Након изјаве Аднана Муховића, у којој исмијава Црногорце и вријеђа Његоша, чувени пјесник епске поезије Славко Перошевић, написао је пјесму, као одговор Аднану Муховићу, а ова пјесма ће ући у његову најновију збирку епских пјесама „Трагом струна кроз огањ плотуна“.

***

АДНАНУ МУХОВИЋУ

Ево јутрос у новине
Ја прочитах, Боже жали,
Да је Његош геноцидан
А ми да смо народ мали!

Из Бихора из Петњице
Муховић нам Аднан пише
Да Бошњака његовијех
Од нас има пуно више!

И с презиром некаквим се
Подсмјехује Црној Гори
Па ми рука перо узе
И вако му одговори:

Је’ли храброст, Муховићу,
Мога рода била мала
Кад је глава Ченгићева
Под Мирковом сабљом пала!

Је л’ Џаковић војевода
На турскоме мосту стрека
Ђе стајаше звек ханџара
И плотуна турских јека!

Је’л’ се Никац уплашио
Кад на Чевска Убла бану
И силноме Ћехај паши
Смртоносну зада рану!

Да о томе историја
Кроз вјекове дуге пише
Њих је било четрдесет
А Турака стопут више!

Ђе год да се бој водио
И битка се била нека
Никад није Црногорац
Пред душманском силом стрека’!

Ђе је врела крв точила
Ђе год да је било клање
Побједе смо односили
Иако нас бјеше мање!

Јер оружје бој не бије
Нит бој бије бројност јака
Но бој бије, Муховићу,
Храбро срце у јунака!

Је л’ Поповић Ђоко с Цуца
У грудима страха има
На До Вучји с јатаганом
Кад излеће пред Селима!

И главу му посијече
Да сви виде и сви знаду.
Је л’ се Мина уплашио
Кад је сјек’о Мекић Каду!

А крвава Вртијељка
Још Пивљанин памти Баја
Што до задње капи крви
На бранику српства стаја!

На Крусима, Муховићу,
Док јечаше битка љута
Је л’ се силни Новак Вуков
Уплашио од Махмута!

Да ли памти историја
Такве бруке и срамоте
Кењо Станков сам са четом
Град жабљачки кад вам оте!

Је л’ Миљанов Марко с Куча
Једног нама давног љета
У крваву Подгорицу
Сам на хату улијета!

Кано Пеко, кано Јоле
И јунаци многи други
Је л’ Османа, Новак Рамов
У крвавој смак’о Дуги!

Је ли силног Туран-бега
На мегдану Јован смака
Вас је вазда било много
А нас само једна шака!

Истина је да ни сада
Ми нијесмо пуно бројни
Ал’ кад трубе ратне јекну
И поклич се чује бојни.

Кад ка нама облак крене
Тмурни када дођу дани
Сваки од нас полетјеће
Да огњиште своје брани!

Уплашит нас неће никад
Звек ничијих бајонета
Јер слобода Црне Горе
Свакоме је од нас света!

С понижењем ти говориш
Мање нас је од Тузлака.
Зар орлова мање нема
Од врабаца и од сврака!

Твоја ријеч са презиром
Љагу на мој народ баца
Зар вукова у планини
Нема мање од оваца!

Па нек ове р’јечи моје
У твој мали мозак уђу
Да не блатиш Црногорце
И светињу дираш туђу!

Ако Његош није добар
И ако ти има ману
Шта у Црној Гори тражиш
Што не идеш Ердогану!

Није Његош, Муховићу,
У Азију Малу иша’
Ножевима турску нејач
Да сијече и каиша!

Нит је рају набијао
На мачеве и на коље
Но јуначки Османлије
На крваво чек’о поље!

И живио ко вук горски
У врлетне камењаре
Ал’ не хтједе продат душу
За богатство и за паре!

И сва сила није могла
Да његову храброст сломи
Када вјеру за вечеру
Прода плахи и лакоми!

Народ гладан и напаћен
На борбу је подстрекива
И окружен турским морем
Слободу је српску снива’.

И пишући Горски в’јенац
Себи вјечну славу зида
А ти данас на њ’ га хулиш
Без срамоте и без стида!

Да у глави ишта имаш
Видио би, мој Аднане,
Да не могу бит злочинци
Они што праг кућни бране!

Још се народ српски сјећа
Нечувених турских зала
Пет вјековног робовања
Оштрог коља и вјешала!

Од Стамбола па до Беча
Свирепост се турска чула
Лобањама српске дјеце
Зидана је Ћеле-кула!

Па у својим осудама
Мораш имат више мјере
Јер и ти си ипак Србин
Само што си друге вјере!

На тавану код свог ђеда
Још крст имаш и свијећу
Нико није, Муховићу,
У издаји наш’о срећу!

Па те зато савјетујем
Да освјетлаш образ црни
Буди човјек, храброст скупи
И српској се вјери врни!

Ако нећеш – не сиј мржњу
И с нама се не инати
Своје воли, али туђе
Не нападај и не блати!