Знамените личности

Последњи осветник! Витез Дурмитора, Владимир Владо Шипчић


kolaz

Пише: Игор Војиновић

Владимир Владо Шипчић, витез Дурмитора и последњи краљев војник у отаџбини. Осветник са Пивске планине. Човјек који је још у раној младости за живота постао мит и легенда, а за србске непријатеље страх и трепет. Бојали су га се комунисти дуго, дуго послије Другог свјетског рата. Многи комунци до недавно нису смјели сами ући у мрак планина и шума сјеверне Црне Горе, југоисточне Босне и југозападне Србије. Чак им није било свеједно ни у мраку се наћи у близини њихових кућа или зграда, јер су знали да их осветничка рука Влада Шипчића лако и ту може пронаћи. Крвници су дрхтали, а Владо је био и остао узданица србског народа.

Владимир Шипчић рођен je негдје 1924. године у селу Mала Црна Гора, које је тада припадало Пиви (Плужинама), а након Другог свјетског рата комунисти су село припојили општини Жабљак (Језерима). Мала Црна Гора се налази на западним обронцима Дурмитора између величанствених кањона Таре и Сушице у врло неприступачном али прелијепом предјелу. Мјештани тог села су били типичан примјер динарског типа Срба – врло правдољубиви и ратоборни, а физички јаки. Сурови услови живота су у Пивским планинама створили веома снажне и духовно чисте људе. Живјело се вијековима у складу србске традиције са вјером у Господа. Тако је, међу тим строгим и правичним горштацима, стасао и Владо Шипчић. Момак који је био изразите психофизичке снаге, веома оштруман и у свему вјешт. Висок, стасит, мишићав, оштрих, али правилних црта лица, са јарко плавим очима и густом плавом косом. Веома рано је показао способност у физичким сукобима, као и у руковању оружјем. Слабе је бранио, а јачима увијек био спреман да узврати. Причало се по Пивској планини како је убио орла у лету из пушке, а у бацању камена с рамена и у рвању није му било премца. Мозак му је радио веома брзо и увијек је брзо могао да процијени човјека и да адекватно реагује.

Пред почетак Другог свјетског рата Владо је требао да упише средњу школу, али је од тога одустао. Уживао је у слободарском животу једног правог србског планинштака. Након пораза Краљевине Југославије у Априлском рату под Дурмитором се појављују комунисти предвођени са другом Мошом Пијадом. Не, они се нису борили у Априлу 1941. него су били у савезу са Хитлером и чекали погодан тренутак за извођење револуције. Јуна 1941. Пивљани кређу у помоћ Србима у Херцеговини, који су били жртве устшког геноцида, а у јулу 1941. долази до општег устанка у окупираној Црној Гори, након проглашења „Независне Црне Горе“ 12. Јула 1941. год. Устаници су успјели ослободити скоро цијелу Црну Гору, али фашистички окупатор успијева током августа разбити устаничке снаге, које су се повукле високо у планине.

У јесен 1941. у Црној Гори долазе до изражаја комунисти који формиају своје паравојне јединице. Током зиме 1941. на 1942. комунисти стварају територију под својом контролом у непроходним планиским врлетима Црне Горе са центром на Жабљаку. Пошто се радило о најгорој и приглупој злочинaчкој олоши, они су у свом лудилу помислили да им је „Прва фаза револуције“ – ослобођење од окупатора – успјела и да ће врло брзо Црвена Армија доћи у Југославију, те су прешли на „Другу фазу револуције“, тачније на обрачун са „класним непријатељем“ ! Ове злочине у окупираној Црној Гори и Херцеговини сами комунисти су накнадно назвали „Лијева скретања“ . Било је то зликовачко и брутално пљачкање, мучење и убијање правослвних Срба. У то вријеме врло лако се постојало „кулак“ или „петколонаш“ па и „буржуаска реакција“. Комунисти су завели прави терор, а затвори, нарочито онај на Жабљаку, су били препуни.

