Пише: В. Смиљанић
3.јул.2015.

Мој Баћушка Методије

Зимус сам код мога Баћушке Методија провео неколико злата вредних месеци! Осим духовних поука и конкретних примера духовног живота, понашања, думања и молитвеног правила, Тајо ми је дао животну лекцију о чудима у православном свету. На крају, скоро без речи ми је показао своју библиотеку, и ја сам и без иједне његове речи за или против читања, разумео да треба да „прочешљам“ све што се налази ту, на полицама које покривају све зидове његовог салона/дневног боравка – написано од стране врсних србских писаца и духовника. За пар месеци, читајући све те књиге, постао сам и сам упућен у све истине и лажи, као и мој баћушка Методије, којему је још одавно све јасно као на длану.

Између осталог духовног блага, у његовој библиотеци су биле и књиге историјског и политичког карактера, написане од стране аутора који су родољуби и људи «мега» калибра, којима се, без сумње, слепо може веровати.

Највеће изненађење ми је била књиго о црногорским усташама – фашистоидним монструмима типа Секула, или Анте Павелић, који је као плодове мора јео србске очи (!) које је држао на столу у акваријуму…

После, вративши се из Шведске у Црну Гору, Господ је наставио да ме на лицу места повезује са сведоцима свих тих монструозних „конзумирања“ Срба!!!

И у цркви Св. Николе у Котору „случај“ је хтео да упознам сестру у Христу чији отац је свирепо убијен у „Крвавом словеначком пролећу“када су, после ослобођења, наша браћа – поклоници сатанскога пентаграма, на најсвирепији начин, без суђења, побили и југословенску антифашистичку војску – србске родољубе, као и старце, жене и децу – њих (по задњим истраживања словеначке комисије за утврђивање злочина) веровали или не, преко 100. 000 душа!

Тито, у првом светском рату као каплар, за Србе погубног егзекутивног аустријског одреда, смеје се и убија Србе… Шта сад кажеш свете „лана и памука“? Ужас и мука! Брига тебе за Србина…!

Везивали су их жицом једне за друге и, штедећи муницију, рафалима косили, тако да су они „сретници“ који су били погођени и преминули, повлачили за собом и друге полуживе, који су се седмицама мучили и смрдели до те мере да се словеначко сељачко становништво из околине тог страшног места селило, јер од смрада нису могли да живе у својим лепим и вредним селима… Ужас!

И, даме и господо, тај ужас је наш „љубљени маршал“ био дозволио и седам деценија прикривао, али светска организација за испитивање ратних злочина зна у танчине све о „словеначком крвавом пролећу“, и пошто ратни злочини никад не застаревају, објавила је у свим часописима света да су дошли до закључка, да су Павелић и Тито у „топ фajв“ на листи људождера лудака, крволока, заједно са Наполеоном, Хитлером, Стаљином, Пол Потом, кривима за смрт од милион па на више (до преко 20 милиона) недужнио убијених, без икаквог суђења…

Сестра Мирјана, чијег оца су суманути џелати такође мучили и убили на путу ка Словенији, донела ми је свој текст и кроз сузе ме замолила да то објавим, јер је нико други не чује и не жели да чује.

И ево, тај текст сам ноћас морао ручно да преписујем ћирилицом, јер латиница би пљувало по том светом сведочанству.

***

Мирјана Филиповић

Вјечнаја памјат невиним мученицима Југословенске отаџбинске војске

Ћера убијеног у „словеначком крвавом пролећу „, Мирјана Филиповић, са сузама чита ми свој текст… Сетно срећна, да бар зна где је убијен и сахрањен и да може да му тамо запали свећу и помоли се… Жалост!

У рату нема побједника – сви су губитници!

Једини прави пут овог нашег измученог и обољелог народа је у истини – са вјером у Бога, само у истини, а не у лажној једностраној историји и страначким препуцавањима.

Поводом обиљежавања 70 година страдања припадника антифашистичке Југословенске војске у отаџбини и недужних цивила, одржан је у Камничкој Бистрици парастос и литургија. Њих су служили: митрополит Црногорско Приморски Амфилохије и Загребачко Љубљански Порфирије, са свештенством, читајући више од 6000 имена оних који су тог крвавог прољећа 1945. године, по завршетку најстрашнијег братоубилачког рата, оставили своје кости по стратиштима и јамама, од њиховог завичаја па све до Камника.

Свака револуција и рат, било гдје, доноси само зло, несрећу и патњу! А на нашим просторима, у Црној Гори и шире, има безброј затрпаних јама са сакривеним тајнама невиних жртава, измучених душа наших предака, очева и браће, мајки и сестара, безброј знаних и незнаних, без гроба – расутих по свијету.

