Приредила редакција СРБског ФБРепортера
20.6.2015.

Ове године се по први пут обележава „светски дан јоге“ – Генерална Скупштина Уједињених Нација је на предлог премијера Индије, 21. јун прогласила за „светски дан јоге“.

Пошто је опште позната чињеница да се у земљи Србији, а у складу са планираним евроатлантским интеграцијама, прате сви светски трендови, организују „важне“ манифестације (геј параде, егзити исл.), и празнују сви (бело)светски празници, без обзира да ли су или нису у складу са нашом традицијом (Празник жена, Дан заљубљених, 1. мај исл.) отуда нимало не чуди што је у нашим медијима, посебно на РТС-у, велика пажња посвећена „светском дану јоге“ и промовисању те источњачке окултне вештине која, видећемо у даљем тексту, нимало није безопасна.

Овај светски дан јоге најпре је најавио Жика у својој (веома гледаној) Шареници на РТС1, коју викендом уз доручак гледа породична Србија. У емисију је довео Амбасадорку Индије и јогу представио као пут ка здравом животу.

(Иначе, дешавало се и раније да се у популарној Шареници промовишу и манифестације, удружења и појединци (нпр. ротаријанци), све под плаштом „очувања традиције“. Питамо се само – чије традиције?)

У још једној веома гледаној емисији исте телевизије, „Мира Адања Полак и Ви“ најављен је светски дан јоге „у циљу промовисања холистичког приступа здрављу где је равнотежа ума и тела веома важна и води ка хармонији и миру.“

У најави те емисије такође се каже да се Србија, поред 170 земаља, придружује „промоцији здравог начина живота. Србија се овом пројекту прикључује великим бројем манифестација и јавних часова ове древне вештине која помаже у савладавању стреса и уноси равнотежу у наш живот.“

Не сумњамо да ће иста тема ових дана бити заступљена и у другим емисијама, нарочито на Дневнику. (гледајући оволику медијску заступљеност, прибојавамо се да би, ако се овако настави, јога могла да на кратко угрози популарност и самог нашег Премијера, што је опет, веома забрињавајуће!)

Шта је у ствари јога? Да ли је јога у складу са нашом традицијом? Какав је православни став према јоги и да ли је јога „безопасна“, као што тврде наши медији? 

***

СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
моли људе да замене јогу молитвом

Србин.инфо 20. јун 2015.

Да ли сте хришћани? Заборавите јогу. Црква моли људе да замијене јогу молитвом.

Свети синод Грчке православне цркве реаговао је на одлуку УН о проглашењу 21.јуна као Међународног дана јоге.

Свети Синод у свом саопштењу наводи да пракса јоге „нема мјеста у животу хришћана“ јер је основни аспект хиндуизма и као такав не сматра се за „облик вјежбања“, већ обожавања!

Иако је хвале због њеног умирујућег дејства и релаксације, хришћани су позвани да траже исто у Богу – а не у хинду пракси.

Након свега, положаји јоге настали су из обожавање Хинду богова. Ти положаји се могу видјети у хинду вјери као дарови боговима који се у хришћанству сматрају идолима.

Поред тога, јоге се бави пражњење ума – што је контрадикција са оним што хришћанство учи. У хришћанској вјери, постоји слободан избор и трансформација кроз обнову.

„Из тог разлога, јога је потпуно неспојива са нашом православном вјером и нема мјесто у животу хришћана“, наводи се у саопштењу, иако се додаје да црква поштује вјерске слободе.

***

Владимир Димитријевић: Православно учење о јоги

12 децембар 2014. Борба за веру (1), (2)

ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

У овом тренутку, двадесет милиона Американаца вежба јогу. Часови јоге и реквизити за јогу у САД годишње донесу око 10 милијарди долара! Влада Индије је основала радно тело које се бори против пиратерисања јоге на Западу, као индијске интелектуалне својине.

Колико Срба вежба јогу, није утврђено. Међутим, с обзиром да је упражњава најпопуларнији србски спортиста, сигурно их има прилично. И труднице, пре него што оду да се породе, вежбају јогу зарад лакшег порођаја.

Јога се доживљава као физичко вежбање.

Али… Није баш тако.

Кад је историја ове појаве у питању, мора се рећи да је она коришћена само у највишој, браманској касти Индије, и то међу мушкарцима. Постоји седам главних врста јоге: хата-јога (телесна упражњавања), бакти јога (јога преданости неком од богова индуског пантеона, најчешће Кришни), карма јога (јога делања), жнани или џнани јога (јога знања), мантра јога (понављање магијске формуле), тантра јога (укључује и сексуалне ритуале), као и раџа јога (тзв. „царска”).

Јога је сама срж индуизма. Девет од десет анкетираних Индијаца кажу да је јога индуизам.

На Западу и код нас највише се користи хата јога, зато што она подсећа на фискултуру. Они који је упражњавају не знају (или неће да знају) да су све АСАНЕ (телесни положаји) посвећени неком од индуских божанстава; за њих важи познато западно правило: „Ако делује, онда је истинито”. Ова прагматична обмана, о којој је у својој књизи „Православље и религија будућности”, писао отац Серафим Роуз, веома је убедљива за већину људи који јоги приступају. Као што мантра нису пуке речи, тако и асане нису обични фискултурни положаји.

По санскртологу др Н. Сџоману, јога приручник „Маизуру Маизири” из 19. века јасно каже да „асане имају своју унутрашњу природу која се повезује са њиховим нарочитим именом”. Рецимо, мудре, положаји руку приликом вежбања јоге, понављају положаје руку на фигурама индуских богова.

За разлику од монотеистичких религија, чак и ако човек није индуиста, он се може наћи под утицајем индуизма. Др Ед Хајрд каже: „Пошто је један од аспеката хиндуизма технички заснован, извођење асана је довољно да отвори енергије чакри које производе физичку интеракцију. Небитност религиозних веровања један је од разлога због којих учитељи јоге људима у Северној Америци представљају исту као нерелигиозну или религиозно неутралну”.

Јога је, дакле, религиозна пракса чији је циљ уједињење човековог духа са Брахманом, највишим индуским богом. Циљ јоге је да произведе измењено стање свести које спаја мушко и женско, светлост и таму, добро и зло, богове и људе. Познати поп-гуру Дипак Чопра пише у „Седам духовних закона јоге”: „Кришна у „Багавад Гити” поучава Арџуну суштини јоге, говорећи им да су добро и зло, задовољство и бол, добитак и губитак само две стране новчића званог живот. Решење које јога нуди јесте да се пређе граница дуализма и да се оствари стање постојања које је с оне стране времена, простора и узрочности…Кришна каже Арџуни: „Иди с оне стране царства добра и зла у коме животом владају почеци и свршеци. Уђи у царство јоге где све дуалности налазе јединство””.

ОКУЛТИЗАМ ХАТА ЈОГЕ

Др Ед Хајрд о „најбезазленијој”, „фискултурној” хата јоги вели: „Појам „хата јога” указује на јединство сунца (”ха”, или мушког) и месеца (”та”, или женског) у монистичкој целини. Неки научници преводе „хата јога” са „насилно јединство”. Коначни симбол јоге је НАТАРАЏАСАНА, „Шива који плеше”, „игра” док разара разлике (авидја) између Творца и творевина, добра и зла, мушког и женског. У философији јоге, све ствари и разлике су илузорне, и све илузије могу бити превазиђене извођењем јога ритуала. Јога систематски ради на промени биохемијских функција, укључујући хормоне и ендокрини систем. Такозвана физичка активност у хата јоги значи достизање измењених стања свести, као и уклањање разлике између субјекта (јаства) и објекта. Јога је основна техника коју јогији користе да би постали богови. Кроз појање мантри и асане, ум осећа, у исти мах, и чувствену исцрпљеност и преоптерећење, које проузрокује „затварање” ума. За разлику од хришћанске молитве и созерцања речи Божје, циљ далекоисточне медитације је „убиство ума”. Мантра, или јога дисања, доводи човека до измењеног стања свести у коме се ум празни.”Убијање ума” доводи до стања ишчезавања разлика и све постаје једно. Многи сматрају да јоги-хиндуизам производи стање транса кроз самоиндуковану хипнозу. Неки се питају да ли интензивне јога вежбе имају ефекат техника за испирање мозга”.

