Небојша Кузмановић, 25.12.2015.

Стојан Жупљанин никада није припадао првом ешалону хашких заточеника и није био медијски експониран, као наше велике вође, војсковође, генерали, председници и политичари. У широј јавности он је до скора био неприметан, али је временом постао неко на кога се можемо угледати. Он је од обичног правника, каквих је на хиљаде,  а правнике углавном одликује сивило и бирократска суздржаност, полицајца, који ради свој посао у анонимности, саветника председника Републике Српске за националну безбедност, који се бави важним државним питањима; постао нешто много више.

Жупљанин је од малог човека,  кроз муку и хашко искушење, стигао до првих редова наших новохиландарских мученика. Наиме, деветогодишњим скривањем и путешествијама по балканским касабама врлетима и горама, до руских и нигеријских метропола, те осмогодишњим тиховањем у затвору Хашког трибунала, Стојан је успео да од обичног полицајца бирократе израсте у истинског хероја српске трагичне историје.

Духовни преображај који је он доживео заиста може да послужи као пример многима од нас. Постао је прави испосник, монах у робној кући, духовник, песник, романописац и сведок времена. Кроз песме и романе које пише у својој хашкој келији он сведочи не само о себи и својој муци и несрећној судбини која га је стигла, већ и више од тога. Он парадигматично, у својих пет романа и једној књизи песама, говори да снови о слободи никада не нестају и да су вера нада и љубав једине категорије за које има смисла и свој живот дати.

Имао сам прилику и благодат, јер ме је “сам Бог послао“ – како Стојан рече,  да га посетим, по други пут, у казамату хашког затвора, ових врелих јулских дана, када су се шине на холандским пругама раздвајале и усијале од врућине, Када су возови престајали да се крећу, а хиљаде и хиљаде Холанђана и туриста тражило спас по амстердамским парковима, каналима и на неким од 800 мостова.

Лепота северне Венеције постала је за мене трагична оног тренутка у коме сам схватио да након осам година Стојан никада није видео ништа од легендарне лепоте и опуштености коју носе ови градови. Он, попут све своје хашке сабраће и наших вођа, седи у неколико квадратних метара, окружен  огромним зидинама и бодљикавом жицом и гледа свој мали комадић неба. Чује таласе Северног леденог мора, које му је на дохват руке, али га никада није видео. Он никада није видео сјај који су ови градови стекли кроз своју лепу, али и ружну историју. Замислите да живите у неком граду осам или више година, а да од тог града нисте ништа видели, ни зграде, ни мостове, ни канале, ни луку, ни обичне људе, који седе на клупицама испред својих кућа, или живе у својим становима на којима нема завеса, или возе на хиљаде бициклова и понекад плаше пешаке.

Ништа од тога Стојан и наши хашки мученици не виде, јер је њихова мука превелика. Леже у овом казамату и чекају да им богиња правде; која се до сада за Србе увек показала као богиња неправде; стави повез на очи. Па да хашки мученици крену на пут којим се ређе иде, а то је жртвени пут. Пут којим иду само они који су одабрани. А Стојан Жупљанин је један од њих.

Када сам тог јулског јутра, након путешествија преко Немачке, и одлагања авионског лета, због прозаичних разлога и ваучера од пет евра, који су нам незаинтересовани немачки авио службеници дали да попијемо чај или кафу као знак извињења; дакле када сам после путешествија стигао у собу за сусрете, дочекало ме је озарено лице Човека. Стојан Жупљанин је човек у правом смислу те речи. Иако се већ седамнаест година налази у неприродном стању за човека, и скрива се од прогонитеља или тугује у ћелији, његово лице је озареније него моје. Очи му сијају божанским сјајем, јагодице на лицу су изражене и румене, седа коса је седефаста и сјајна, а онда оно што је његов препознатљив знак – бркови. Бркови парају Хашко небо. Некада се мушкарац није могао замислити без бркова, па су они били симбол мужевности и мушкости. Стојанови бркови су знак пркоса и отпора тужилаштву и прогонитељима и знак мени и нама да ништа није пропало кад све пропало је. И да предаје никада неће ни бити.

Стојан ме је дочекао насмејан и са даровима: књиге, воће, сокови и са оним што је сам спремио – супа, пржени лосос, крменадле и медена пита са кокосом и то све постављено на белом столњаку. Било је фасцинантно гледати како се у хашком затвору прави гозба, јер њу не чине јело и богата трпеза већ љубав. С љубављу је Стојан припремио ручак за свога госта који му је донео поздраве и пољупце Србије и српског народа у коме још тиња луч слободе и непокорености. Његов гост пренео је молитве његове сабраће из Србије и Републике Српске – браће која мисле на наше мученике и цене њихову жртву. А Стојан је био пресрећан да ни он, али ни остали момци нису заборављени у својим напаћеним Србијама.

И док се ми овде грчевито боримо и панично страхујемо од разних недаћа, важних или ефемерних, Стојан постојано клечи на бранику вјере  и нације и у својим молитвама чува да луч не угасне и да пјесан не утихне. Он се моли за нас и за наше здравље, моли се да будемо, ако не срећни а оно бар мање несрећни. Моли се за наше душе  и душе наше деце. Прави крстове и чираке и шаље их по манастирима и српским светињама, слика људе и пејзаже које сања, чисти и спрема заједничке затворске просторије. Ради и моли се, смеје се и плаче, мисли и пише, воли и љуби. Има разумевања за све па и за стражаре, за које каже да су добри момци и да никада за све ове године није с њима имао никакве проблеме, а ни они са њим. Свако има свој пут. Он је на путу мучеништва и славе, а они наравно на путу својих плата и својих малих пристојних живота.

Помолили смо се Богу, очитали Оче наш и повели причу о његовим хашким данима и новим делима које ствара и које припрема. Нови роман “Нада последња умире“ од скоро 500 страна је спреман за штампу, песме чекају на објављивање, припрема и студију о хашким данима, а сликарство му је нова преокупација. Занимљиво је како у граничним условима и ситуацијама људи из себе избаце оно што је највредније и најлепше.

Стојан Жупљанин  је то успео и зато је он постао првосвештеник нашег новог Хиландара, који се сместио у неким новим хиперборејским просторима. Ја сам уверен да ће ускоро доћи време у коме ће Срби славити и одати дужно поштовање овим нашим хашким новомученицима. И да њихове жртве неће бити узалудне. Српски хашки хиландарци ће бити златним словима уписани у сећање српског народа, а Стојан Жупљанин ће због своје части, поштења и љубави  у том сећању заузети једно од од најсјајнијих места.