Промоција књиге „Заборављени мученик“

”Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики;
Рахиља плаче за дјецом својом, неће да се утјеши за дјецом својом, јер их нема”
(Јер 31,15).

Овако говораше Господ светом пророку Јеремији. Било је то скривено пророчанство о страдању витлејемских младенаца (јер је Рахиља сахрањена у Витлејему) од стране безбожног Ирода, које се испунило после скоро 600 година.

Толико година је прошло откако је Јефимија извезла Похвалу светом кнезу Лазару, мученику косовском, сузама залила и у нити уткала свеопшту народну бол за овим светим праведником. И као некад у Витлејему, тако и у наше време, на Косову, опет се чу глас и нарицање и плач велики.

Наш нараштај, по неизрецивом промислу Божијем, растао се са многим праведницима, а ми смо их заборавили. Више је оних које смо заборавили, иако то нисмо смели, него оних којих се сећамо. Тај злокобни заборав се усадио у нас, пустио корене. Заборављамо и ко смо, и шта смо, и чији смо, и куда идемо. Прокажени смо јер смо заборавили оне најбоље међу нама. Најгушћом тамом заборава обавили смо оне чија врлина треба да нам осветљава пут. Пут ка себи, ка свом бићу, ка Лику и Прволику.

Рахиља је некада нарицала и плакала за децом својом али Србија нема суза за своју.

Њена деца, свесна да у њима тече крв њихових предака и крв потомака, жртвовала су своје животе бранећи њу, Србију – мајку над мајкама, сестру над сестрама, невесту над невестама. Зато је и Србија дужна да плаче и да не заборавља своју децу већ да њихов спомен преноси са нараштаја у нараштај.

И ова књига пред вама настала је из жеље да се отргне од заборава неправедно заборављени Божји угодник, на земљи мученик а верујемо на небу торжественик, јеромонах Стефан. И нека се из ових исписаних редова изроди похвала, попут оне Јефимијине, овом новом косовском страдалнику.

Кад оживимо сећање на њега и на друге попут њега, можемо да се надамо и нашем народном васкрсењу, тек тада се можемо надати да ће се остварити речи пророка Јеремије упућене Рахиљи: ”Устави глас свој од плача и очи своје од суза, јер има плата дјелу твојему … и имаш наду на пошљедак, говори Господ, да ће се вратити синови твоји на међе своје,” (Јер 31, 16-17) . Родиће се тада и нада да ће се вратити синови српски на међе своје, на Косово и Метохију, где Господ скрива и чува од нас недостојних мошти овог светог угодника.

Као Јефимија Лазара, и ми молимо оца Стефана: ”На наша мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесосмо похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе нам разуму”.

Још се надамо да ће молитвама оца Стефана Бог примити ову књигу као сузу Србије која ће канути на душу и утешити срце пре свега његове мајке и сина, и свих оних који су га упознали док је још ходио међу нама, а потом и свих оних који ову књигу буду читали. Нека нам та суза отвори духовне очи а милосрдни Господ нека нам, по речима пророка, дарује ”срце и уши које чују” (Варух 2, 31) на ревносно живљење по благовестном закону Јеванђеља.

Свети свештеномучениче оче Стефане, нека твојим молитвама овај дан дође брзо. Не заборави нас као што ми заборависмо тебе. Као Јефимија ти вапијемо ”дођи, дакле, у помоћ нашу ма где да си”. Појави се, пројави се. Молимо ти се.

Протосинђел Дамјан

Извор: Срби на окуп
30.1.2018.

***

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

***

ПЕСМА НОВОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ

(подобно Растко)

Господ чиста срца тражи, Господ верне душе иште,
прославља их кад постану његов дом и светилиште.

Благоволи Господ благи, одабраног једног дана,
позвати у царство вечно, мученика свог Стефана.

Од младости он је себе Христу Богу посветио,
и животом јеванђелским душу своју осветио.

Анђелским је путем пош`о, да послужи Богу своме,
на монашком уском путу, спасење је наш’о своје.

Послушању беше предан, и свакоме Божјем реду,
слуга Христов показа се, у ревности и изгледу.

Постом, бдењем, смиреношћу, и осталим врлинама,
поста Стефан чедо Божје и пријатељ Анђелима.

Пун љубави и чистоте, и за ближње самилости,
остао је диван пример свете вере и кротости.

Дар свештенства Бог му даде, да управља мудро њиме,
и он чесно са ревношћу прослављаше Божје Име.

А дан дође кад Бог благи, позва себи чедо своје,
у небеску свету цркву, у предивне рајске дворе.

Крете Стефан јагње кротко, одређеног Богом дана,
бринући се он за ближње, да донесе им се храна.

Ни слутио Стефан није нит’ пакости нити злобе,
Да о глави њему раде и невиног у смрт воде.

Ал’ душмани и не знају, да још једног свеца праве,
свети Стефан оде Богу, уздигнуте к небу главе.

И ко Стефан Архиђакон, чије и сам носи име,
Виде небо отворено, Христа где царује њиме.

У небеском светом Царству, анђели су венац свили,
Стефану га светом дали и ко брата загрлили.

Сад Косово-Метохија, нека славе мученика,
Свети Стефан увек биће, наша хвала, наша дика.

Моли Бога мучениче, моли Христа у све дане,
да Његова светлост вечна и у нашем срцу сване.

Слава Христу Богу нашем и поносу мученика,
што нам даде још једнога небескога заступника.

Песму саставио јеромонах Сава