Да љубав према родној груди не познаје границе и не пада у заборав показује зборник „Са олтара родне груде“, који је изашао 2015.године у издању издавачке куће СВЕН из Ниша. Приређивач Милан Р. Косановић, је окупио своје пријатеље, писце и покренуо ову дивну књигу, чијом продајом се помаже обнова цркве Ваведења пресвете Богородице у Плашком. Аутори су из Србије и дијаспоре, а то су: Божидар Бошко Корзалко – Америка, Далиборка Пешут Мандић – Канада, Ђорђе Латас – Србија, Димитрије М.Косановић – постхумно објављене приче, Милан М.Косановић-Србија, Милан Р. Косановић – Србија, Небојша Вукас – Србија, Владимир Вукелић – Италија.

РЈЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Овај Зборник „СА ОЛТАРА РОДНЕ ГРУДЕ“ је настао као израз љубави, чежње, жеље и настојања да нашима потомцима прикажемо и покажемо, како се некада живјело, како се данас живи на простору Плашког и плашчанске долине. Што је најважније тко је и који је народ ту живио и живи. Да чувамо и сачувамо нашу традицију и оно што у себи носимо–неко пјесму, неко осмјех, неко сузу за родном грудом… Све оно што нас везује за родни крај. Јер то што носимо, то је специфично и по томе се разликујемо од других народа српских и ту различитост треба да његујемо и у срећи и у тузи. Да се не заборави наш језик, да се не забораве наша кола, да се не забораве личка прела, личка ођела, посјела и ријечи као што су: круу, граа, њесам, есам, оје, рало и све друге рјечи специфичне за наш крај, како се некада говорило у Плашчанској долини. Да се не заборави ни наша патња, а ни наша љубав. А наша је љубав највећа… Зарад те љубави и из те љубави, ми смо и написали овај ЗБОРНИК.

… Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице подигнут је у периоду од 1755-1763 као задужбина тадашњег Епископа Данила Јакшића и древно је сједиште горњокарловачких епископа.
… Док има православних цркава и храмова у нашем завичају, има и нас… У нашем завичају, ма где да се налазимо на кугли земаљској и лакше се подносе и суза и патња због даљине, док знамо да наши корјени, срца наших предака бију и даље, али сада кроз звона плашчанске цркве и кроз простор и време као да носе речи: „Нисмо, и нећемо заборавити.“
… Захваљујем се и свим ауторима који су узели учешћа у стварању вриједне књиге и одазвали се хуманитарној акцији да завидан број књига поклонимо, као наш прилог, за обнову наше Светиње… Нарочито бих се захвалио Љубиши Павловић на несебичном и прегалачком раду, давању подршке, савјета у усмјеравању израде Зборника у жељеном правцу и остварењу да се ова књига уради. Потребно је рећи и ријеч хвале госпођи Гордани Гоци Павловић на топлој, из срца и душе бираној ријечи, о нашем милом Завичају у њезиној рецензији књиге…

Милан Р. Косановић

Део рецензије
„СА ОЛТАРА РОДНЕ ГРУДЕ“

Оно што је од посебног значаја је очување првенствено говора и изражавања у том крају, а затим и обичаја, навика, традиције. Овај зборник „Са олтара родне груде“, иако хуманитарног карактера и посвећен цркви у Плашком, је велики дар за свакога ко је буде имао у својим рукама. Дар за садашње, али и генерације које долазе. Прави начин да се сачува сећање на све оно што је посебност тог краја, на људе, великане који су рођени у Плашком и на све оне који су и који ће бити упамћени, начин да се пренесе младим нараштајима, чији су корени у тој зеленој долини, на обалама Дретуље, како се некада живело, стварало и како се воли завичај. Баш, та иста љубав и оданост, коју су писци исказали, без обзира на све недаће и голготе кроз које су прошли, је најупечативљија и она је симбол овог зборника- да се упамти, да се не заборави, да живи кроз младост која стасава и што је најважније преноси даље.

Љубав према родној груди не познаје границе и препреке, а мирис хлеба који је мајка умесила, очеви савети, прате нас цео живот и остављају траг у нама, као и књига „Са олтара родне груде“.

Препоручујем од срца…

Гордана Павловић, српска књижевница
(члан УКС-а и редован члан Матице српске)
БИОГРАФИЈА
МИЛАН Р. КОСАНОВИЋ

Милан Косановић, рођен 12. јула 1947.године, од мајке Милке, рођене Вукас, и оца Раде, као осмо дјете, четврто мушко у једном сеоцету Косановић брдо. Основну школу завршио сам у родном селу Јања Гори, а осмогодишњу од петог до осмог разреда у Плашком. Наставио сам школовање у Жељезничкој индустријској школи у Српским Моравицама, гђе сам завршио занат стројобравара.