Крајем зиме 1942. године комунисти Језера и Пиве одржавају некакав састанак у близи Мале Црне Горе. Мошо Пијаде то користи и употребљава једну комунистичку групу да из мрака припуца на учеснике састанка, гдје на састанку гину двојица локалних комуниста, што даје разлог комунистичким терористима да покрену хапшења, мучења и убијања по Пивској Планини. У то вријеме водећу улогу у селу је имао Спасоје Дакић, као локални четнички командант, с којим је био и млади Владо Шипчић. Већина Срба под Дурмитором је била против комунистичког зла и хтјели су борбу против окупатора под геслом «С вјером у Бога – за краља и отаџбину». С тога су комунисти морали похапсити и побити водеће људе а друге заплашити, те тако и на своју страну привући одређени број људи. Довољно је било да се не буде комуниста и сматрало се да је то највећи злочин. Шипчићи нису били комунисти…

Једно јутро, у праскозорје, упада комунистичка банда у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и одведу их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стријељање као „великосрбски хегемонисти“! Митар и Драго су се у тамници договорили да када их поведу у ноћ на стријељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побјегне и спасе се. То се и десило. Владо бјежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима. Тада почиње ноћна мора за комуњаре. Владо је био чврсто ријешио да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица.

Владо Шипчић постаје најбољи и најмлађи борац (17 година) Фочанске четничке бригаде. Читав рат је бранио србски народ од усташа и комуниста на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били легендарни. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати комунистима, као што су урадили многи четници, након заробљавања ђенерала Драже Михаиловића 1946. године. (Већина тих краљевих војника је побијена непосредно након предаје). Владо је наставио да се бори. О јаду је забавио комунисте, заједно са легендарним Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу последњих група краљевих бораца, осветили многе Србе и казнили бројне усташке и комунистичке убице.

Божо и Српко су због издаје погинули 1951. а Владо и даље наставља борбу. Није успио да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Добила је метак у чело пред свима на једном народном сабору у источној Босни, упркос комунистичком обезбеђењу. Појављивао се изненада, исто тако и нестајао. Био је попут планинског вјетра. Најсличнији горском вуку. Повјерење је имао у врло мали број људи. То што је био неповјерљив, уз физичку способност и оштроумност, омогућило му је да остане жив.

Бројне потјере су дуги низ година комунисти организовали за Владом Шипчићем, али он је био недостижан. Комунистчки режим је 1955. године прогласио Влада Шипчића својим непријатељем БРОЈ 1. Многи комунисти у Пиви и на Жабљаку су послије рата остали живи захваљујући мајци Влада Шипчића, која је замолила сина да им се не свети, јер је било исувише просуте крви. Ипак су ти комунисти провели животе бојећи се заласка сунца и самоће. Владо их није побио, али их је све вријеме држао у страху.

Штитио је и помагао сиротињу. Срби су у та врло тешка времена у њему видјели једину наду и заштиту. Отимао је онима који су опљачкали Србе и враћао опљачканима. Овај одметник од комунистичке државе се надао да ће се србски народ уз помоћ Бога побунити против комунистичког режима и покренути борбу за слободу. Нажалост, то се није десило. Срби су као народ једва били преживјели геноцид, а комунистички режим је био превише јак и имао подршку свјетских моћника.

Разни комунистички злочини након рата су приписани Владу Шипчићу, али им је било узалуд. Народ га је волио, а он је излуђивао комунисте. Знао је преобучен доћи у неки град и ручати у хотелу, а на рачуну оставити поруку „Овдје је ручао Владо Шипчић“! Владо Шипчић и Божо Бјелица су се знали преобући у старјешине Титове милиције, те постројити милиционере а потом их разоружати, везати и покупити им оружје и опрему. Величанствене су сцене и два бијега Владова од комуниста, један када је прескочио Тару усред ноћи када су га повели на стријељање и други када су га опколили у близини кањона набујале Дрине, а он скочио у Дрину и тако се спасио. Издају је мрзио највише на свијету. Једне прилике, док је пролазио испод моста на Ђурђевића Тари, нека жена га је видјела и одмах отрчала да обавијести милицију. Потјера је била неуспјешна као и обично. Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима.