Истина о злочинима никада не «застарује» – треба и мора да се зна и не смије ником да смета!

Зна се у сваком рату, ко је био родољуб а ко џелат.

Нама, потомцима невино страдалих мученика, остаје вјера и нада у разум и свијест честитих и одговорних људи, који ће рехабилитовати све невине жртве из тог крвавог времена, пале за свој часни крст и слободу, вриједнију од сувога злата. Многи су о њима већ писали. Са тугом их опјевали. Као на примјер цетињски пјесник Александар – Лесо Ивановић, чије је стваралаштво пуно достојанства, сјете и туге за изгубљеном двојицом браће, за кумом, и многим другим невиним жртвама, представницима узорне младости тадашњег Цетиња, Зетске Бановине и Црне Горе.

Као илустрацију, навешћу неке од Ивановићевих стихова намијењених опису овог ужасног покоља:

Црном Гором снијегови се бијеле 
и стеже прва зима послије рата.
Мећаве љуте вију преко ње цијеле, 
и туга је за несталима хвата.

Но за њих не брините, јер сви су, сви су живи!
Ни кад му рафал срце прободе,
свака је тада свијетла јака звијезда,
на широком небу слободе.

Малу Црну Гору, која је од давнина мета разноразних окупатора и била жртва у историји човјечанства незапамћеног злочиначког братоубилачког рата, а у садашње вријеме понижену, покрадену, завађену и несрећну због подијељених политичких табора – без наде – њу може оздравити само истина мир и рад честитих, свјесних, обожених људи.

Вјерујем да ће Митрополит Црногорско Приморски,са трона Светог Петра Цетињског, који посједује велику моралну снагу и популарност у народу који му вјерује, успјети да оствари своја надања из поруке упућене свима, са овог светог мјеста.

«Овај 13. јун је велики дан за потомке страдалих. Млађи ће наставити са обиљежавањем стратишта, са којих ће, надам се, услиједити помирење синова и унука страдалих мученика и њихових џелата. Ови првонаведени нијесу ништа криви, а мрачне идеологије их више неће моћи заварати, дијелити и завађати. Јер истина увек нађе свој пут. Истина! За наук и помирење! »

Такође вјерујем да ће Митрополит, као неуморни неимар – стваралац, испунити и очекивања из аманета Његоша, Владике Рада – обновити порушени кров Црне Горе и поново Свецу саградити вјечну кућу. Скромну, онакву каква је некада била. Од ловћенског крша. У којој ће опет горјети давно угашена свијећа, која ће обасјати све наше мученичке душе и планинске врхове – надалеко! А потом донијети коначан мир слиједећим генерацијама. Повратити им осмијех на лице и освјежити им њихов чувени ведри дух.

Свједоци смо да нас је паклени програм «завади па владај» уз санкције, бомбардовање и разне идеологије, довео до страшних братоубилачких ратова, у којима свакога, ма ко он био, при сјећању на ужасне злочине и недјела, његове ране страховито боле. Боле нас неисцијељене ране којих има много, много! Од Цетиња, преко Андријевице, Мајевице, Лијевча Поља, Каменичке бистрице, Јасеновца итд… све до околине Сребренице…
Ове ране, и друге још, знане и незнане, треба да нас освијесте, уједине и помире.

Као потомка мојих Филиповића, оца Петра и стричева Павла и Бошка, који су остали ничим окаљани, него су вавијек часна и чиста имена, уписани у историју Црне Горе, као и име деда Ника, који је одликован Обилићевим одликовањем, веома сам тужна али поносна, осјећам духовну и моралну потребу да се захвалим властима и поштованим свједоцима из Словеније, Удружењу за откривање истине, породицама Никлановић и Вукмановић, Митрополиту Амфилохију са свештенством, господину Саву Греговићу на књизи «Пуцај, рат је завршен», и амбасадору Црне Горе у Словенији, господину Мугоши, на положеном вијенцу. И на свом цвијећу које је стигло у Камничку Бистрицу са свих страна и стављено на ту страшну гробницу послије равно 70 година. Парадоксално у свему овоме је то да имена, десетина хиљада ових недужних жртава – родољуба, свештеника, интелектуалаца, стараца, жена па чак и дјеце, на том мјесту без суда побијених, још ни дан данас не смију да се обијелодане. Него чекају у тајним досијеима Црне Горе свој неминовно долазећи час рахабилитације, која је Слава Господу већ на вратима и куца!

Вјечнаја памјат свим невиним жртвама у прошлим ратовима на нашим просторима, а будућим генерацијама, у јединству – мир и напредак. Уз молитвену поруку и поуку, свете дивне душе, у нама увијек присутног нашега Патријарха Павла: «Будимо људи!»

На многаја љета,
у Котору 23. јуна 2015.