Бошко Живановић

Бошко Живановић: Метастазе ума – Истина је негде тамо


Истина је негде тамо

Bosko

Пише: Бошко Живановић*

Повезано: текстови аутора Бошка Живановића објављени на СРБском ФБРепортеру

 

После неколико недеља схватио је да опоравак не иде у очекиваном смеру. Уместо да кост нормално зарасте, схватио је да сада ћопа и то више него пре хируршке интервенције. Почео је да сумња у поузданост доктора. Додуше, већ је начуо да дотични лекар има сумњиво радно место, а лоша искуства пацијената била су јавна тајна. Сада се уверио у то. Одлучио је да проба још једном. Већ сутрадан заказао је код истог лекара. Дошао је понедељак. Прозван, улази у ординацију.

– Добар дан, докторе.

– О, добар дан, драги мој! Видим, добро вам је, нормално ходате. Драго ми је да сам помогао! Уђите, уђите.

– Па сад, докторе… Знате, ја нисам стручан, али чини ми се да сада још теже ходам. Не могу да се ослоним, знате…

– Ах, па то је нормална појава постоперативног тока. Кроз пар недеља све ће бити боље.

– Али, докторе, већ је прошло пар недеља. Све ми је горе, верујте.

– Е, онда нисте мировали, драги мој… А то сам строго препоручио. Морате мировати…

– Докторе, ја нисам устајао сем до тоалета. Леђа су ми прошла кроз кревет!

– Та ајте, молим вас… Да је то истина, сад бисте увелико трчали, драги мој…

– Уз дужно поштовање, докторе, да ли сте сигурни да сте оперисали праву ствар? Кост ми је сада искочила поред чланка, пре операције није била ту… Ево, погледајте! – заврну ногавицу и  скиде патику. Јасно се видела израслина која је сметала и при ношењу обуће, а сасвим сигурно и при најобичнијем ходу.

– Ви то доводите моју стручност у питање? – доктор скину наочари, налакти се на сто и  сумњичаво набра обрве састављајући врхове прстију. Неодољиво је подсећао на политичара.

Све што се кувало у глави овог младог човека сада је достизало критичну температуру.

– Да знате да доводим! И нисам први који то мисли!

– Молим!?

– Молите колико хоћете, али тек сада ми је пукло! И свега ми је доста!

– Молим вас, молим вас… Изађите напоље!

– Изаћи ћу, него шта! И никада се нећу враћати! Нисам луд да ме такви ко ти унаказе за цео живот!

– Напоље! Сместа напоље! Сестро! – Доктор се придигао, црвен од беса. Тешко је дисао.

– Знају сви ко си и одакле си! И како си дошао до ординације!

– Напољееее!

Сестра, која је чула галаму, већ је позвала обезбеђење. Двојица бануше на врата, без муке савладаше гневног младића и изведоше га.

– Читав град чуће за ово! Лопове! Ђубре!

Сутрадан у сервисима јавног информисања низали су се наслови:

 

„МАНИЈАЦИ КРСТАРЕ БОЛНИЦАМА!“

„ЈОШ ЈЕДАН НАПАД НА ЗДРАВСТВО!“

„ЛЕКАРИ И ДАЉЕ НЕЗАШТИЋЕНИ!“

 

Младић je одлежао два месеца робије.

* * *

Пун ентузијазма, жедан освете и изнад свега жељан да правду истера на чистац пошто-пото, одмах по изласку из затвора отишао је до седишта локалних новина.

– Код директора – изговорио је превише гласно када га је шалтерска службеница (која је у међувремену турпијала нокте) упитала за сврху посете.

– Да, сачекаћу…. Хвала.

После петнаестак минута, нимало љубазно процедила је кратко:

– Изволите.

Нашао се у канцеларији где га је поздравио ниски, бркати чича.

– Добар дан. Изволите, седите. Ви сте…?

– Добар дан. Хвала… Ја сам жртва.

– Молим? Не разумем…

И ту младић отпоче своју тужну причу, причајући, додуше, веома жустро, гласно, млатарајући рукама. Није заборавио ни да помене како његов случај није једини и да читав град зна за то. Зна, али ћути.

