Ствари су компликоване.
Веома компликоване. И тешко променљиве без нашег личног подвига.

То је кључ којим се откључава сама могућност нашег правилног одговора на питање о „српској обнови“ и изласку из свеопште кризе.

Лични подвиг.
Предуслов свих успеха и победа у српској историји.

А ако ме питате „за кога гласати“, одговор је подједнако једноставан и сложен (пошто живот ипак није „Школа за пачиће мале“): Свако по савести, осећању и ономе што мисли да треба.

Важније је КО ГЛАСА (или не гласа) него ЗА КОГА ГЛАСА. И то да овај свој избор направи чистог срца и из најбољих (начелних) разлога.

Ако буде тако, нема грешке у ономе што ћете урадити на дан избора, али и пре и после тога. Јер је сваки Пут којим се иде чистог срца и без (често вешто скривене) похлепе – једнако добар и води ка Циљу.

Као што „добра борба“ никад није пораз.

То кад будемо разумели, попећемо се барем за спрат више на још неискориштеним нивоима наше свести.

Ако ме питате докле чекати и шта очекивати у оваквом стању „немоћи да се нешто значајно промени“, одговор је, такође, веома јасан.

Очекивати Божију помоћ увек има смисла и КРЕТАТИ СЕ непрестано – у смеру који осетимо да треба. Никад не стајати, трулећи у малодушности и нераду.

Не могу никакви избори да сулудом и научно-фантастичном пречицом – у једном дану, са лаганом и безбрижном шетњом до бирачког места и назад – значајно и трајно промене ни српску, ни нашу (твоју, моју…) судбину, већ, искључиво, НАШ СТАЛНИ ТРУД И ДАНОНОЋНИ РАД НА СЕБИ.

Нисмо ми деца у Дизниленду, пред костимираним „Деда Мразом“ или телевизорима са добродушним „Пепа прасетом“ у акцији, па да инфантилно очекујемо да ма ко – тек тако, сам од себе, ничим изазвано – од наших тужних живота направи „срећу, срећу, радост“.

Те магије нема.
И не треба да је буде.

А тек од љутње, вике & буке вајде нема. Ни од поређења лоших са још горима, издајника српства са онима које је одувек болела она ствар за Србију и наш народ.

Нек поправи свако себе – и ја себе и сви који ово прочитају себе – и већ ће све бити боље.

То није никаква апстрактна теорија, већ једина истина наше личне кривице у свеопштој пропасти.

Да си ти што ово читаш био бољи (боља), и ја, и сви ми… ни Србији не би ишло баш овако лоше као сад.

То је суштина.

Уместо размажене и неправедне љутње на друге, оправдана и једино праведна љутња на све своје лоше и оне недовољно добре особине – и ето чуда које тако жељно (на речима) очекујемо.