НЕМАЧКИ ФИЛОЗОФ ВАЛТЕР ШУБАРТ О РУСИМА

Православие.фм

Немачки филозоф Валтер Шубарт је писао:

“Западноевропски човек посматра живот као на роба коме је стао ногом за врат… Он не гледа предано на небо, већ пун властољубља, злим , непријатељским очима гледа доле, у земљу. Руски човек није обузет тежњом за влашћу, већ осећањем смирења и љубави. Он није испуњен гневом и мржњом, већ најдубљим поверењем у суштину света. Он у човеку види брата, а не непријатеља“.

Енглез жели да од света направи предузеће, Француз салон, Немац касарну, а Рус – храм Божји. Енглез жели добит, Француз славу, Немац власт a Рус – жртву.

Енглез жели од других корист, Француз да импонује другима, Немац да заповеда, а једино Рус не тражи ништа. Он не жели да претвори другог у средство за остварење циља. У томе је смисао братства руског срца и руске идеје. То је Јеванђеље будућности. Руски свечовек је постао носилац нове солидарности. Прометејски човек је осуђен на смрт. Наступа епоха „Ивановског човека“-човека љубави и слободе. Таква је будућност руског човека. Запад покреће безверје, страх и егоизам; руску душу покреће вера, помирење и братство. Управо због тога будућност припада Русији.

Европљанин каже да је човек човеку вук, свако је за себе, свако је себи бог, зато су сви против свих и против Бога; његов хероизам је врло често израз егоизма и гордости – личне или националне. То је користољубив и похлепан хероизам. Европејац је задовољан када му завиде, не подноси кад га сажаљују – за њега је то понижење. Зато је он притворан, извештачен, уображен, сујетан и театрално надмен. Код Руса то изазива тежак, тескобан осећај.

Рус прилази човеку непосредно и топло. Он уме са другима да се радује и пати. Увек је вољан да искаже наклоност и поверење. Брзо се зближава. Он је природан и у томе је његова чар. Једноставан је, присан, отворен, жели да буде користан.

Нови човек Европе није ни приметио да је прошао кроз јудаизацију хришћанства, да је изгубио и Бога, и Христа.

Русија другачије схвата Јеванђеље. Руси су били хришћани и пре него што су примили хришћанство. Зато се хришћанство у Русији није ширило мачем, као код Карла Великог, већ лако и брзо – опредељењем. Руско срце није било отворено према Старом, већ управо према Новом завету. Тако је и остало: у руској души постоје црте које руског човека чине највернијим Сином Христовим.

Управо отуда потиче руска национална идеја: спасење човечанства доћи ће из Русије. То је најдубља и најшира национална идеја од свих идеја које постоје код других народа.

Основна социјална идеја руског народа гласи: друштво као Црква, као духовно заједништво, као слобода у различитости обједињена љубављу, као мистично Тело Христово.

Што је занимљиво, и руско безбожништво је другачије него на Западу. Оно није хладна сумња, није равнодушност, већ ватрени изазов Богу, дрхтаво светогрђе, побуна, хула на Бога, а можда и туга за изгубљеним Богом. И само безбожништво код Руса има карактер религиозне помахниталости.

И тумачење Јеванђеља у Русији је другачије него на Западу: западно хришћанство болује од властољубља – оно силом обраћа у хришћанство. То је ратоборно, милитаризовано учење о Богу који доноси победу. То је Јеванђеље, извитоперено од стране Старог завета, и његов природни прелаз ка безбожности.

Може се рећи да је Европејац човек од акције, а Рус – човек са душом и срцем. Европа је сва предузимљива, а Русија је сва душевна.

Душеван човек се саживљује са ближњим, прихвата га интуитивно, саосећајно, њему није важно порекло, образовање, страначка припадност, професија, титула и орден.

Дивно је када неко ко није из Европе први пут дође у Русију: он је пријатно изненађен, радостан. А када Рус први пут дође у Европу – осећа се отрежњено и разочарано.

Ко лично упозна Руса – заволеће га. А Европљанин ће импоновати док га знају по његовим заслугама.

Руски човек можда и није тако предузимљив, али ти је брат. Он уме да помаже и пружа, са тактом и нежношћу. Руски народ је најгостољубивији народ на свету. Он осећа дубоко, уме да буде дирнут, да заплаче. Руси се обраћају једни другима не по титули и звању, већ једноставно, именом и презименом.

Једноставни су и скромни руски научници. Срдачни и предусретљиви су руски писци. За Руса човек човеку није вук, већ Бог. (Преп. Серафим Саровски је говорио: “Човек је човеку радост“).

Руски човек није опседнутим западним частољубљем и властољубљем: он у дубини душе жели да угоди Богу, да стане испред Њега, а не испред људи. То руско осећање братства израз је вере и Царства Божјег. Руски човек је убеђен да онај ко воли Бога, воли и људе, и обрнуто. А волети значи – поштовати.

Руски човек је толико укорењен у вечности да је способан да ужива у садашњем тренутку. Европљанин осигурава живот у осигуравајућим друштвима. Рус презире тврдичлук. Својим прецизним инстинктом Рус предосећа да је капиталиста роб свог капитала, да је грамзивост – страх и безбожништво. Зато Рус поседује религиозно-метафизичко схватање историје, а не историјско. Он се не труди да у историји све разуме и запамти, већ да схвати религиозни смисао догађаја.

Руски човек ствара своју историју религиозним ишчекивањем, надчовечанском способношћу да страда и трпи. Због тога је руска култура метафизичка, а западна-техничка. И зато будућност припада Русији.

Руски човек је добар не због осећања дужности, већ зато што му је доброта својствена, јер не може другачије. То није моралност разума, већ срца.

Руски човек поседује богату, дубоку и храбру имагинацију. Европљанин је техничар, Рус је романтичар. Због тога он има два нарочита дара: таленат за друге језике и таленат за сцену и позориште. Руски глумци не глуме, они живе на сцени. У поређењу са руским позориштем, било које европско изгледа вештачко, усиљено и дилетантско.

Европљанин тежи да специјализује, разједињује, а Рус тежи целовитом поимању. Европљанин је аналитичар који раздваја, Русу је својствена свеобухватна синтеза. Он не тежи да све зна, већ да схвати везу између ствари, појми суштину. Као мало ко, Рус уме да споји поезију, науку и религију. Зато будућност припада њему, он је човек будућности.

У Русији се Јеванђеље схвата другачије. Руски народ поседује читав низ хришћанских врлина које су трајне националне врлине. Хришћанство као да је урођено словенској души. Руси су били хришћани и пре него што су примили хришћанство. Због тога се оно у Русији није ширило мачем као код Карла Великог, већ лако и брзо-опредељењем.

Руско срце је било отворено управо према Новом завету, а не Старом. Тако је и остало. Руска душа поседује црте које руског човека чине највернијим Сином Христовим. Ето одакле потиче руска национална идеја: с пасење човечанства доћи ће из Русије.

То је најдубља и најшира национална идеја коју је икада неки народ имао.

Из књиге“Европа и душа Истока“
Превод: СРБски ФБРепортер