Зиме је проводио у земуницама, скровиштима и пећинама Таре, Дрине и Дурмитора. Остатак године се кретао тромеђом Србије, Босне и Црне Горе, борећи се ко најљућа звијер. Прије рата Владо је живио у и данас најзабачанијем селу, гдје га није имао ко фотографисати. Рат је почео прије него што је отишао у војску , а током рата није имао када да се слика. Стално у покрету или борби. Након рата, у одметништву, није хтио да се слика.Тако да му је то што нису имали његову слику много помогло. Данас постоји само један цртеж, за који се претпоставља да је Владо на њему.

14002498_323322568014339_2001323753_o

Аутор текста са мајицом на којој је лик Влада Шипчића

У својој тој борби и муци, Владо је знао и за љубав. Вјерио је био Ану Војиновић са Жабљака, надајући се да ће једном моћи засновати брак. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста.

Године су пролазиле, комунизам се у Југославији учвршћивао, а проблем хајдука Шипчића је био нерјешив. Много је сметао. О Владу се изгубио сваки траг и глас током 1956. године. Комунистички режим 1957. године на сва звона објављује вијест како је у рутинској контроли возила, у сукобу са милицијом, у близини Бијелог Боља погинуо последњи одметник Владо Шипчић и са њим Ана Војиновић. Ближњи су говорили како је Владова мајка рекла да је на препознавању видјела његово тијело, само да би га оставили на миру. Што је одговарало и комунистима. Сама комунистичка верзија о погибији Влада Шипчића је јуначка. По њима је Владо убио милиционера који покушао да га легитимише, а потом се опкољен од многобројних комуниста бранио док му није преостало само два метка, с којима је прво убио вјереницу Ану, па онда и себе. У званично саопштење о Владовој смрти нису ни сами комунисти вјеровали, иако су о томе спјевали и гусларску пјесму.

 

Sipcic

Владо је остао вјечна пријетња. Његово име се деценијама спомињало шапатом и са страхопоштовањем. Бојали су га се и дивили му се. У међувремену су кренуле приче како је Владо успио отићи у дијаспору. Након пада комунизма и распада Југославије, забринутост преосталих комуниста, нарочито у Црној Гори, је била очигледна. Некако су мислили да ће их негдје заскочити Владо Шипчић у најбољим годинама. Иако би тада био у озбиљној старости.

Средином 90-тих година прошлог вијека Плужинама је кружила прича како је једно јутро у кафану једног Владовог рођака у Плужинама ушао висок, лијепо обучен старији човјек, који је тражио газду. Пошто газда није био ту, него негдје у Никшићу, питали су га шта да кажу ко га је тражио – он је кратко одговорио: „Рођак из Америке“, и изашао из кафане.

Слава последњем осветнику, Владу Шипчићу.

Пивска планина, 7. августа 2016.
Игор Војиновић, професор историје

24 replies »

  1. @vitez
    Покушајте да направите списак и да нам саопштите ко су ти доктори наука. Зашто бих ја проверавао, када то Ви знате? Немојте само да упаднете у противречност, па да споменете Тадиће.

    Свиђа ми се

  2. Мало коме је познат чланак Вука Драшковића, који је објављен на три странице у београдском НИН-у 1972. године под насловом „ИМА ЛИ ПАТРИОТИЗАМ ЦЕНУ“, где између осталог стоји:

    „Средином 1950. године, тачније 27. јула, од четничке каме погинуо је Лазар Саватић – Металац. Три године касније, Претседник Републике га је одликовао Орденом народног хероја Југославије. Био је то први мирнодопски, а у ствари ратни, херој. Саватић је четничкој рани подлегао под необичним околностима. Јануара 1948. године, у својству шефа Државне безбедоности у Панчеву, Саватић је кренуо да ухапси по злу знаног четичког кољача Багосана. Дознао је да се крије у селу Долову и упутио се – право у зликовачку јазбину. Четник се, на несрећу, мада изненађен, није збунио него је, чим се Саватић појавио на вратима, потегасо каму и погодио га у груди. Тешко рањен, Саватић је наставио борбу са Богосаном и – савладао га. Рани задобијеној у том обрачуну подлегао је две и по године доцније. Умро је у Новом Саду…

    СМРТ ПАНЕ ЂУКИЋА: Ништа се, могло би се слободно рећи. није изменило ни у 1951. и 1952. години: у току та 24 месеца, обрачун са четницима, балистима, усташама и диверзантима убаченим из иностранства, животом је платило, како се претпоставља, шездесетак радника Државне безбедоности, не рачунајући жртве припадника Армије и грађана…

    3. децембра 1951., дакле пред сами крај године, од ножа четничког кољача Милана Булатовића, гине УДБИН официр Петар Мартиновић…

    ПОГИБИЈА ЗЛОГЛАСНОГ ВЛАДА ШИПЧИЋА: У међувремену су ликвидирана и последња усташка и четничка упоришта. Најдуже су се скривали злогласни Божо Бјелица, Мато Милошевић, Бајрам Хоџић и – злогласни Владо Шипчић.

    Државна безбедност је, практично, две-три године, од 1954. До 1957., била за самим петама Шипчићу, али није успевала да га зароби или ликвидира. А злочини су се ређали један за другим. Шипчића је по злу упамтило становништво Бијелог Поља, Фоче, Гацка, Санџака… Међу последњим жртвама био му је Теофил Медојевић, а последња – Шћепан Никчевић. Претпоследњег дана јула 1957. године, милиционер Никчевић је, на друму Ивањград – Бијело Поље, зауставио један камион пошто су му се мушкарац и жена, који су седели на каросерији, учинили сумњиви. Жена је била обучена у сељачку ношњу, а мушкарац је изигравао равнодушност. Никчевић је затражио личне карте. Шипчић је кренуо према џепу и – муњевито потегао револвер. Млади водник милиције, погођен куршумом у чело, остао је на месту мртав. Неколико сати касније, органи Безбедности ушли су у траг злогласном четничком кољачу Владу Шипчићу, опколили га и – убили. Ликвидацијом овог злочинца наступио је први прави одмор радника Државне безбедности – комотно се може казати да је земља била очишћена и од последњег одметника.

    Далеко највише жртава Служба државне безбедности, а то се односи и на припаднике ЈНА и грађане, имала је у обрачуну са четничким и усташким одметницима. Посебно су биле крупне акције уништења четника на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне…

    СПОРНА ПИТАЊА: Текст предлога СУБНОР-а садржи конструкцију: погинуо или рањен у борби са терористима. Из ње је одвећ лако закључити на кога се она протеже – пробле је, међутим, на кога се не може односити ова формулација. Јасно је, наравно, да у категорију бораца и инвалида мира, примера ради, спадају народни хероји Момчило Поповић и Владимир Роловић, затим Андрија Кларић, Драго Голуб, др Антон Колендић… Сви су они жртве терориста и потпуно је неважно што се то догодило у иностранству. Ово се јасно види из текста предлога СУБНОР-а. Не види се, међутим, шта са стотинама оних у чијим службеним смртовницама пише: „Гонећи одметничке банде и стално борећи се са њима, неколико месеци је провео у планини, киснуо, спавао на влажној земљи, у шуми… Тешко је оболео и болести није преживео.“ Може се ли се и породицама ових бораца признати борачки третман? Може ли се, уосталом, тај третман признати и онима који су, гонећи терористичке скупине и одметнике, несрећно погинули? Сме ли се та погибија сматрати несрећним случајем или је, пак, праведније подвести је под формулацију: погинуо приликом ликвидирања терориста?

    Неизвесно је, у овом тренутку, исто тако да ли се статус бораца може признати и нашим радницима привремено запосленим у иностранству а погинулим од усташких, четничких и осталих разбојника. Предлог каже да би се, евентуални, закон односио, у подједнакој мери, на жртве у земљи и иностранству. Следећи ту логику, борачка права би припала и породицама ових радника.

    Све су то спорна питања на која ће, то је сигурно, за месец-два бити изнађен одговор.
    ВУК ДРАШКОВИЋ“
    (Види: Вук Драшковић, Има ли патриотизам цену, НИН, Београд, 1972; Милка Радосављевић, Равногорска мисао, Milwaukee, Wisconsin, U.S.A., број 54, септембар 1988, стр. 40-41).

    Имајући у виду да је комунистички попагандиста Вук Драшковић објавио у београдској „Политици експрес“ од 23. августа до 6. септембра 1974. године фељтон у петнаест наставака под насаловом „Последња четничка завера“, где између осталог стоји:

    „Међу тим истим брдима, херцеговачких, у пепео је претворена и оследња, сулуда, замисао четника да побегну од суда и од одговорности и да сачувају… монархистичко уређење у овој земљи…“ (Види: Вук Драшковић, Последња четничка завера, „Политика експрес“, Београд, бр. од 23. августа до 6. септембра 1974).

    Тако је говорио и писао о четницима тз. „велики Србин“, београдски рајетин и издајник, фанатик, Брозов идолатриста и комуниста-анархиста, УДБАШ, луциферов шегрт, пропагантиста и данашњи НАТО агент, који се ставио у службу љутих србских непријатеља, да потпаљује и подрива извесне заглупљене и обезглављене, бескичмењачке србске масе.

    Свиђа ми се

  3. НЕМА ГАРДЕ БЕЗ КОКАРДЕ НИТ ВОЈНИКА БЕЗ ЧЕТТНИКА ОЈ ЧЕТНИЧКО ДУГО БРАДО СРБИНОВА СТАРО НАДО ОЈ ЧЕТНИЧКА ДУГО КОСО И МОЈ ТЕ ЈЕ ЂЕДО НОСО НОСО ЂЕДО НОСИМ И ЈА СТАРА СРБСКА ТРАДИЦИЈА

    Свиђа ми се

    • Потпуно је нејасно, да је чувени Цитатолог пропустио, или није у сазнању, да је Вук, још 1968 за време студентских демонстрације био провокатор послат из надлежних служби међу студенте. Невероватна је потреба за цитатима, који ништа не говоре, а познато је све о Вуку. Шта сте желели, да нам саопштите? Наравно, питам се, како заборависте масоне, и ине, које у сваком коментару на друштвеним мрежама помињете?

      Свиђа ми се

  4. @Горан Марковић
    Најзад господин Марковић признаде, да је:“Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима.“. Ако је то радио Витез, а о сличним делима пише „професор историје“, није чудо што се господин Марковић поистовећује и одобрава. Господине Марковићу, добро Вам је дошао интернет. Можете свашта да пишете и душу олакшавате. Можда нисте обратили пажњу, али изнад места за коментаре пише: Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након „модерације“. Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени… “ Лично мислим, да је добро што Ваше коментаре Редакција пушта. Тако имате прилику, да дате све од себе и да се прикажете у правом светлу.

    Свиђа ми се

    • Ти си тешко болестан и зао.Умислио си да можеш да наређујеш и уредништву ФБР. Мораш бити затворен у специјалну установу. Ипак то је боље,него да си здрав,морао би бити кажњен.

