Фото: Интернет (илустрација)

Свака проклета држава на овој мученој Земљи има своје олује, несреће, невремена и непогоде.

И све те несреће и олује народ преживи и врати се животу, својим домовима, послу и навикама. Разарања су огромна, често са великим бројем изгубљених живота. Све је то могуће док је узрок томе мајка природа, али не и када је узрок томе зло које хода на две ноге.

Дванаест је година од убиства два дечака и тешког рањавања још четири њихова друга на реци Бистрици, док су се баш на овако топао дан купали са лепшом сликом о животу. Неколико рафала и мрак. Збогом младости, надо, веро у боље сутра и у добре људе. Злочинци (кривци), по устаљеном правилу, никада нису пронађени. У савременом добу напредних технологија није се посегло за разним ДНК анализама, макар и на само 74 чауре пронађене на месту злочина. Нису укључене тајне службе са својим тајним методама. Или је све то урађено, али тајно?

Тајности на Косову и Метохији барем не мањка, увек на нечију радост и нечију жалост. У разним извештајима се помињу непознати починиоци; дакле, непознати људи. Истина је да су то учиниле непознате звери и истина је да је порука јасна. Дрекавац никада није пронађен; самим тим, он и не постоји, али знамо да и даље живи на ивици шуме, док мештани и даље не знају како изгледа, ни када ће се опет појавити.

Док је такво стање, плажа на реци Бистрици је празна. Тамно небо над Метохијом и данас непомично стоји, сваљено на празне душе – гораждевачка олуја још увек траје. И даље се скрнаве гробља, исписују се претње, које се еуфемистички могу назвати увредљивим графитима, али су свеједно претње, пуца се на куће и аутомобиле, рањавају се полицајци. Ево живог дрекавца на ивици шуме, како чучи и дозива олују. Ако етнички не почисти читав регион, ето му макар села.

На страну осуде, захтеви, протести, обећања, извештаји…Тога је у ових 12 година било прегршт и тога нам не мањка. Мањкају нам два млада живота. Мањка нам сигурност, макар и у главама, како воле да нас убеђују да је Косово сигурно место, али да се морамо тобоже ослободити страха из глава; нешто ми се ипак чини да импулс до наше интелектуалне радне сиве масе стиже из спољашње средине. Мањка нам новорођених беба, венчања, повратника, засађених и пожњевених њива, неузурпиране земље, добрих пуних школа и амбара. Прегршт нам је сахрана, одлазака, комбија, снаге усмерене ка централној Србији. Прегршт нам је погашених светиљки и дрекавца. Упалимо данас две свеће у тој тами јер олуја траје и даље.

Пре 20 година величина размере злочина и катастрофе Олује у северном делу региона се по броју расељених и убијених могла поредити са цунамијем у неким пацифичким острвским државама. Хрватска је тада иселила 7% свог становништва српског националног опредељења и тиме себи направи демократску – етнички скоро чисту државу. Олују није проузроковала ХААРП-ом. Удружени војно-полицијски чин у коме је за пар дана збрисано и насилно расељено око 250 000 становника и преко 2000 убијено (јер нестали би се за ових 20 година туге и очаја јавили ма где да су нестали), данас се слави где год живи хрватски народ, а највише тамо где су некада живели Срби. Те људе више не жели држава Хрватска, а симболичан повратак је само добровољна стаза смрти – благости земаљске да се умре и сахрани поред костију предака. Организованог повратка нема; нити ће га бити са овако задробљеном српском политичком попаром.

Пре 16 година, Олуја опет тера не мање од 200.000 Срба из сопствене државе. Са Косова се повлаче војска, полиција, за њом се истерује народ. Староседеоци из Метохије трпају на тракторе и приколице шта могу, а остављају оно што им је вековима било важно колико и сам живот – земљу. Да се случајно не деси да се и врате, ту је и мартовски погром пет година касније да доврши што није. Он ће српској сивој маси послати код за дешифровање – немој неком да је пало на памет да окрене на овамо, већ пут под ноге, у Србију.

Сад смо пожељан проценат мултиетничности за демократију оног што се назива транзицијом региона – 4%. Нема повратка на старо до омеђавања вечне захвалности Косова перјаницама неолибералног капитализма, великих ослободиоца малих угњетених народа.

Да завршим, још увек жив и здрав Бил Клинтон има свој споменик и булевар у Приштини. Имају га и убијени Иван Јововић и Пантелија Дакић из Гораждевца. На тај споменик су опет скоро пуцали. Поново дрекавац. Онај с краја шуме који дозива олују, да почисти макар једно село, ако не може из прве регион.

Некада ће и олуја стати. Мора. Данас чујем многе како се теше док гледају распрскавање светлости на туђим деловима неба – можда за 20 година и ми будемо славили; данас свеће, сутра ватромет. У себи се молим – ни свеће, ни ватромет, већ сноп светлости људске душе и бескомпромисно поштовање светости људског живота!

Док дробимо живот, увек ћемо да се сећамо олуја и невиних живота, многих прерано угашених. Тег сећања нам ниједна олуја не може подићи и прогутати. Не мислим на власт – она је као и свака друга. Власт сећању по потреби мења тежину. Отежа сећање власти док им треба политички поен и неки глас више за нови мандат и нова неиспуњена обећања. Њих ће сигурно однети нека олуја. Такву и прижељкујемо.

——–

Љубиша Зубац: Гораждевац и олује које трају

13. 08. 2015. gradjanskastrana.kossev.info, за ФБР приредила Биљана Диковић