ДО ТОГ МОРА ДОЋИ, КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСТВА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Пише: Бобан Васиљевић

Увод

Живимо у годинама јубилеја и дилема. Сто година, седамдесет година, петнаест година… од нечега, ни сами не знамо од чега. Да ли славимо победе или бројимо године од пораза? Свака наша велика победа била је уједно још већи пораз.

Висину до које се уздизао народ, смењивала је низина на коју се спуштала његова елита. Храброст да се жртвује живот зарад слободе, мењао је страх да се укаже на страшну опасност да једна заблуда, једна наметнута идеја, може избрисати један велики народ са својих огњишта! Међутим, друштвени статус коjег би се устоличена елита морала одрећи изговарањем ове истине, био је за ту елиту вреднији од живота народа у опанцима.

Целокупна српска елита између два светска рата пробудила се у коду друге нације. Сви од реда. Сав свој рад, генијалност, креативност, подредили су једној заблуди! Сабрано стваралаштво једне генерације интелектуалаца тамни пред слепилом сагледавања будућности, слепилом да се види куда нас води идеја југословенства.

Нико није ватреније и срчаније бранио идеју југословенства, до они којима југословенство није ни требало. Они који су се супротстављали овој заблуди, бивају одбачени, без обзира на њихов ауторитет и заслуге (јунаци великог рата, војвода Мишић пре свих), јер за државу Србију више није било места.

Црњански

Повод за критику схватања национализма Црњанског проистиче из потребе новог вредновања његовог виђења српског националног питања које се намеће из поновног читања његових текстова на ову тему. Не желимо овим да будимо старе страсти, већ критиком његовог односа према српском националном питању указујемо да будући национални програм треба градити на неком другом, утемељенијем основу.

Подигавши први глас у одбрану српских ставова, сам Црњански можда толику критику и не заслужује. Нажалост и овај касни повратак „српском становишту“ био је далеко од спасоносне идеје повратка српској државности. Црњански српски интерес везује само за државу Југославију!  Нажалост та Југославија, идеал једне генерације српске елите, којој је Црњански припадао, надвиће се као сенка над  милионима невиних Срба пострадалих на најсуровијим стратиштима.

Трагичан тренутак у коме се налази данас српски народ одлагао је објаву ове критике новог тумачења Црњанског, али како је сам Црњански писао, „до тога мора доћи“.

Постоји више студија о томе како је заправо Црњански разумеo феномен нације, а најреалније је описао проф. др. Зоран Аврамовић у својој студији „Политички списи“. Из студија које су се бавиле политичким ставовима Црњанског, уједно сагледавајући уредничку политику часописа „Идеја“, чији је покретач био Црњански и посебно политичке списе Црњанског,  указујемо на главне црте које осликавају те ставове.

Идеја нова држава нова нација

Већ у самом уводнику првог броја „Идеја“, наводи се: „Наша национална идеја, јединства стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегорели су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више.“

У овом наметању, пројектовању, „нове државе“ и „нове нације“, као и уверењу да су „најбољи међу нама прегорели“ за стару идеју, и поред тога што се она све до сада „потврђивала хекатомбама*“, открива се сва заблуда схватања српског националног питања Црњанског. Уосталом, то су и потоња времена показала.

Државни национализам

Централизам је главна политичка идеја која преовлађује у „Идејама“ и списима које Црњански објављује из чега се лако именује национализам кога писац заступа.  Појам централизам – тачно сагледава др Аврамовић – поистовећује се са југословенством и када се у „Идејама“ пише „наш национализам“, онда се углавном мисли на државотворни национализам тј. југословенски национализам.

Заступајући централистичко уређење државе, сваки вид децентрализације Црњански види као подстицај сепаратизму. Он се доследно супротставља сваком сепаратизму: словеначком, хрватском, мађарском, црногорском па чак и српском (србијанском). За Црњанског овде је србијанска политичка идеја (идеја српске државности) спорна само зато што она негира југословенску политичку идеју, зато је Црњански подређује новој, југословенској. Одговарајући својим критичарима због враћања српским интересима, у тексту „До тог мора доћи“ Црњански пише:

„Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нек они говоре шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, после петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству …“.

Дижући глас у одбрану српских интереса унутар Југославије, Црњански одбија да га сврстају у Србијанце, Србе чија се политичка идеја у то доба заснивала на повратку српској државности, тј. ставу да се српски национални интерес може остварити искључиво у Србији, као јединој држави српског народа.

Однос према династији Карађорђевића

Из опчињености према југословенској идеји, проистиче и његова целокупна приврженост династији Карађорђевића, посебно краљу Александру првом, који је успео у остварењу југословенске идеје, односно успео је да уједини Србе, Хрвате и Словенце.  Страст са којом Црњански брани идеју југословенства јасно се види у тексту „Наставак или прекид политике Блаженопочившег Краља?“ где он поред осталог пише:

„Обично у Његовом југословенству истичу се црте прихватања словенског и хрватског. Никада искренији пријатељ није прошао нашим западним крајевима. Али зар његова политичка величина није још већа када се посматра на питању одрицања, српског одрицања. Обично се трагично, и каткад траги-комично говори о нашим западним сепаратистима. Али та господа заборављају да би, при напуштању политике Блаженопочившег Краља родила се у сепаратизму још једна партија, српска. И то као бујица.

Наставак политике Блаженопочившег Краља чини све оно што се у нас у политици ради узвишено. Напуштање политике Блаженопочившег Краља све би то била комедија. Грозна комедија.“

Српски културни идентитет у новој заједници

У заступању културног развитка заједнице Срба, Хрвата и Словенаца, где се о култури целине српског народа није бринуло, свакако да се налазила основна грешка српских бранилаца нове југословенске заједнице. Јер сме ли се такво наслеђе у коме се српска национална идеја потврђивала не само огромним жртвама када је време за жртве, што је сагледао Црњански, него и изузетним духовним винућима у свим временима без разлике, одбацити или подредити некој новој апстрактној идеји као што је југословенска? У тој новој заједници српски народ се задесио нехомоген и територијално и политички и културно. Такав и остаје јер је приоритет био нешто друго. Истрајавање на југословенском мултикултурном јединству стајало је и до данас остало насупрот културног јединства српског народа, које је природно и суштинско.

Закључак

На крају, после свега што смо преживели, физичке трагедије у току и непосредно после другог светског рата и духовне трагедије у којој се сада налазимо, југословенска идеја па и само „српско становиште“ унутар Југославије данас видимо да је било и наивно и трагично. Стоји и неоспорна је чињеница да је Црњански тачно уочио велику улогу националне свести, да је указивао на непресушне изворе из којих се та свест црпи, али је потпуно погрешно сматрао да се српско национално питање може решити унутар југословенске државе. То је била заблуда времена. За нас је проблем што та заблуда још увек траје.ж

Извор: Српски културни клуб
_________

* У Античкој Грчкој, хекатомба (гр. ἑκατόμβη) је била жртва од стотину бикова или волова (гр. εκατό = 100; βοῦς = бик, во). У Хомеровим еповима, овим изразом означавају се жртве од 12 до 100 грла стоке. Нуђене су грчким боговима Атини, Аполону и Хери за време посебних верских свечаности. Израз се често користио за било какве жртве у већим количинама. У фигуративном значењу: огромна страдања у рату, за време епидемије и сл. (прим. ред. Извор: Википедија)