ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ АКАДЕМИКА БУРОВИЋА

– и став Албанаца према њима –

Могли бисмо да говоримо о ставу Албанаца према читавом стварању академика проф. др Каплана Буровића, публицистичком, књижевном и научном, посебно и према његовој борби за слободу и демократију Албаније, или бар само о читавом његовом научном стварању, али то је обимна тема која захтјева времена, па представља и проблем за објављивање. Зато ћу се бавити само једним његовим дјелом из области албанске лексикологије – STUDIME LEKSIKORE (ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ) – написано на албанском језику и објављено 2009. године.

Академик Буровић је почео да се бави албанском лексикологијом још као младић, кад је и почео да учи албански језик и суочио се са РЈЕЧНИКОМ (СРПСКО-ХРВАТСКО – АЛБАНСКИ РЈЕЧНИК) Сокола Доброшија. Хтио не хтио он је упоређивао албанске ријечи са српским и турским, посебно са осталим словенским језицима, па и са италијанским и латинским.

Године 1955. он је саставио и један ријечник албанске поморске и рибарске терминологије, а по упутствима проф. Војислава Данчетовића, тада шефа Катедре Албанологије при Универзитету у Београду. Тај је ријечник и завршио у рукама поменутог професора.

Те године, 1955. Академик Буровић је почео и студије на Албанологији у Скопљу, па се ту и најозбиљније почео бавити албанском лексикологијом. Шта више, управо те године он је одржао на Катедри Албанологије и једно предавање из области албанске лексикологије.

Послије 10 година, управо 1965. он је у Тирани објавио свој чувени роман ИЗДАЈА, на албанском језику, за који кажу да је њиме Академик Буровић придодао албанском језику око 100 нових ријечи.

Узимамо за примјер само једну ријеч – BUZËMBRËMJE – (еквивалентна нашој ПРЕДВЕЧЕР – ПРЕДВЕЧЕРЈЕ) којом и почиње тај роман. До тада су Албанци, умјесто ње, употребљавали ријечи „mbrëmje-mbremanet, ndaj mbëmjes, ndaj të ngrysurit, pjesa e fundit e ditës, fillimi i natës, darkë“, које налазимо у FJALOR SERBO-KROATISHT-SHQIP Албанолошког инстититу у Приштини, објављеног 1974. Као у овом рјечнику, тако и у претходним, немамо ријеч buzëmrëmje. Ако отворите дјело Академије наука Албаније FJALORI I GJUHËS SË SOTME SHQIPE, објављеног у Тирани 1980. године, значи петнаест (15) година послије романа ИЗДАЈА, на стр. 206 наћићете ријеч buzëmbramje, коју су сигурно узели из тог романа, као и пуно других ријечи.

Академик Буровић се цијелог свог живота бавио албанском лексикологијом, чак и по затворским ћелијама, гдје је провео већи дио свог живота. У југословенском затвору он прикупља ријетке ријечи од осуђеника, док у албанском затвору, гладујући, купио је јако скуп РИЈЕЧНИК поменуте Академије наука Албаније, и ту – између осталог, наставио је да се бави и албанском лексикологијом, упоређујући живи албански језик са претстављеним у том РИЈЕЧНИКУ.

Како видимо из његовог дјела ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ, он се није бавио само допуњавањем Рјечника Албанске академије наука, већ и допуном и исправљањем значења, па и правописа већ регистрованих ријечи.

Тако је његово дјело ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ, као и многа друга његова дјела, настало у ћелијама злогласног затвора Бурељи. Почетком године 2009. он је то дјело припремио за штампу и предао штампарији у Тирани «Marin Barleti», па чекао да му објаве књигу, као и три друге, које је заједно са поменутом предао и платио за њихово објављивање унапријед.

