Пише: Romen Louis

Април 1945. године.

Црвена армија у незадрживом налету чини подвиг за подвигом ослобађајући од фашизма поробљену Европу.

У свом напредовању стиже до њемачког концентрационог логора Саксенхаузен; ужасног и свирепог логора у коме су мучени и убијани људи од 1936. године, а међу њима и на хиљаде заробљених руских војника.

Логор је ослобођен.

Руси претражују казамате и ћелије, и на једном од зидова наилазе на исписане стихове – пјесму неког незнаног руског војника који је умро у заробљеништву.

Једноставна пјесма. Кратка. Само четири стиха.

Само четири реда, али довољна да уздрмају груди и најхрабријих и најчвршћих руских војника, који су искусили што не можемо ни замислити, још од Москве и Стаљинграда па до тад..

Четири кратка стиха посвећена Русији коју му више није било суђено да види, а коју је војник чије име никада нећемо сазнати, сањао сваке ноћи и дана:

„Још ћу ти се вратити, Русијо,
Да зачујем шумор међу брезама,
Видим ријеке боје голубиње,
Да ти прођем отачким стазама..“

Не замјеримо ни себи на влажности у очима.

Одвојимо пола минута свог времена и помолимо се за душу овог нашег руског брата.

И за његову, до саме смрти сањану отаџбину – да би се вратила себи – истом оном исходишту којем и ми треба да се вратимо.