Језик

Српски језик је доживео „инфракт”


infarkt

Илустрација: СРБски ФБРепортер

Након што смо пустили време да одради своје и да нам наизглед неприметно у уво, преко информативног програма убаци ново акцентовање речи, чини се да речи попут: теЛЕвизија, теРИторија, парЛамент… и даље просто парају слух.

Да ли је то и колико у духу нашег говорног језика?

 

Извор: ΜΕΔΙΑΣ Maгазин

***

У академским круговима се већ дуго расправља, а обични грађани су толико слуђени да више не знају, не само како да исправно нагласе поједине речи, већ ни како данас уопште изгледају поједине именице женског рода. Док нам је некад било симпатично кад неко погрешно каже да је „доживео инфракт“, данас се чини да је српски језик доживео прави срчани удар, чији се узрок, дијагноза, терапија, а ни последице још увек не знају.

Акцентовање речи је не само нешто што један језик чини мелодичним, већ је и веома важно за неговање књижевног језика, као и опште културе народа. Телевизија, ма како акцентована ова реч била, би требало да обичном грађанину да један општи образац, који ће он полако почети да примењује.

Како се чини, и након озбиљног протока времена грађани ово не усвајају, а конфузија која тренутно влада, доводи до тога да више нико не зна како, зашто и где неку реч треба нагласити.

Српски књижевни језик познаје четири акцента: краткосилазни (), краткоузлазни (), дугосилазни () и дугоузлазни (), а правила су једноставна:

  1. Све једносложне речи имају само силазни акценат
  2. Силазни акценат може да буде само на првом слогу
  3. На последњем слогу не може да буде акценат
  4. Узлазни акценат може да буде на било ком слогу осим на последњем.

naglasci

Након много година, за акцентовање речи које данас имамо прилику да слушамо у медијима и које тако рогобатно звуче, позвасмо се на Речник Матице српске из 1960. у коме су споразумом језичких стручњака прописана правила акцентовања за речи страног порекла. Упркос томе, све је више критичара којима овакво акцентовање речи смета и који сматрају да наш језик треба да произилази из оног којим се изворно и говори.

На сву муку, уведосмо и родну равноправност у језику, па више нико не зна како да ослови рецимо особу женског пола која председава суђењем у судници. Док се народ премишља да ли је она судница, судкиња или судиница, српски језик је ушао у такву конфузију да га више ни Срби правилно не изговарају. Дођосмо до таквог апсурда, да чак и онај ко „потрефи” правилно, да рецимо именица возач сада у женском облику гласи возачица, остане збуњен кад га дочека подсмешљива реакција саговорника. Како је наш народ домишљат, све чешће је уместо именица женског рода у употреби израз који представља опис занимања, жена судија.

Збрка настаје због тога што је Матица српска шестотомни речник, који је извор књижевног језика, издала седамдесетих година, а једнотомни речник 2007. Узевши у обзир оволики прилив речи, као и праксу у развијеним земљама, јасно је да нам је хитно потребан нови извор који ће пратити друштвене промене и језичке новине.

Колико год лингвисти покушавали да објасне да именица која се за образовану жену граматички тачно користила искључиво у мушком роду, данас коначно заслужује свој женски род, факат је да су жене са новом језичком титулом уместо полне равноправности, постале изложене општенародној шеги, а да се њихово фактичко стање и однос друштва према њима у том смислу није, или се веома споро мења.

srpski_jezik_ft_2

Лингвисти који унапређују вештачке језике као што су есперанто, идо или словио јесу у завидној позицији да предлажу измене јер се тим језицима не говори, али када је реч о живом језику лингвистика пре свега треба да номира оно што већ постоји у језику, а не да испуњава захтеве некаквог тумачења актуелне политичке коректности и погледа на однос међу половима, пре него што се тај однос ваљано и реално успоставио.

У нашем случају овај покушај да се за сваку именицу мушког граматичног рода која означава занимање, јавну фукнцију или друштвени статус измисли именица женског рода, представља облик озбиљног насиља над језиком, па га због тога народ и након толико времена још увек није прихватио.

Статус жена би се свакако у нашем друштву морао учинити бољим, али да ли заиста први прави корак ка томе треба тражити у вештачки наметнутим лингвистичким називима за жене које се баве професијом која се у нашем језику до скора означавала у мушком роду?

Колико увођење родно сензитивног језика заиста помаже високообразованим женама у Србији да се њихове плате изједначе са платама високообразовних мушкараца?

Да ли је суштина проблема у термину којим их ословљавамо или заиста желимо да побољшамо њихов положај у нашем друштву?