Кад је означеног дана отишао у штампарију да подигне књиге, власница те штампарије, пјесникиња Mimoza Ahmeti, на његове очи му је спалила све четири, изјављујући му:

– Савјест ми не дозвољава да штампам књиге једног аутора који пише против Исмаила Кадаре и, преко свега, негира и аутохтонију Албанаца, негира и поријекло Албанаца од Илира, па и поријекло од Пелазга…

Пошто су Академику Буровићу још 1996. провоцирали први инфаркт миокардиса, надали су се да ће му овим спаљивањем књига изазвати други срчани удар и тако га дефинитивно физички ликвидирати. Али, свијестан што су му приредили, он је прикупио себе, издржао провокацију и отишао у Македонију, гдје је приредио друго издање својим у Тирани спаљеним књигама.

Власти Албаније су својим медијима унутар и ван Албаније забраниле да и само једну ријеч кажу о овом монструозном културоциду. Гдје су могли, они су интервенисали и у страним медијима, као у швајцарском листу TRIBUNE DE GENEVE. Преко својих титоистичких колега у Београду, они интервенишу и у Удружењу српских књижевника у Швајцарској да ни они не писну ни једну једину ријеч о монструозном културоциду сред Тиране против члана и њиховог колеге из Удружења. Нико се из тог Удружења није ни чуо жив. Маскирано, Албанци интервенишу и на порталу СПРСКА ДИЈАСПОРА, гдје им је одмах дат заслужени одговор, чим су то открили. Идуће године, саборац Академика Буровића Сад Сагић објавио је о овом културоциду на нашем језику читаву књигу – АЛБАНСКИ БУМЕРАНГ, коју су и албански и југословенски Стаљинисти покрили ћутњом.

Уопште узев, албански Стаљинисти свако издање академика Буровића, како она на страним језицима, тако и она на албанском језику, покривају строгом ћутњом. Ни ријечи о њима преко медија. Гдје им допадну у руке прикупљају их и спаљују. Они су преко медија тражили, и то не неко други већ академици и „демократски“ амбасадори, да се забрани улазак у Албанију не само његовим књигама, већ и њему самом. Треба знати да се нико као наш Академик није борио и жртвовао за слободу и демократију Албаније, посебно не ови, који и преко медија траже од власти сва могућа и немогућа персекутирања против Академика Буровића, блокаду медија, мобинг и сатанизирање. Преко свега, академик и амбасадор „Демократске“ Партије Skender Shkupi је преко медија изјавио да је највећа грешка Енвера Хоџе што није физички ликвидирао Академика Буровића. И пошто га Енвер Хоџа није ликвидирао, он је преко медија позвао албанске јунаке да пођу у Женеву, гдје актуелно живи Академик, да га убију. Неки од ових албанских непријатеља Академика Буровића изјавили су и преко медија: да га је Енвер Хоџа убио, они би га прогласили за ХЕРОЈА. Али, пошто је остао жив и изјавио да није по националности Албанац већ Србин, онда је – по њима – заслужио КУРШУМ.

Куршум су они резервисали и за свако његово дјело, без обзира на садржину. Не трпе они ни она његова дјела гдје Академик пише најпозитивније за Албанце. Ни његово име не могу замислити. Зато су учинили све да то име избришу и из саме свијести Албанаца, па и из свијести његове дјеце. Поставили су им и другог „оца“ и настојали да их убиједе да им је овај прави отац. Шта све нису учинили и шта све не чине ови Албанци против нашег Академика и дан данас, а у знак захвалности са сва значајна добра која им је он учинио, жртвујући не само себе, већ и своју породицу, своју дјецу. Албанска незахвалност је најмонструознија на свијету. Академик Буровић није први, а сигурно неће бити ни последњи који је од ових Албанаца награђен овом њиховом монструозном незахвалношћу. Ипак је један Албанац изјавио и преко медија да Каплану сада поклоне читаву Албанију, послије злочина које су учинили против њега, његове породице и малолетне дјеце, не треба му ништа.

Али, вратимо се дјелу, гдје је Академик прикупио поглавито терминологију из области поморства и рибарења, тако значајну за поријекло Албанаца.

Како је познато, свијетски научници су као доказ да Албанци нису ни аутохтони и нити Илири узели чињеницу што Албанци немају своју поморску и рибарску терминологију. Све ријечи албанске поморске и рибарске терминологије су стране, српске, венецијанске, турске и ново-грчке. Ниједна није ни аутентична албанска, или „аутохтона“ како се они изражавају, нити старогрчка и ни латинска, како би требало да буду кад би Албанци били аутохтони, па и генеалошки следбеници Илира. Недостатак поморске и рибарске терминологије, заиста, што нам свједочи, ако не да ови Албанци, све до доласка Турака на Баллкан нису живјели на обали мора, ни језера, нису се бавили поморством, па – као сточари – нису ни употребљавали рибу у својој кухињи. И саму ријеч ANIJE = „брод“, узели су од Арабљана, који су 1570. године помогли Турке да заузму Улцињ, па су се ту и настанили и претворили Улцињ у своје пиратско гнијездо. Послије ове окупације, из албанских гора силазе у Улцињ Албанци, па мијешајући се са овим Арабљанима и Турцима узели су од њих и многе ријечи поморске и рибарске терминологије. И саму грчку ријеч LEVREK = „brancin-lubin, Labrax lupus“, нису узели директно од Грка, већ посредством Турака. Исто тако ријечи KANU, LIMA и пуно других, иако су са Грцима дошли у контакт много година прије неголи са Турцима, пошто се нису бавили поморством све док нису стигли Турци, који су довели у Албанију и своје поморце да науче ове поморском занату, како то каже аустријски академик, проф. др Gustav Weigand.

Сем поморске и рибарске терминологије, дјело Академика Буровића обилује и многим новим ријечима, које не постоје у академском РИЈЕЧНИКУ Албанаца од 41.000 ријечи, као esesh, koqe, kruc, bakam, balloç, berishtan, enverist, kullandrisur, qeverisur и др. Па и многим ријечима, које постоје у том РИЈЕЧНИКУ, Академик Буровић је додао нова значења. Тако апелативу ARNAUT, који у РИЈЕЧНИКУ албанских академика има само једно значење – Албанац – Академик Буровић додаје и два друга значења: 2. Најамник и 3. Становник или поријеклом из Арнаутистана (Албаније).

И поред демонстриране незахвалности према њему, Академик Буровић је наставио да даје свој допринос уопште албанској науци и посебно албанској лексикологији, што видимо и у његовим студијама које објављује управо ових дана у његовом најновијем дјелу EGZODI NGA PARAJSA ENVERISTE (БИЈЕГ ИЗ ЕНВЕРОВОГ РАЈА).

Допринос Академика Буровића албанској публицистици, књижевности и науци (Посебно за слободу и демократију Албаније!) је евидентан и неопорецив. Узалудне су све мјере које су предузели Албанци да избришу и само његово име из свијести Албанаца. Они се на сваком кораку спотичу о њега. И шта више, настојећи да га избјегавају, све више се сударају с њим, тако да је академик Буровић актуелно најприсутнија личност њихових медија, и поред свих настојања да га избјегавају.

Али тај допринос је значајан и за нас, неалбанце, јер из његових дјела упознајемо истину о Албанцима, ону истину коју су нам до сада прикрили не само албански буржуји, већ и наши, па и академије наука, које су нас индоктринирале свакаквим митовима и извитопереним легендама о Албанцима као „синовима орла“, аутохтоним становницима Балкана, сљедбеницима Илира, па и Пелазга. Индоктринирали су не само нас обичне људе, већ и нашег пресједника Југославије, доприносећи тако несрећама које су усљиједиле као резултат те индоктринације, која је евидентна данас као мало која друга.

Данило Данчетовић