ФОТО: сајт аутора

 

Све чешће се срећемо са људима који се потписују да су блогери.

Или блогерке.

Некима је то, изгледа, једино занимање.

Да ли они од тога живе, стварно не знам.

Ако зарађују новац на слободном тржишту и нико не стоји иза њих, држава, странка, корпорација или богати тајкуни, онда им скидам капу.

Слободно тржиште је као слободна љубав, мора да постоји обострана заинтересованост.

Када  неко потпише да је блогер, онда је то, за мене, исто као када Нушићев јунак  дели своје визит карте – Алекса Жунић, срески шпијун.

Комедиграф је исмејао паланачку потребу да се нека празнина искаже.

Да ли срески шпијун зарађује на том свом послу?

Сигурно. Зато се и препоручује властима.

Када би нека Цеца Јецић направила блог и написала – ТРАЧАРА, да ли би то изазвало спрдњу провинцијалаца?

Чему спрдање?

Цеца Јецић, трачара, својим признањем би разорила малограђански свет у кошмару.

Потврдила би оно што сви добро знамо, али не смемо да признамо, јер се плашимо да будемо исмејани од примитиваца.

Права истина, ипак, остаје ту међу нама и ми  од ње упорно бежимо.

Али не можемо да побегнемо.

Она се вуче за нама као реп мајмуна и вечито нас подсећа коме свету припадамо.

Проблем савремене електронске цивилизације је у томе што је људску глупост уздигла до глобалног животног принципа и поставила је као неку нову философију живота.

У прошлим временима, када нисмо  били зависни од интернета, писаном речи су могли да се баве само они који су били образовани и  који су знали  добро да пишу.

То је био једини услов, у том много  образованијем и озбиљнијем времену, да бисте били читани.

Рецимо, велики Мома Капор, који је знао да пише и који је био образован, сматран је лаким писцем и ми, тадашњи гимназијалци, читали смо га у предаху  од недостижних класика.

Данас је Мома Капор класик према овим данашњим неписменим блогерима.

Општа демократизација на интернету и себична индивидуализација необразованог савременог потрошача, који је кроз своју куповну моћ и присвајање продуката комерцијалне цивилизације добио привид свемоћи и важности, сматра да му је све дозвољено и доступно, да  нема границе за његову нападну глупост, да му се може и да нема више никаквог стида, довели су нас данас до таквог губитка свих вредности у друштву да свака шуша, простак, тупан и замлата може да се јавља и да пише, немајући појма о чему се расправља, немајући основна знања о ономе о чему   пише, уверен да својом нападношћу, спиновањем и сценским ефектима може да покрије неписменост и одсуство сваког талента за писање.

Посебан проблем представља питање – чему то бесмислено писање о свакодневним баналностима? Кога то занима? Која је суштина? Чему све то свакодневно трачарење?  Коме то треба?

Одговор можемо да потражимо у безуспешном покушају савременог човека да побегне од своје проклете празнине. Али , бегство од празнине се не може остварити даљом  банализацијом простог живота, него његовом суштинском променом која мора да потекне из темељног образовања сваког од нас.

Међутим, то је велики проблем за инстант блогере. Они немају времена за темељно образовање, јер су обузети свакодневним глупостима.

Темељно образовање захтева године и деценије посвећености, читања и учења, напрезања у разумевању светских великих умова, њихових мисли и идеја, захтева да се прочита неколико стотина метара озбиљних књига из књижевности, историје и философије, захтева велика унутрашња преиспитивања, одрицања и напрезања, да би се, тек након тога, почело некако писати.

Нема писања без дугогодишњег упорног и свакодневног читања.

Пошто је то данас тешко оствариво у свету које промовише брзину, баналност, егоизам, лењост и  дебилизам, корпорцијама је циљ да потрошачи буду инфатилни идиоти, који неће и не могу да  читају озбиљну књижевност, онда се толико срозао општи критеријим оних који  почињу пишу да сваки просечан конзумент цивилизације у распаду сматра да и он има право и слободу да се лати писане речи.

Тако смо добили обиље певаљки, старлета, водитељки, новинара и блогера који својим естрадни писањем доприносе даљој дебилизацији и банализацији читавог друштва.

