Лозница, 31. августа 1941: Улазак четника у ослобођени град – први у окупираној Европи

Пише: Зоран ТОМИЋ
Погледи, 31. август 2015.

На данашњи дан 31. августа 1941. године, тек формирани четнички одреди ‘Југословенске војске’, под командом пуковника Драгољуба Михаиловића нападом на Немце у Лозници отпочели су општи напад на немачке гарнизоне у западној и централној Србији.

Како пише потпуковник Сергије Живановић у својој изврсној војностручној књизи “Трећи српски устанак“ , заснованој на примарним војним докуметима: четничким, партизанским, немачким…

 „Потпуковник Веселин Мисита, један од првих команданата пуковника Михаиловића, био је упознат са плановима и намерама пуковника Михаиловића, али исто тако и са компликованом ситуацијом због намера комуниста у Србији, посебно у Подрињу у току последњих дана месеца августа.

На дан 30. августа увече, потпуковник Мисита је био на састанку са комунистима код манастира Троноша и на њему сазнао да комунисти намеравају да нападну Лозницу у року од два дана. У таквој ситуацији где се морала доносити најбржа одлука и где чак није било времена да се претходно ступи у везу са пуковником Михаиловићем, потпуковник Мисита је донео судбоносну одлуку да нападне Немце у Лозници и тиме започне стварну ПРВУ устаничку акцију ширих размена против окупатора…

Лозницу је бранила немачка 11. чета 738. пешадијског пука… У самој Лозници Немци су имали много митраљеских гнезда по двориштима кућа и раскрсница. Борба се водила кроз град постепено, од куће до куће. Прво су се предали Немци који су се бранили из лозничке гимназије… Међутим, једно немачко митраљеско гнездо, постављено у дворишту кафане Лазара Хајдуковића, кочила је даљи покрет четника преко оближњег трга. Потпуковник Мисита са двојицом својих пратилаца, Стевановићем и Стојановићем, упутио се једним поточићем ка кафани у намери да уништи митраљеско гнездо и омогући даљи покрет одреда у нападу. Када се потпуковник Мисита са пратиоцима приближио кафани, митраљез из дворшта смртно га је погодио… Упркос томе Лозница је била заузета… После погибије потпуковника Мисите, команду над одредом је примио капетан Богдан Дрљача, а команду места потпуковник Јован Марјановић.

Из преттходног излагања види се какав је карактер носио четнички напад на Лозницу. Ту се пуцало Немцима у груди у име слободе српског народа и ослобођења Југославије, а не Србима у леђа, како су комунисти заиста 7. јула започели своју пролетерску револуцију. Према томе савршено је јасно ко је и када започео стварни оружани устанак против окупатора“. (“Трећи српски устанак“, стране 239-240-241)

Како даље пише потпуковник Сергије Живановић на стр, 242-243:

„Обавештен о почетку акције већег стила и заузећу Лознице од Немаца, пуковник Михаиловић се сложио и одобрио иницијативу потпуковника Мисите, са којом је овај храбри официр ушао у историју српског народа, и 6. септембра 1941. наредио ОПШТИ НАПАД на Немце – ТРЕЋИ СРПСКИ УСТАНАК.“

***

Веселин Мисита – биографија

Рођен у херцеговачком селу Буни код Мостара, 19. марта 1904. године, Мисита је био пето од деветоро деце оца му Василија. Непосредно пре избијања Првог балканског рата, породица Мисита се пресељава у Бањалуку. Основну школу и гимназију Веселин завршава у Бањалуци. У истом граду успешно окончава нижу и вишу војну школу, артиљеријску школу гађања и војну академију у Сарајеву 1934. године. У току школовања завршио је и више курсева, од којих је и један скијашки. После завршене академије, школовао се у Француској и Чешкој. Одлично је говорио немачки, француски у чешки језик. У браку је био са Чехињом Маргит Кецликов и са њом је Веселин желео засновати породицу. Затим је веома брзо напредовао у служби, тако да је био најмлађи мајор у Краљевини Југославији.

Одликован је Златном медаљом за ревносну службу 1928. године, Медаљом за војне врлине 1937, и чехословачким орденом Белог лава четвртог степена 1938. године.

Априлски слом и капитулацију дочекао је у Бањалуци, као командант артиљеријског пука у чину потпуковника. У мају 1941, са групом војника и официра који се нису хтели предати окупатору, има први окршај код Добоја. За време свог кратког боравка на Равној Гори у јуну месецу 1941, Веселин Мисита је добио упуства и наређење да иде у западну Србију (Подриње) и ту са својим замеником, капетаном Драгославом Рачићем и осталим саборцима, припреми устанак који је био планиран. Мисита се 15. јуна појављује у Лозници и јавља се породици трговца Душана Савића. Син трговца Савића, Лазар Савић, пре тога је био на Равној Гори и добио инструкције да са својим класним другом Ратком Мартиновићем оде у источну Босну и помогне мајору Јездимиру Дангићу у одбрани србског живља од усташа.

Савићи су помогли Мисити да се смести на горњем спрату њихове куће у којој је била чувена Тицина кафана. Одавде је Мисита успоставио контакте по целом Подрињу. За место где ће бити смештен устанички штаб Подриња Мисита је одабрао манастир Троношу, у којем је игуман био Георгије Бојић Џиџа. По традицији су српски духовници били први гласници слободе у српском народу, па је и отац Џиџа наставио следити њихов пут. Он у устанак полази са два брдска топа које је склонио у манастир приликом априлске пропасти краљевске војске. Јавља се у штаб Драгослава Рачића, ускоро бива члан Горског штаба у Лозници, а затим и четнички командант Јадарске бригаде Церског корпуса и заменик команданта 3. јуришног корпуса. У манастир Троношу су, ради договора о устанку, долазили и комунисти предвођени Владом Зечевићем, који је био свештеник, политичар, члан Демократске странке, а на крају рата и комуниста. Са комунистима Мисита о политици није хтео да дискутује, већ им је ставио до знања да је сада најпрече ослобађање окупираних територија. Мисита се комунистима представио као енергичан и способан официр и поручио им да ће казнити сваку њихову издају.