Хата јога се, по Виљему Броуду, аутору књиге „Наука јоге”, развила у Индији око 600 године после Христа, и то из тантризма, познатог по култу богиња, сексуалној магији, и скривеним обредима. Око 1200. године, Горакнат, хинду аскета са запада Индије, спојио је тантристичку праксу са телесним вежбама и створио хата јогу. Хата јога је уобличена да доведе до тантричког буђења змијске енергије кичме зване кундалини. Змија кундалини почива на дну кичме, а хата јога је буди да би се она, путујући кроз енергетске центре кичме, зване „чакре”, сјединила са својим љубавником, Шивом, који је чека у врховној чакри, тзв. „трећем оку”, чиме се достиже просветљење и сједињење са Брахманом.

ЗМИЈА

Хришћанство зна ко је духовна змија. Сатана је узео обличје змије када је преварио прамајку Еву и наговорио је да проба забрањени плод. Она је покушала да безблагодатно, магијски, постане бог, нудећи ту лаж своме мужу. То зна хришћанство, али не зна паганизам. Све паганске религије имале су понеку змију у средишту култа. Египатски фараон је на круни носио две змије, символ уједињења Горњег и Доњег Египта, Кинези су се клањали крилатој змији, змају; Аполон Питијски се јављао у виду змије, Питона, и говорио кроз пророчицу Питију; Астеци и Маје су знали за бога – пернату змију, Квецелкоатла… Права тврђава змије је, међутим, Индија.

У Индији се једном годишње слави Наг-Панчами, дан кобре. Хари Милер, немачки природњак, описао је како Индијке украшавају мравињак у који се настани кобра. Кобра се пред женама не повлачи. Оне пред њом изводе плес, њишући се тамо-амо. Зачуђен таквим мирољубивим односом, Милер је од једне старице чуо следеће: „Јасно је да овде обожавамо кобру, и наравно да смо знале да нам неће нанети никакво зло. Зар ви не знате да је кобра пројава бога Шиве? Сам бог је седео пред нама и ми смо се молиле без имало страха”.

Тамили кобру зову „nulla panba” – добра змија. Жене које желе мушко дете усвајају кобру и мажу јој главу сандаловином. Свуда се срећу камене скулптуре у виду кобри. Она је и Агни – бог огња, и кундалини, енергија која почива при дну кичме и буди се да би се уз кичмени стуб успињала ка трећем оку на челу…

Месец дана пре празника кобри, Индуси их лове и носе их у кућна светилишта. Све их сабирају и смештају у један храм, да би се извршила „смотра пред божанством”. Змији се жртвује пиринач и горући камфор. Иста врста сандаловине се ставља и на чело жене (тилак, символ „трећег ока”) и на врх змијине главе… Змија се сматра господарицом жене и плодности.

Већ ово неколико чињеница било би довољно православним Србима да знају о чему је реч. На жалост, многи о томе не мисле, и крену у змијињак као да им се тамо ништа не може десити.

ШИВА РАЗОРИТЕЉ

Према „Багавад Гити”, Шива, индуски бог разарања је Јогешвара, Господар јоге и први учитељ хата јоге. „Хата јога прадипика” каже да јогији могу да лете, лебде, заустављају своје срце, дах, да ишчезавају, пролазе кроз зидове, пројектују се у туђа тела, дођу до месеца, буду живи сахрањени, постају невидљиви, и драговољно умиру.

Због тога што је далекоисточна мистика туђа западном човеку, чак су и такви, окултизму склони, психолози попут Карла Густава Јунга, упозоравали да упражњавање јоге може преплавити човека патњом која се не може ни замислити.

Јога је у САД стигла 1893, када ју је, на Светску изложбу у Чикаго, донео Свами Вивекананда, ученик гуруа Рамакришне. Вивекананда је учио да нема разлике између добра и зла, и да и зло има божанско порекло.

Многе асане хата-јоге посвећене су конкретним боговима индуског пантеона. Асана „поздрав Сунцу” је непосредно посвећена Сурји, богу сунца. Асана „кобра” је знак поклоњења „божанској” кундалини – змијској енергији кичми. „Матсјаасана” („рибља” асана) је посвећена богу Вишну, који се јављао у виду рибе да би људе спасавао од потопа. Асана „Полумесец” је обожавање Ганеше, бога са главом слона, који, наводно, доноси срећу. Асана „корњача” посвећена је Вишнуу који се јавио у виду корњаче Курме. „Хануманасана” је поклонење мајмуну Хануману. Асана „Ратник” посвећена је богу рата Вирабхадри, који има хиљаду руку, три пламтећа ока и опасан је људским лобањама. Асана „Леш” символички означава самопоништавање у јединству с Брахманом. Асана „Лотос” посвећена је богињи Лакшми, која седи на лотосу, а „Маричиасана” Маричију, једном од седам Господара стварања, деди бога Сурје.