– Е, видите, ја не могу више да ћутим. Не могу и нећу!

– И шта желите од мене? – упита га брка окренувши се прозору са рукама на леђима.

– Хоћу да ово објавите.

– Шта да објавим?

– Моју причу, разуме се! Зар ме нимало нисте слушали? – раширио је младић очи у неверици.

– Да објавим, да… Хмм, видите, младићу, није то тако једноставно…

– Извините, али шта није једноставно? Све је јасно као дан!

– Да, са Ваше тачке гледишта јесте. Међутим, постоје ту одређене… хмм… околности, да их тако назовемо. Разумете? – брка је за нијансу снизио обрве.

– Не разумем апсолутно ништа – био је сасвим искрен младић. – Какве тачке гледишта, какве околности? Човече, имам доказе! Видите ваљда и сами!

– Тачке гледишта које ви као грађанин нисте у могућности да сагледате.  И околности које ви као грађанин нисте у стању да мењате.

– Говорите јасније, молим вас! – младић је већ губио живце. – Дошао сам код вас, дао сам вам причу, ИСТИНИТУ причу, потпишите је слободно мојим именом и презименом! Дошао сам по помоћ, забога, разумите ме…

Бркајлија је спорим, али самоувереним кораком дошао до младићеве столице, спустивши му очински руку на раме.

– Видите, младићу, ја не спорим да је ваша прича истинита. Исто тако не спорим да лекари греше. Ко ради, тај и греши. Живи смо људи…

– Али ускоро нећемо бити живи ако нас такви доктори лече! – експлодирао је младић скочивши са столице. – Шта је са вама, директоре? Бојите се да објавите истину? Да ли треба да дозволимо да још људи страда испод скалпела лажних хирурга!?

– Молим вас, молим вас, смирите се, младићу…

– Како да се смирим!? Нећу да се смирим! Сви знају, сви! И ви знате, сто посто! И опет ћутите о томе! Дошао сам вам као инвалид, као човек који се хвата за сламку, преклињем вас за помоћ! А ви ми говорите да се смирим! Објавите истину, нека знају сви!

– Младићу… – ту чича спусти глас до шапата и погледа узрујаног момка право у очи. – Играте се са стварима које не познајете…

Младић плану у секунди.

– Тако дакле? Сви сте ви исти! Шта вам је он: брат? Ортак? Или вам је начелник болнице  партијски партнер!? Можда пословни? Зар сте свуда, мајку ли вам корумпирану! Има ли негде места где да се сакријем од вас?! Побићу вас, јебем ли вам сунце жарко!!!

Сутрадан, новински наслови штанцовали су се као на траци:

„НАПАД НА СЛОБОДНУ ШТАМПУ!“

„ЈОШ ЈЕДАН ПОКУШАЈ ДА СЕ УЋУТКА ИСТИНА!“

„ИМАМО ЛИ ПРАВО НА СЛОБОДУ ГОВОРА??“

 

Младић је приведен на саслушање. Није га имао.

Осуђен је на пет година.

15934449_10211842981132905_896014123_n

___________

* Бошко Живановић je професор књижевности из Шапца, педагог, музичар. Он не жели да ублажава реалност, замазује, ћути или завија у фолију. Његова кратка запажања, размишљања, цртице објављиваћемо у неколико наставака на СРБском ФБРепортеру под називом: „Метастазе ума“. Разлог њиховог настанка је, по Бошковим речима: „пропадање државе, дубиоза система све гора, стање у школама – дно дна! Бирократија царује, оргије на ТВ-има нас убијају, морал – нема га… Тле отровно за све нас, плодно за сатиру, критику.“

1 reply »

  1. Ако је ово истинита прича, аутор се понаша, као да је пао са Марса. Из игроказа, јасно је, да пацијент има погрешну претставу о лекарима, као и о новинарима. Чини се, да није покушавао, да помогне себи, већ се надгорњавао. Питам се, да ли би „пацијент“, као и аутор ПРИЗНАО неку грешку у послу који ради. Ретки су ти који успевају, да то превазиђу.

    Свиђа ми се