      Свиђа ми се

  5. @Горан Марковић
    У мојим коментарима нема никаквих осуда нити било какве жеље за вређањем. За разлику од Вас. Питах, шта мислите о ритуалном убијању жена, које је спроводио Витез? Нисте одговорили. Јер за то нема никаквог оправдања. За разлику од Вас ја имам жељу, да сазнам нешто, што незнам. Рад сам и спреман, да Вас о много чему подучим, само се јавите slobodan.mlinarevic@gmail.com Ову адресу сам већ остављао, али сви „паметњаковићи“, „хришћани“ и слични, никада нису покушали, да искористе и добију потребне информације и знања.

    Свиђа ми се

    • Смисао твоје писаније је лаж,мржња и увреда. Схвати, ти никога не можеш било шта да испитујеш,комунистички инспекторе. Знања немаш,тако да не може ни да подучаваш,а немаш ни звања. То што си тешко болестан може те ослободити казне коју су добили многи од Шипчића,па и те две женетине издајници и терористи.

      Свиђа ми се

  6. @Горан Марковић
    Молим Вас, да погледате коментар у вези сличног излива жучи. Одговорите, да ли је хришћански, да ли је морално, ритуално убити две жене?

    Свиђа ми се

    • Ко си ти комуњаро да испитујеш људе,лажеш и осуђујеш?! Можеш једино да одговараш. Ти НЕ МОЖЕШ да помињеш православље, јер си сатаниста партизански.

      Свиђа ми се

  7. ШИПЧИЋ ВЛАДО ЈЕ ВИТЕЗ ДУРМИТОРА СПАСИЈО ЈЕ МНОГО СРБА ОД комуниста и усташа ДА ЈЕ БИЛО ВИШЕ ШИПЧИЋА ВЛАДИМИРА НЕ БИ партизани ПОБИЛИ СРБЕ НА БОЖИЋ 1942 КОД КОЛАШИНА СТРАХ И ТРЕПЕТ ЈЕ БИЈО ЗА партизане банду КОЈА ЈЕ САРАДЂИВАЛА СА усташама У БОСНИ СВЕ СЕ ЗНА ДОСТА ЈЕ БИЛО крваве петокраке ПАМТИ КОЧЕВЈЕ

    Свиђа ми се

  8. Postovani G-dine Vojinovicu,
    Bio bih vam zahvalan kada bi ste me kontaktirali,jer je covek o kome pisete dugo vremena proveo kod mog pokojnog djeda i imao bih sto-sta da vam ispricam o njemu.

    Свиђа ми се

  9. @Б. В.
    Када неко, као анонимус под псеудонимом, нема знања и аргумената, он, ПО ПРАВиЛУ, почиње, да вређа. Успут искривљује написано. Ја написах:
    „Уосталом, ко је уопште чуо та Витеза“. Значило би, ако би господин Б.В., рекао нешто о случају риталног убијања жена о коме пише професор. Да ли се са тиме слаже или не? И шта о томе каже православље? Повлачим реч дезертер и извињавам се! Могуће је, да Витез никада није добио споменуту команду од надређеног официра и да за ту наредбу није знао. Слажем се, да је ликвидација 9000 краљевих војника за сваку осуду, ако је тачна. Ако Б.В. нешто о томе зна, ред би био, да то знање подели са нама, који ништа незнају о тој предаји и ликвидацији.