Зато Владика Николај у свом делу „Теодул” каже: „Не може човек, Теодуле, понизити себе а да не понизи Бога свога, нити може понизити Бога а да не понизи себе. Искривљена мотика, ковачу поруга; замућен извор, мутан и поток. У незнабожним народима понижени су и људи и богови до скотова. Људи су клани и сагоревани као стока на жртву злим боговима, а змије, бикови, мајмуни и тице обожавани су као прави богови. Од овога се ретко могао наћи изузетак ма у коме народу на кугли земаљској пре Христа. Чак ни мисаона Индија није у том чинила изузетак. Земља најдубље философије на свету, најсуптилније психологије и највећих људских напора, интелектуалних, интуитивних и моралних, Индија је кипела и пенушала се од многобожачких заблуда не мање него мрачни Египат и површна Јелада, или грозна Сирија и Халдеја.

Нигде се људи нису могли уздићи до сазнања о једном свемоћном и човекољубивом Богу. Ако се где и засветлуцала вера у таквога Бога, одмах му се стварао равномоћан противник, бог неморала и рушења, злотвор и ненавидник људи, пред ким су се бедни људи морали откупљивати великим жртвама. Тако се у Индији јавља Шива, бог рушења, као равноправан члан триплета: Вишну, Брама и Шива. У Египту су Озирис и Изис у завади због злочина над Хорусом. У Јелади Зевс је често немоћан пред читавом гангом неморалних и пакосних божанстава. Једва успева да се одржи на власти и интрига циганије олимпијске. У Персији Ормузд води љуту борбу против свог супарника Аримана. У Сирији чудовишни Молох ненасито гута људе као жртве. На америчком континенту и по острвима Тихог океана слична су божанства са сличним апетитом. Обожавање змија општа је појава код свих незнабожних народа. Онај што се кроз змију јавио праматери Еви, успео је – с Божјим попуштањем – да се наметне роду човечјем као неопходно божанство. Он је научио људе мађијама и враџбинама. Сам понижен он је чинио све да понизи Бога и људе”.

ПОСТОЈИ ЛИ„ХРИШЋАНСКА ЈОГА”?

Покушај да се јога христијанизује апсолутно је бесмислен, што је доказао још отац Серафим Роуз у својој књизи „Православље и религија будућности”. Анализирајући књиге попут „Хришћанске јоге”, он је показао да опуштање „хришћанског јогина” у коме он осећа дрхтај од „додира Духа Светога” представља духовну самообману, прелест, која потиче од умишљености и гордости. То је прелест која стреми „светим и божаственим осећањима” и, како каже отац Дамаскин (Кристенсен) „бркање самоопијености са ‘стањем благодати’”.

Наша православна списатељица, Јања Тодоровић, о томе каже: „Почетни, најнижи ступањ, са којим се суочавају љубитељи јоге, познате као хата-јога, представља прост систем физичких вежби са јасним циљем: добро психофизичко стање н здравље, лепо обликовано тело и кондиција, које се дугом применом углавном и задобија.

Особе неупућене у суштину и смисао јоге, ову симпатичну источњачку вештину прихватају као неку врсту тренинга аеробика или гимнастике. Не слуте да је суштина и смисао практиковања јоге прихватање многобожачких култова Истока, који се суптилно намећу испод маске научног приступа тајни људске природе.

Иницирани јоги вежба годинама и деценијама, не ради здравља и лепоте, већ да задобије оно ради чега је и кренуо на овај мукотрпни пут, а то је – просветљење, Вежбе саме по себи немају превише изазова у смислу духовне праксе. Занимљиво је оно што оне нуде упорним понављањем, а то су – сидији (моћи). У сваком приручнику наћи ћете јасна упутства: ако радиш то и то, задобићеш то и то! Односи се углавном на моћи и натприродне феномене. То је „комуникација са вишим силама”, „егзистирање на вишем нивоу свести”, или – обитавање у другим световима, на некој од седам „лока”, од којих је најпримамљивија Брахмалока, или Кришналока где живот траје 4 300 000 пута 12 пута 100 година, али се ипак и тамо завршава.