И док се друштво налази у потпуном распаду, док владају примитивизам, вулгарност, кич, простаклук, егзибиционизам, порнографија и подлост, што је све у функцији корпоративног тоталитаризма, док се већина народа налази испод линије основне људске егзистенције, док се не види никакв излаз из овог програмираног хаоса и системског јавашлука, док нација стари и умире, док све већи број грађана обољева од тешких болести, док стручни и млади људи беже из Србије, естрадни блогери банализују стварност и намерно скрећу тему са главних питања нашег друштва, намерно све игноришу, окренути су пропалим вредностима западне цивилизације, кукавички се повлаче у политичку коректност, распредајући о небитним темама из  своје малограђанске размажености, протежирају егоизам, индивидуализам и нагомилавање новца, остваривање личне среће у потрошачким вредностима, све остало је обично срање, смарање и  губљење времена, морални принципу су остаци давно умрле прошлости, морално је само оно што доноси личну корист, нема више никакве идеологије, проводи, блејања и селфији су заменили побуну, организовање и борбу идеја, јер у корпоративном тоталитаризму, где свако гледа да оствари само своју потрошачку срећу, нема потребе за узвишеним идејама, пошто је друштво сведено на задовољавање основних потреба конектованог конзумента, који не може да функционише ако није прикључен на интернет и ако није контролисан.

Уместо да нас друштвене мреже још више повежу и приближе стварању широког друштвеног покрета за борбу против тоталитарне тираније, за борбу против дужничког поробљавања и свођења човека на презадуженога корисника банкарких кредита, уместо да друштвеним мрежама у свим правцима протичу нове политичке идеје, да се запали интернет од усијаних глава које траже враћање слободе грађанима, да друштвене мреже буду крвоток за напајање оболелог друштвеног бића новим и свежим идејама за промену тоталитарног система, ми смо се претворили, упркос свим тим техничким предностима електронског доба, у баруштину, жабокречину, смрдљиву мочвару, устајалу ноћу посуду, где се празне политички пуноглавци, естрадни интелектуалци и њихови лајави новинари, претворили смо се у слепо црево, клоаку, септичку јаму за скупљање свакаквих светских фекалија, које нам продају као европке вредности, претворили смо се у друштво апатије, безнађа, равнодушности и нечињена, јер никоме не верујемо, јер смо преварени, јер себи не верујемо, јер смо сјебани и уништени, убили су нам храбри хајдучки, српски ген, све су нас лоботомирали и чекају да сами умремо, да одумремо, да нестанемо, да се самоуништимо, играјући непрекидно на интернету дебилне игрице, постављајући на ФБ шта једемо и пијемо, где се купамо, куда путујемо, шта облачимо и кога посећуемо, постављајући и бележећи сваки тренутак нашег окупираног и обесмишљеног живота као да је то неки историјски важан догађај, кога треба упамтити, кога треба за поколења записати, да се не заборави, да наши потомци, ако их будемо имали оваквим прогресивним развојем наше несреће, виде како смо били банални, глупави, себични, егзибиционисти и саможиви, како смо мислили само на себе и своје дебело црево, како ништа нисмо хтели да учинимо за наше потомке, како смо њима уништили сваку нормалну будућност, како смо их довели у позицију да рођењем буду оковани, на шта нисмо имали право, понављам, господо другови, немамо право да уништимо и поједемо будућност наших потомака, немамо право да ћутимо и да се самозаваравамо да нешто као чинимо, док шерујемо, кликћемо, лајкујемо, док брабоњамо, оговарамо, распредамо, разглабамо, жвалавимо, прежвакавамо, баљезгамо и све радимо што не треба да радимо, затварамо очи пред нараслим друштвеним проблемима, који нас као не занимају, који нису предмет нашег интересовања, јер не желимо да изгубимо свој малограђански комодитет, свој скоројевићевски конфор, какав је такав је, боље је да смрдимо у њему, него да се уздигнемо и побунимо, да удахнемо пуним плућима чисти ваздух, да се одупремо, да покажемо да нисмо глупи, да не могу дрипци да нас лажу и варају, да ми знамо шта хоћемо и да је крајње време да падну све те криминалне маске у нашој друштвеној стварности, да се покажу права лица наше трагичне стварности, да се организујемо, повежемо, да најбоље људе, стручне и искусне, поштене и добре, моралне и принципијелне, предложимо да воде ову унесрећену државу, да зауставе ову националну пропаст и да нас спасе сигурног нестајања.

Можете ли блогери о томе да пишете?

Можете ли да понудите своја решења?

Не можете?

Не знате?

Не смете?

Плашите се да ствари назовете правим именом?

Онда, блогери, од*ебите!

Зачепите!

Престаните да замлаћујете!

Престаните да заузимате друштвену мрежу!

Тако само служите тоталитарном систему.

Тако сте само карика тог ропског ланца.

Они који се јављају на друштвеним мрежама, морају да имају решења.

Остало нас не занима.

Напишите та своја решења.

Напишите, ако знате да пишите.

Не пишите ако сте неписмени.

Ако немате шта суштински да напишете.

Ако сте необразовани.

Када напишете и потпишете своје предлоге за друштвене промене, онда нисте блогер.

Постали сте побуњеник.

Који ствара један нови свет.

Постали сте одговоран човек који испуњава своју свету дужност.

Према заједници ослобођених и једнаких људи.

Бранко Драгаш

Извор: сајт аутора

——————–

20.8.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић