„Још једну сам ствар урадила, сине. Причала сам младом човеку о теби и твом животу, говорила сам му о твојим друговима. Књигу је написао и управо његов рукопис држим на коленима. Због тога плачем. Он је успео да сву моју тугу зароби на папир и да једноставним речима опише твоје последње дане и све оне који су дошли после твоје погибије, а знаш добро да се историја рачуна откако је створено писмо. Књига ће те чувати од заборава.

Увек ће се негде пронаћи неки кутак у коме ће бар један примерак преживети страдања, а људи ће моћи да читају о вама, херојима другог косовског боја…“

***

---