Упорни и истрајни, предани гуруу, заиста задобијају психичке моћи: видовитост, телепатију, читање мисли, предсказујуће снове, комуникацију у сну са учитељем, левитацију, „материјализацију” предмета и људи (наравно, ово последње се стиче на највишем нивоу). Инструктори јоге ће вам рећи да моћи нису циљ, иако ће сами, увек кад могу, применити нешто од добијеног знања да „чињеницама” поткрепе своје учење.

Кажу да се не треба зауставити на овом ступњу већ наставити даље. У пракси се дешава супротно: многи аспиранти напуштају своје учитеље који коче даљи развој, те одушевљени невероватним могућностима јоге почну примењивати стечено знање, постајући сами учитељи неискуснима.

Управо то се збива на овим нашим просторима. Стручњаци јоге своје „дипломе” стекну за 56 месеци обуке у неком центру на Западу, или ашраму у Индији, па дођу у Србију да лове неопредељене душе гладне духовне хране, које не знају у шта су се упустиле. Користе их за своје себичне циљеве под маском рада на свом духовном бићу.

Баве се црном, белом, црвеном и зеленом магијом, постају екстрасенси, биоенергетичари, видовњаци, манипулишући људима за личну славу и богаћење. Или још горе, остају у тајности; тобоже, то је најбоље за њихов спиритуални напредак, док своју покорну војску шаљу у свет да им доводи жртве. Највеће жртве су млади између 15 и 25 година, као и друге неоформљене личности, којима узимају куће, станове, имања, новац, уметничке предмете, злато; они који немају ништа од свега тога – личним радом, служењем и пожртвованошћу за опште добро могу помоћи заједници. Као да је у питању нека масовна хипноза, сви пристају на те услове, верујући да чине добро.

Пут јоге не изгледа опасан по душу. Напротив! Истинит, очаравајући, тајанствен, недокучив!

Многа нејасна питања на која заувек остајете без одговора, објашњавају се сложеношћу самог учења, и ограниченошћу људског ума да разуме ту Стварност.

Има пуно ствари које уливају поверење и држе човека у уверењу да заиста иде путем спасења. Строга правила начина живота који подразумева вегетаријанску исхрану, мало спавања, одрицање од свега материјално сувишног, умну контролу негативних мисли и емоција, морално исправан живот у теорији, свеједно што у пракси није тако, безрезервну потчињеност гуруу који је твој водич у друге светове и без кога не можеш никуд стићи… Све је озбиљно, узвишено, другачије него у свету. Ко примени све научено и задато, сигурно ће убирати плодове свога рада.

Медитација је пракса која редовно прати јогички начин живота. Медитација смирује ум и јаком концентрацијом усмерава га на безлични Апсолут, са којим се у нирвани, тј. стању без ума, треба сјединити и изгубити своје јаство, своју личност.

Обезличеност човека у практиковању јоге се посебно наглашава. Особа са развијеним умним, душевним и делатним способностима, представља препреку просветљењу, јер наглашен его и индивидуалност нису погодни за духовни напредак. Често се види супротан ефекат овако схваћеног спиритуалног рада: безвољне, апатичне, укочене, хладне, неактивне, умртвљене личности, које нису развиле природне потенцијале у себи; а нису ни исправним духовним приступом преобразиле старог човека у новог – по хришћанском учењу.

Уз медитацију обавезна пракса је визуелизација: јантри (концентричних квадрата, троуглова и кругова са мистичним значењем), понављање мантри, и држање мандала, слике гуруа или божанства које обожаваш у уму. На овај начин си стално у додиру са вишом реалношћу. Седење у медитативној пози од пет до десет сати дневно истински мења свест човека. Медитант осећа да је веома „узнапредовао”, да борави „у повишеном стању свести” које се веома разликује од природног. Себе доживљава на нов начин и сматра се посебним, изузетним, продуховљеним, почиње да презире и избегава људе „немирног и растрзаног ума”, које назива духовно заосталим, и који су препрека његовом божанском миру. Његов циљ је сатвично тело и ум, без осећања и мисли, које пребива у висинама духа неизмењено. Свет Маје (обмане), окови породице и посла препрека су самореализацији, које треба напустити, што следбеници најчешће и чине. Твоја истинска слобода је у слободи од свих жеља овога света, од самсара које држе ум заробљеним.

