„Тешка срца и са болом у души морам да признам и обзнаним свим читаоцима „Политике”, који су тражили да се изјасним, како се Споразум између владе Србије и НАТО-а за подршку и набавке, НСПО, искључиво односи на област сарадње у логистичкој подршци, што је све побројано у члану 2. овог споразума. Такође, са одређеним весељем истичем да сумњиви споразум није извршног карактера, већ подразумева у члану 3 да ће се за конкретну сарадњу, под условом да постоји обострани интерес, морати склапати конкретни уговори. Што значи да ће сваки пуковник Џон из НАТО-а морати да нашем заставнику Жики предочи конкретан уговор о конкретној сарадњи пре него што завири у неко наше војно складиште, које дужи заставник Жика…“ – овим речима почиње данашњу колумну Мирослав Лазански у Политици.

Он даље објашњава да тај „стигматизовани споразум ствара и оквир у којем Србија унапређује логистичку интероператибилност (какав глобални термин за наше локалне уши), што је опет важно са аспекта нашег учешћа у мировним операцијама широм света, пошто се ми ту углавном ослањамо на водећу чланицу НАТО-а, на САД, па и поступамо по НАТО логистичким процедурама“. Он не спори да тај споразум омогућава и бољу сарадњу у области снабдевања и набавке оружја у НАТО кодификацији средстава наоружања и другог војног материјала“, што је по његовом мишљењу добро за нашу војну индустрију, јер „наши војни производи постају још видљивији на светском тржишту и због чињенице да је у НАТО кодификациони систем ушло више од 60 држава, међу којима су и Русија, Индија и Бразил“. Иначе, Србија је до сада кодификовала више од 300 производа наше војне индустрије у складу са НАТО кодификационим системом.

Лазански даље објашњава „Одредбе споразума“ и каже да се „односе на право приступа војним објектима не односе се на било какве НАТО војне јединице, већ само на особље НСПО, које ће евентуално бити ангажовано за неку конкретну активност сарадње“.

„Право приступа објектима регулише се у складу са одредбама безбедносне политике НАТО-а, која је иначе доста стриктна, а коју је Србија прихватила 2008. године потписавши споразум са НАТО-ом о безбедности информација. Како ће све то протумачити заставник Жика, када му изненада закуцају на врата објекта за који је задужен, хоће ли процењивати ко је од особља логистичар, а ко обавештајац, видећемо“, коментарише Лазански.

„Или ћемо морати да повећамо бројно стање ВБА, па да они мало пораде на разврставању страних логистичара и обавештајаца. Мислим да би се екипа у ВБА томе радовала, ионако им недостају такви озбиљни изазови. Када је имунитет у питању, особље НСПО ће имати иста права која су већ додељена особљу НАТО канцеларије за везу која се већ годинама налази у згради Министарства одбране Србије. Што су дозволиле неке претходне власти, све под изговором да је то за НАТО и нас јефтинија варијанта – знате, нема НАТО пара да негде изнајми просторије и ми то уважавамо, елем, можемо да прислушкујемо ми њих и они нас, а и кафицу можемо заједно да попијемо сваког јутра, само се сјуримо спрат ниже. Милина једна од разумевања…“

„Сада би оних 14 Руса у Српско-руском центру за хуманитарне операције у Нишу требало да затраже исти статус као и особље НАТО-а. Ако већ успешно балансирамо и ако смо стварно војно неутрални, онда дајмо тим Русима исти имунитет и статус. Не заборавимо, први су нам притекли у помоћ када су нас погодиле катастрофалне поплаве. Управо то особље из тог центра из Ниша. Зашто је питање њиховог статуса скинуто са дневног реда разговора у време када је председник Путин био у Београду 2014. године? Видим сада нека наша објашњења да то питање није ни постављено. Можда и није ако се унапред знао наш негативан одговор. Да се нису можда Руси унапред и добровољно одрекли повољнијег статуса него што га тренутно имају!?“ – подсећа Лазански.

„СОФА споразум о статусу снага НАТО-а које бораве, или пролазе територијом Србије, али и наших снага када су на територији неке чланице НАТО-а, Скупштина Србије је ратификовала у јулу 2015. године. Морам да признам да сам тада имао више туге и у тексту и у очима него сада. Зато што тај СОФА споразум увек даје веће могућности великима и војно јачима него нама, јер којим то авионима да српски војници стигну да вежбају у Америци? Али, поштења ради, и СОФУ су иницирале и потписале неке раније власти. Садашње су га само ратификовале.

Ипак, нема потребе за великом забринутошћу, неће НАТО одмах посегнути да користи најновији споразум са Србијом. Пажљиво се мотре реакције јавности, медија, политичара, странака и појединаца. Институционални оквир је створен, када ће бити коришћен – одлучиће НАТО. У сваком случају наша „предигра“ са НАТО-ом дошла је до свог краја. Неко од наших политичара недавно рече: „Нема назад!” Истина, реч је била о ЕУ. Наравно, само напред. Наиме, НАТО без Русије аутоматски је НАТО против Русије.“

Да ли смо свесни шта се спрема? – пита се на крају овај војни аналитичар.

—————

21. 2. 2016. ПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић