Када НАТО бомбардује!

1995. саставци Таре и Пиве, најгорњи ток Дрине. НАТО бомбардује Гацко и Фочу, помажу муџахединима. Колоне избјеглица јуре к нама.

Стојим у униформи, док небо и земља дрхте. Жене, дјеца и старци опраштају се од мушкараца у униформи ВРС и МУП РС, који су их довезли и брзо се враћају назад. Око нас круже међународни посматрачи у цивилу. Слобо их довео да им докаже како је блокирао Србе преко Дрине.

Палим цигару за цигаром, бијесан сам и немоћан.

Преводиоци и возачи посматрача се повлаче. Припадници ВЈ нестадоше у шуми изнад Таре, а полиција РЦГ у плавим и маскирним униформама измијешана са проганицима. Посматрачи одлазе у оближњу продавницу на Шћепан Пољу и купују сокове и кекс, које гурају у руке дјеци и старцима.

Мени је мука, повраћа ми се. Бојим се да ће ми бијес помрачити разум, да ћу неког од ових бјелосвјетских шпијуна оставити заувијек у овој мученој србској земљи. Руке су ми на оружју.
Не знам да ли су били свјесни колико их је мало дијелило од метка калибра 7,62, а мене од робије.

Гасим цигару врхом чизме и уз псовке прилазим посматрачима. Вичем…

– Ви их бомбардујете, а сада им дијелите кекс?!
– Фукаро злочиначка, они би сједили кући да није вас и пили свој сок и јели своје слаткише.
– Не треба да им ви купујете!!

Посматрачи се повлаче. Сви ћуте. Пристиже један од њихових преводилаца. Чујем да им понавља моје ријечи на енглеском уз своје псовке. Посматрачи одоше ужурбаним кораком у прву кафану.

Преводилац из Никшића и ја стојимо међу народом, сокови и кекс разбацани по земљи. Небо и земља се тресу, а ја сам размишљао и даље, да ли да их побијем.

Игор Војиновић
12.12.2015. Косовска Митровица