Због извесних спољашњих сличности будистичког учења и јогафилозофије са хришћанством, иако различитих по суштини и циљу, постоји правац, посебно намењен Христовим следбеницима који се зове, „хришћанска јога”. Њени проповедници кажу: није важно коме се богу клањате, јер су сви богови Једно, важно је да практикујете јогу као универзални пут ослобођења! Ово је још једна у низу порука која поравнава пут Антихристу, том „Једном” који ће бити „бог свих религија”. И још, јога истиче чињеницу да је човек – бог, само треба да открије и живи своју божанственост”.

НЕМОГУЋА СИНТЕЗА

Јога је, дакле, свеукупност разних духовних и физичких вежбања, које су разрађене у различитим правцима индуизма и будизма, и усмерених на управљање психом и психофизиологијом човека ради достизања узвишенијег психичког и духовног стања. Реч „јога” је санскртског порекла, и изворно значи „јарам” (одатле старословенска именица „иго”), али има и друга значења – од вежбе, преко обуздавања, до метода. У ужем смислу речи јога је једна од шест школа традиционалног индуизма, чије је основне поставке у оквиру раџа јоге (краљевске јоге) дао индуски мистик Патанђали (други век пре Христа) у зборнику кратких поука под насловом „Јога сутре”.

У популарним представама, јогини су прави аскети који се труде и муче ради достизања узвишених циљева. Јога је, такође, средство чији је циљ побољшање здравља, физичких способности, итд. Ипак, озбиљна истраживања, као што смо видели, указују на другачије димензије древне индуске технике.

Вера Христова је Богом откривена. То значи, да је знање о Божаственом силазило одозго надоле, и да је његова пунота Бог Који је постао Човек, Господ Исус Христос. Хришћанство је НАТПРИРОДНО откривена религија. То јест, између Творца и творевине је непремостив јаз, и човек својим умом не може схватити Бога. Бог Се мора јавити и открити да би Га човек познао.

Такозване „природне религије”, међу којима је и индуизам, могу да сазнају нешто о Богу посматрајући природу. То је познање одоздо на горе. На основу тога би се могло закључити оно до чега је дошао Сократ – да је Бог један и да је добар. Али, верници природних религија не могу појмити ништа о унутарбожаственом животу, нити са Богом могу ступити у благодатно општење.

Индуски аскети, који су пажљиво посматрали свет и човека, уочили су колико се човеков унутарњи свет разликује од спољашњег света, што у злу лежи. Али, из тога су извели погрешан закључак – треба се потпуно удаљити од спољашњег света, раскинути сваку везу с њим (укључујући и сопствено тело) да би се заронило у Апсолут. Да би се човек ослободио материје, он мора да појми да је његова душа божаствена по природи, кап у океану Божаства, док је тело „маја”, то јест обмана и илузија, које се треба што пре ослободити. То се постиже јогом и медитацијом.

Откровење Божје јасно каже: човек није божаствен по природи, и између њега и Творца је понор који се не може ничим попунити – било је потребно да Творац постане твар да би човек могао да се врати заједници са Њим. Човек НИЈЕ бог, али може постати чедо Божје по благодатном усвојењу кроз Христа. Тело је храм Духа Светога, које ће једнога дана васкрснути. По православном учењу, човек је круна целокупне творевине, и преко њега се твар спасава у Господу. Свет је, због прародитељског греха, изгубио првобитну лепоту, али материја сама по себи није зла.

У православном хришћанству човек не треба да кида везу с тварју да би се сјединио с Духом Светим; он је веза између Творца и твари, призван да, као свештеник, Богу приноси благодарност „о всјех и за всја”. После пада у грех, спасење је могуће само кроз покајање, борбу против греха и обожење нествореним, благодатним Божјим енергијама. За разлику од јогина, који верују да сами себе могу да спасу, православни знају да су они, сами по себи, прах и пепео, и да их може спасити само Господ Распети и Васкрсли.