1967. године и исте године отишао на одслужење војног рока у ЈНА, у Ловран, Пулу и Битољ. По одслужењу војске запослио сам се на електрификацији пруге Загреб-Београд и убрзо настарадао на послу. Остао сам без лијеве шаке и лијеве ноге готово до кука.Нисам се предао. Завршио Вишу школу за Организацију рада. 1975. када сам се и оженио са Драгицом Крнић, сада Косановић. Исте године уписао сам Економски факултет. 1977.г. рађа нам се прва кћерка Соња, затим 1978.друга кћерка Милка. Студирам Економију и похађам паралелно Републичку политичку школу.

Укључујем се у рад разних инвалидских, спортских и политичких организација. Возим ауто-рели. Постижем екипно прво мјесто на Сутјесци 1984. год. са СДИ „ХРАБРИ“ Загреб. Почиње рат. Прве могућности одлазим у Инвалидску мировину. У жељи за бољим животом и слободом долазим у Београд, гђе и данас живим. Овђе смо направили кућу, кћери су завршиле Мастер студије. Створиле своје породице. Оперисао сам анеуризму абдоминалне аорте 2011. Уз помоћ и подршку породице, а нарочито унучице Саре брзо се опорављам.
До сада сам објавио три самосталне књиге „Завичај у души“, „Завјет крајишких рана“ и недавно „На мегдану“-епика о Новаку Ђоковићу.

Приредио сам зборник „Са олтара родне груде“, чији је приход од продаје намењен обнови цркве Ваведења Пресвете Богородице у Плашком. Моје песме и приче су објављене у неколико зборника и антологија.

*ДАЛИБОРКА ПЕШУТ МАНДИЋ
ТРАГОВИ ДЈЕТИЊСТВА

Тражим изгубљене снове у вихору рата
претворене у пепео и прах
и стару мајку што ми отвара врата
да опет свој кућни пређем праг.

Идем путевима старим
који су трњем посути,
природа ми говори да их оставим
а срце ће опет чежњу просути.

Нема више ни птица,
кажу да су на југ отишле,
чује се само звук тамбурица
са неке слике прошле.

Више нема ни цвијећа
које се некад росом умивало,
сад ту расте шаш и коприва
и све је већ одавно изумрло.

Био је ту и поток
што је некад жуборио,
имао је неки чудан ток
то ми је мој дјед говорио.

Тужан је крајолик мог дјетињства,
само је небо плаво као некад,
ту су ми остала сјећања сва,
једино ми то узети неће никад.
*МИЛАН. Р. КОСАНОВИЋ
ЦРКВА ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ПЛАШКОМ

Овако нешто у свјету нема,
лијепа је љети, лијепа кад је зима.
Направише је наши стари, прије два и по вјека,
стрпљиво она времену пркоси и чека
потомке наших прадједова,
да што прије почне јој обнова.
Устанимо зато, хитро и свестрано,
колико тко може, за обнову да скупљамо.
Ту су наша прва написана слова,
учинимо све да постане поново
као некад, кад је била нова…
Ако су је наши стари били кадри направити,
можемо је и ми ваљда обновити.
Оправдајмо образ прадједова,
покажимо понос и наших дједова,
подржимо хтјења и наших отаца,
прилажимо већ од данас што више новаца.
Да наш народ има негђе да се дружи,
да се служба у цркви дуго, дуго служи.
У њеном цимитеру да се коло вије,
нека буде слично к’о што бјеше прије.
Плашчани, колико нас има сад по свјету,
смањимо само дневно једну цигарету
недјељно не купујмо пиво
и по једну каву дневно мање,
умањимо тиме свој „ужитак“ и ману,
а те паре скупљајмо на страну,
обновит ћемо све црквено имање!
Колико наших људи вози: Опеле, БМВ-е, Аудије,
а долазит ћемо у наш Плашки прије ил’ касније,
кад видимо обновљен наш свети храм,
поносит ћемо се и неће нас бити стид и срам,
како сија као некад прије,
бит ће нам у души и око срца топлије!

*ВЛАДИМИР ВУКЕЛИЋ
ЛИКО МОЈА

Лико моја, завичају мили,
Плашки, веле, не припада теби,
кажу они што ту нису били,
а ни хтјели да отиђу не би.
Личанин је онај који воли
и поштива своју родну Лику,
што би дао и свој живот голи
да сачува о њој барем слику.
Одреди нам кога брига није
да одемо ко куда по свијету
и не мари што нам срце бије
за плашчанску нашу груду свету.
Не прави се припадност за столом,
већ је ствара осјећај у души,
ми гледамо са великим болом
ону нашу цркву што се руши.
Направи је Јакшића Владика,
оно вријеме кад је тешко било,
да нам буде и понос и дика
што остаде нашем срцу мило.
Пуно љета од тада је прошло,
прича о том још у нама живи,
није вријеме заборава дошло,
сваки вјерник још се њему диви.
Што’но рече једна мудра глава
какве, можда, више неће бити:
„Благо оном ко довијека живи
имао се рашта и родити“

——————

9.9.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић