдје: Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика). Селимовић у својој студији закључује: „Вуков Рјечник је речник реалија села, далеко од градова, и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“. Дакле, данашњи сукоб српског са преименованим дијалектима српског језика није друго до рат различитих речника ′реалија села’, пресељеног у градове као основа националног књижевног језика.

Правописни принципи Јернеја Копитара у реформи језика и правописа код Словенаца нису спровођени. Филолози и римокатоличка црква Словенаца нису прихватили Јернејев језички програм иако је Јернеј био Словенац и римокатолик зато јер је колонијални реформаторски програм латинске славистике био намијењен разградњи језика и правописа православних Словена, а не латинске писмености и књижевности.

___________________

Литература:

1.Копитар и Вук – Јелена Шаулић; Вуков и Доситејев музеј, Београд,1978.

2.“О јавној употреби језика и писма“ – Синиша Стефановић,
Завод за проучавање културног развитка, Београд.

3.Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.