По Пантађалијевим „Јога сутрама”, јога је обуздавање узнемирености ума. Из те перспективе, пропагандисти индуизма тврде да су јога и православни исихазам слични. Али, реч је о спољашњој сличности аскетских пракси, а не о унутарњем опиту. Пост, неспавање, понављање кратких молитвених исказа ради заустављања помисли и окретања предмету поклонења – то имају и православни монаси, и исламски дервиши, и јогини, и тибетски будисти. Но, њихове догматике су сасвим различите. Земљу сви копају једнако, али један копа земуницу, а други гроб; све зависи од циља копања. Руски стручњак Димитрије Петровски вели: „Све врсте јоге (а њих има неколико) полазе од једног општег принципа, који тврди да је човек самостално, сопственим силама и личним напорима, кадар да достигне јединство с Апсолутом. То је темељно противуречно хришћанској идеји спасења по благодати, спасења плаћеног искупитељском жртвом Господа нашега Исуса Христа. У суштини, јога човеку нуди лажни пут самоусавршавања, пут на који је ђаво намамио прве људе, када их је саблазнио могућношћу да сами буду као богови, знајући шта је добро, а шта зло (Пост. 3, 5)”.

Бог је човека, после грехопада, обукао у кожне хаљине да би га заштитио од виђења света злих духова (јер, Адам и Ева више нису могли да сазиру Бога, пошто су отпали од првобитног рајског стања). Јогији успевају да делимично уклоне „кожне хаљине”, и да се нађу, лишени благодати Божје, у свету палих анђела, који им дају да чине разна чуда, али им, на крају, узимају душу. Зато православни подвижник не тражи никаква чуда и виђења, него цео живот посвећује покајању. Заузимање неба „на јуриш” плод је крајње гордости.

Најпривлачнија, због своје наводне „неутралности”, је, како већ рекосмо, тзв. хата-јога. И на Западу и у Србији она се сматра синонимом јоге. Она се потрошачима нуди као својеврсна „фискултура”. Хата јога је постала популарна у урбаним срединама зато што има психокорективно, опуштајуће деловање на човека. Спој гимнастике са умећем концентрације и релаксације чини јогу привлачном за савременог човека, чија се активност преко дана састоји у куцању на компјутеру и превртању очима. Тело се практично не креће. Зато хата јога изгледа као добар метод физичке активизације човека.

Димитрије Петровски додаје: „Вежбе дисања помажу да се стигне до стања извесног душевног комфора, јер је то добра тактика за превладавање стреса. Али, ево у чему је проблем: то стање комфора има тенденцију да постане самодовољно. И уместо да се молите кад вам је лоше, тешко, итд, можете да седнете у асану и да правилно дишете извесно време.”

Такође, „спортска јога” се често комбинује са фитнесом, и положаји тела, неправилно заузети, у складу са помодним фитнес-тренинзима, могу нанети штету и физичком здрављу човековом.

Руски сектолог, отац Михаил Плотњиков, каже да савремена јога припада оном што Гита Мехта назива „карма – колом”, позападњаченом и комерцијалном типу индуизма. Јогији који долазе на Запад комбинују традиционалне индуистичке методе са поп-психологијом карактеристичном за западњачки приступ личности. Плотињков каже: „Архимандрит Софроније (Сахаров), ученик и аутор житија преподобног Силуана Атонског, у младости се окренуо од Православља и почео да се бави јогом. Достигао је сагледање оне унутрашње светлости које јогини сматрају Апсолутом. Када се покајао и вратио православљу, постао је светогорски монах – исихаста. По речима оца Софронија, не треба се смућивати спољашњом сличношћу извесних пракси, сличних хришћанскима, које постоје и у другим религијама. Реч је о сличностима утемељеним на јединству људске природе”. По оцу Софронију, оно што јогини угледају је лик Божји у себи, за који мисле да је Бог. Прихватају, једном речју, месец уместо сунца.

ОПАСНОСТ ВРЕБА

Архиепископ Руске Заграничне Цркве, Александар (Милеант), о јоги пише: „Обично се појам јоге односи на систем вежби, који се састоји из различитих телесних положаја, регулисања човековог дисања и медитације. Она такође нуди методе за видовитост и „отварање трећег ока”. Развој видовњачких способности наводно пружа човеку могућност да види шта се дешава на удаљеним местима или догађаје у прошлости и будућности. На извесном степену својих вежби, ученик може видети сијајуће лице „учитеља” који тада постаје његов водич.