    Свиђа ми се

  10. Када овако пише професор историје, нема нам спаса. Овај текст се може разумети, као неке личне успомене, унука, који је слушао дедине приче. Ако сам добро видео, 1941. године „витез Дурмитора“ је имао 17. година. Као неко је дрхтао? Врло могуће на Дурмитору. Професор пише: „Многи комунци до недавно нису смјели сами ући у мрак планина и шума сјеверне Црне Горе, југоисточне Босне и југозападне Србије.“. Није само рекао, када је било то ДО НЕДАВНО? Даље пише бајку о Пиви и том крају, а ја чух, да се тај крај зове и „манита Пива“, када се прича о људима из тих крајева. Како сам разумео то је у вези са људима из тог краја. Није вредно анализирати „историјске“ чињенице, које нам саопштава професор. Морам само да скренем пажњу, да професор СЛАВИ човека, који није желео, да иде у школу. Човека, који је био у стању да: „Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима.“ Или: „…али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Добила је метак у чело пред свима на једном народном сабору у источној Босни, упркос комунистичком обезбеђењу.“ У сваком случају, тешко је то спојити са неким јунаштвом. А тек са ПРАВОСЛАВЉЕМ! Посебно, што је „витез Дурмитор“, као подофицир Југословенске војске у отаџбини био дезертер, који није извршио наређење Врховног команданта и Владе Краљевине Југославије, да се прикључи НОВ и ПОЈ. Да је ондашње становништво тих простора имало разумевања за слична „јунаштва“, не би у редовима Народноослободилачке војске било толико непријатеља „витеза Дурмитора“. Уосталом, ко је уопште чуо та Витеза. Лепу нам је бајку испричао господин Војиновић и то је у реду, али бајка не стоји професору историје.

    Свиђа ми се

    • Ти си тешко болесна лажљива сподоба. Превише се трудиш да оно што је добро прикажеш ко зло. Начин писаније говори да си проклети комуниста. Значи последња олош. Лош ти је покушај да дискредитујеш професора због одлично описане истине. Ти би сатанисто да убијате,мучите и пљачкате,а нико да вам не пружи отпор. Ви сте комунисти били терористи и издајници у краљевини Југославији. Мало знаш и о ЦГ , јер не би тако љагао Пиву, коју твоји комунисти величају. Колико си покварен ,говори и то што тврдиш да онај ко ни је пришао комунистима 1944. је дезертер. Е па монструме, 9000 краљевих војника је поверовало и сви су побијени након предаје. Краља је ваш Черчил ставио под стражу,лажирао његов потпис и глас,а владу срушио и поставио Ивана Шубашића. Зле бајке причаш ти. Сам себе поништаваш сваком следећом реченицом. Колико је становништво подржавало Влада,говори чињеница да се борио до 1957. Ти чак тврдиш да он не постоји. ха ха ха јадниче.Бој се издајниче,јер ћеш бити кажњен. Узалуд мрзиш и лажеш.

      Свиђа ми се

    • Комуњаро, узалуд лажеш и мрзиш. Не глуми овде судију, тужиоца и џелата, јер то не можеш бити. Ништа не знаш,а глумиш лудило. Чак свесно изиграваш и покушаваш да омаловажиш. Никакве ти везе немаш са хришћанством, нити га можеш помињати. Боље се припази,Владо је још жив,а ноћи су и даљем тамне.

      Свиђа ми се

  11. Nekada je znao i u Vrbasu da se krije kod svojih Sipcica i kada su kucu poceli praviti u dvoristu cudo su oruzija i bombi nasli koje je on tu sakrivao kada je jatakovao.Kamo srece da ih je vise bilo kao sto je Vlado nebi se te komunjare toliko rasirile kao rak po Srbiji i Crnoj Gori!

    Свиђа ми се

  12. Vlado Sipcic nikada nije ni uhvacen niti ubijen, jer Vlado je bio licnost od koga Broz nije mogao 12 godina mirno zaspati, imaju slike svih ubijenih, Bjelice, Medenice, Radjenovica, Sljukica, Tasica, itd..ali Vladove nema nidje…sta mislite , da komunisti nebi na sva zvona javili i slikali Vlada mrtvog…inace nije ubijen Vlado sa Anom, vec Anin brat…..

    Свиђа ми се

    • Ликвидирао је монструме. Партизани нису бранили Србе,него их убијали и уништавали Србију. Пресудио је Шипчић многима,а пресудиће неко и онима који их и данас бране.

      Свиђа ми се

    • Попе Зечевићу , нису партизани смјели да дочекају њега, јер су побили велики број Срба. Него, што ти не сачека Влада да ти суди? На твом мјесту ја бих припазио, чувај се мрака. 😉 Жив је Владо .

      Свиђа ми се