Синиша Антонијевић

(ИЗ КЊИГЕ У ПРИПРЕМИ “ВРАЊАНСКЕ ПРИЧЕ“)

Пре неки дан пијемо кафу мајстор Ивицa и ја у његовој кафаници. Он је мајстор. И то „етем мајстор“. За скару. Или како би ови доле по Србији казали „роштиљ“. Прочу се мајстор Ивица. Па долазе и путници намерници. Тројица непознатих људи руча за суседним столом. Даље од њих један „градски лик“. То је у Врању израз за умереног алкохоличара. Ако таква категорија алкохоличара уопште постоји. Човек миран. Није агресиван. Пије за свој грош. Кад, јави се песмом мобилни телефон код једног од оне тројице незнанаца. А песма „Фатише коло нишке девојке“. Песма врањска. И музика врањска. А девојке нишке. Не слаже се. Шта ће нишке девојке да „фаћав коло“ на Ђеренку „чешму“ у Врању ? Откако је „слунце и месец тој било неје“. Погледасмо се мајстор Ивица и ја. Заврте главом Ивица. То би значило „Дип сте у моју кафану гости. Иначе. Била би кокошиња забава“. Помирљиво са три прста гестом покажем Ивици да је у праву. Чувени врањски „знаковни језик“. Тешко разумљив за људе са стране. Чак га и Врањанци тешко уче. Ови млади га и не знају. Штета. А требаће им. Кад тад.

Заврши гост кафане разовор. Кратак и садржајан. Видимо ми. Нишлија. Лако се препозна. Таман да „инцидент“ на овај начин и окончамо, јави се „градски лик“. „Извинте“, учтиво ће он власнику телефона. „Кд ги доведосте нишке девојке да фаћав коло на Ђеренку чешму ? Несмо чули за тј догађај. Знали би. Цело Врање би излегнало. Да види нишке девојке. Па можда има нека и арна да остане овде куде нас. Да гу привенчамо. Па да игра сас овеј наше. Колко ву душа оће.“ Двојица Нишлија се насмејаше, а власник телефона се мало љутну. „Ово је стара нишка песма“, чујем његов одговор. „Стара стара“, одобрава „градски лик“, „Има печес године како сте гу испојали. Па добро бре! Не ли ве је срам да крадете? Ви и Лесковчани и врзано крадете. Немож се ништо од вас учува. Сг ни и песме крадете. И Митка ли је ваш? И Таша снашка му, што води коло ли је ваша? Испојте си ваше песме. Што ће ви наше? Само се брукате. На силу се песмопојац и играорац не биднује. Досадисте и на Бога и на народ“.

Настаде тајац. Мајстор Ивица у међувремену отишао у шанк, па као нешто ради. Склонио се. Кафана његова. Не иде да госте „резили“. Видим ја да ово не иде у добром правцу. „Ајде море“, подвикнем „градском лику“, „Пушти људи да једев леб. Далечни су. Несу они криви што не знајев“. „Извините“, кажем Нишлијама, „Мало је осетљив на све што је врањско. Није лош човек а ни агресиван. Само ви ручајте“. Наставише они да ручају. У тишини. Приметим власника телефона како вади телефон и нешто прчка око њега. Сигурно да искључи звук. Проблематичну песму. Завршише Нишлије ручак. Платише. „Довиђења“ сви се јављају. „У здравље“, кажем. И мајстор Ивица их поздравља и испрати госте до врата.

Почнем и ја да се спремам. Да пођем. „Видиш ли брате“, јави се „градски лик“, „Оћев и душу да ни узнев. Тој малка што ни је остало. Песме. Да зграбив. Ми ли смо ги криви што немав њиове песме. Само онога калфу што се удавија у Нишаву и онуј Зону што забравила да спушти ролетну па гу гледали голу како преобуку узима. А да ли је забравила? Да спушти ролетну? Изем ти песме. Ми кад смо били чаршија и песме наше имали, они су били раскрсје. Наплавина. Три кафане, две куће и Турци у кале. И сг оћев да прерипив. Да биднев чаршија. Па не може. На лопова има да се каже да је лопов. Па наопако.“

Насмејасмо се мајстор Ивица и ја. Па оно, кад размислиш, тако је. Кад су ономад снимали онај филм. Зона Замфирова. Нису имали градску нишку музику. Па нешто измислише. А нешто врањских песама украдоше. Међу њима и врањску градску песму „Фатише коло врањске девојке“. Преправише је у „Фатише коло нишке девојке“. Без гриже савести. И терају своје. Упорно. Ми знамо. Али? Други Срби не знају. За крађу. Изађем у ледени зимски дан. Кренем. И ухватим себе где певушим. „Фатише коло врањске девојке, врањске девојке на Ђеренку чешму. Напред у коло Миткина Таша, Миткина Таша лепотица наша“. Застанем. Погледам око себе. Ако чују ови моји намћори. Врањанци. Да сам себе веселим на улици. И мене ће у песму. Зато се врањска песма тешко фалсификује. Све до једне, певају о стварним ликовима, стварним догађајима и стварним местима. Нема ништа што се није десило. У Врању. Насмејем се и кренем даље. А око мене. Убавиња. Врањске девојке. „Која од коју поубава“. Добро је. „Има кој да игра. И на Ђеренку и на друге чешме. Неће се Врање исаби.“ А Нишлије? „Тамн на трепке да одив. Не бива. Песма је наша. Врањска. Убава. А наше песме душу кидав. На парчики“.

Синиша Антонијевић
Јануар 2017.
Врање

***