О Петровдану, 1941. године у Божића колиби на Широкој равни, изнад села Милине на Церу, одржан је састанак официра краљевске војске на коме је договорено да се изврше све припреме за подизање устанка у западној Србији. Састанку су присуствовали следећи официри: Драгослав Рачић, Душан Јеремић. Драгослав Јеремић, Лазар Савић, Славко Дикосављевић и Богдан Дрљача.

Народ Подриња се у великом броју одазвао апелу својих Равногорских команданата. На Свето Христово Преображење, 19. августа 1941. године, на Широкој Равни у присуству мноштво народа из читавог Подриња, Драгослав Рачић постројио је официре и војнике и одржао им говор. Тада су устаници дали заклетву. Чинодејствује Георгије Бојић Џиџа, уз саслужење Момчила Јеремића Мине, старешине манастира Радовашница и Митрофана Матића, игумана манастира Чокешина. Поред наведених , присутни су били још: Драгослав Јеремић, Миша Ђукановић, Миловоје Ковачевић. Станимир Васић, Милош Словић, Војислав Туфегџић, Никола Сокић, Лазар Савић, Јанко Туфегџић, Душан Јеремић, Влајко Антонић и остали устанички официри. Крајем августа, Рачић шаље Јездимиру Дангићу у Семберију јединицу са капетаном Богданом Дрљачом на челу. Убрзо са Равне Горе стижу наређења за нападе на Лозницу, Богатић, Бању Ковиљачу, Завлаку, рудник Зајачу и Крупањ.

Веселин Мисита вредно ради и веома брзо на одржаном састанку у Троноши 30. августа припрема напад на немачку посаду у Лозници. Преко своје организације четнички устаници су припремили народ Подриња да на дати знак крену ка Лозници, и да ће почетак напада огласити црквена звона. Подељени у три групе, четници су, 31. августа, напали на сва три немачка упоришта, а нападом су руководили: Веселин Мисита на кафану Хајдуковића, поручник Мика Комарчевић на Вуков дом и Георгије Бојић Џиџа на Гимназију. На знак звона, око 7 часова, започео је напад. Остаће забележено у историји Другог светског рата да је Веселин Мисита први официр у запоседнутој Европи који је Немцима упутио писмени ултиматум за предају.

Први предлог за предају гарнизона Немци су одбили, па је затим упућен и други, који је гласио: „Активни и резервни официри, подофицири и редови са својим учитељима и свештеницима и целим околним грађанством траже предају града, при чему вам се јемчи свака војничка част. Уколико не извршите предају града, ми ћемо вас напасти и град отети. У том случају немате шта да од нас тражите, а рок за испуњавање овог захтева је 30 минута.“ Потпуковник Мисита храбро је јуришао на кафану. Убацивао је бомбе кроз прозор, а кад су се Немци почели повлачити из локала у двориште, ускочио је кроз прозор у кафану. Ту је покошен рафалом из аутомата. Крај њега је пао и Мујага Зечановић, Лозничанин са секиром у руци. После Миситине смрти поручник Комарчевић је код Вуковог дома започео преговоре с Немцима о њиховој предаји.

Немци су одбили да се повуку. Онда је и овде почео напад. Масе устаника жестоко су јуришале, те су Немци убрзо били приморани да истакну белу заставу. Немачкој посади, која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, нису могли помоћи ни немачки гарнизон из Бање Ковиљаче, ни усташе из Босне, јер су били онемогућени да дејствују прецизно испланираном акцијом потпуковника Мисите. Лозница је после два часа борбе била у србским рукама. Седамнаест Немаца је погинуло у борби, њих 96 пало је у заробљеништво, а остатак је побегао. Заробљеници су спроведени у манастир Троношу, а рањеници у болницу. Превијени су и према њима се поступало врло хумано. Губици ослободилаца Лознице су били: 8 погинулих и 4 рањених. Тако је Лозница постала први ослобођени град у поробљеној Европи и уједно то је била и прва победа над силама Осовине у Другом светском рату и тзв. „савезници“ су је вешто искористили у своје пропагандне сврхе. Устаници су потом под командом Драгослава Рачића наставили да нижу победе и ускоро су били ослобођени Бања Ковиљача, Богатић и Крупањ.

Преживели борци који су под командом Веселине Мисите учествовали у ослобађању Лознице памте свог команданта као интелигентног, храброг и правичног официра који је својом појавом подсећао на многе славне српске великане. Потпуковник Веселин Мисита је положио свој млади живот на олтар отаџбине и тако ће његово име заувек остати записано златним словима у српској историји. Југословенска краљевска влада га је посмртно унапредила у чин пуковника и одликовала га златном Карађорђевом звездом са мачевима. И поред свих ових Миситиних незаборавних заслуга за слободу србског народа у Другом светском рату, народ Подриња му се до дана данашњег није на прави начин одужио, па тако у Лозници, тај великан, и поред неколико покушаја појединаца и родољубивих организација, још нема своју улицу. Да брука не буде потпуна, на лозничком гробљу је положено његово тело, а у центру града, где се одиграла битка за ослобођење Лознице, подигнута му је спомен плоча.

Милан Старчевић

Извор: Крстарица