По мери у којој човек постиже успех у вежбама јоге, он отвара своја чула. На пример, према упутствима Агни Јоге („огњена” јога Николаја Рериха), на извесном степену може се задобити „виђење звезда духа”, у коме човек почиње да виђа бљескање светлости у свемиру, која се појављује као светлеће тачке различитих боја; ова способност се може задобити само читањем окултних књига. Следеће на реду је „контемплација очишћујућих ватри центара” тј., чакри, које наводно опажају невидљиви свет и кроз које тај невидљиви свет може деловати на човека. На следећем степену, човек почиње да чује „глас невидљивог учитеља”, који му открива окултне тајне. (Мадам Блавацка и Рерих су написали многе томове, који су им диктирани од таквих гласова). На највишем степену, дешава се појављивање „спољашње ватре”, која сједињује свест личности са свешћу свемира. /…/ Мантра јога, техника кришнаита, тибетански будизам и трансцендентална медитација теже ка директном виђењу „божанства” мантре и заједници са њим. Ово са собом, наводно, доноси блаженство, срећу и откриће натприродних способности.

Сви облици јоге су опасни, јер прерано и насилно откривају још зелени „пупољак” човекове духовне природе. Вежбе јоге сакате човеков духовни центар, за који је Бог одредио да буде отворен само у следећем животу, када човек буде очишћен од смртоносне заразе греха. Многи ауторитети упозоравају нас на опасност од вежбања јоге, јер су видели њене разорне последице.

На пример, Гопи Кришна пише: „Сви системи јоге су смишљени да донесу психо-физичке промене у човеку, које су као такве неопходне за промену његове свести.” Ове промене су изазване одређеним положајима јоге и техникама дисања, које подижу човекову окултну енергију и психичке силе. Оне изазивају драматичне промене у свести, које су толико снажне, да је највећи део оних који су их осетили, остао заувек психички промењен.

У садашње време, многи људи вежбају јогу као неку врсту гимнастике. Нису свесни чему води јога. Било је случајева, када су и „најневиније” вежбе јоге одводиле људе у лудило и демонску поседнутост. Оно што је још злокобније јесте да неки људи прихватају психичке промене изазване јогом, чак и нападе лудила, као позитивно духовно искуство, које води ка мистичком просветљењу.

Није изненађујуће да вежбање јоге може изазвати пропаст и тела и ума. Стварни циљ јоге је да уништи личност, ту „обмањујућу илузију”, са циљем да додирне „истинско Ја” безличног Брамана.

Моти Лал Пандит изјављује: „Циљ Јоге је да ослободи човека од његовог нормалног стања. За ово се користе различите методе: психолошке, психичке, менталне и мистичке. Све ове технике су неприродне и антидруштвене пошто јога прописује начин живота, који објављује, „Моје смртно постојање не заслужује да живи.””

Пошто је јога заснована на окултним идејама, није за изненађење да додир са њом, води у неповратне промене психе и у болести. Ово није из разлога што се јога вежба неправилно, већ због своје окултне природе. Многи људи, чак и лекари, погрешно претпостављају да је јога безопасна.

Чињенице су, међутим, убедљиве: јога је изазвала бројне психолошке болести, чак смрт. На пример, Свами Прабаванда пише о јога вежбама дисања: „Дозволите ми да вас упозорим да ове вежбе дисања могу бити веома опасне. Посебно ако се изводе неправилно, постоји озбиљан ризик да се оштети ум. Они који практикују ове технике дисања, без правилног надгледања, подложни су да постану толико болесни, да ни медицина ни наука неће бити у стању да их излече, или чак да установе правилно у чему је проблем.”

Шри Пурихит Свами, коментатор Пантанџали јога сутре, упозорава: „У Индији и Европи, сусрео сам око 300 људи, који су трпели због погрешних вежби. Лекари који су их прегледали, нису пронашли органско оштећење, па стога нису могли преписати никакав лек.”

Други значајни ауторитет јоге, Ханс Улрих Риекер, аутор књиге „Јога и духовни живот”, упозорава, „Јога није просто забава. Треба да се сећамо да њено вежбање може одвести у лудило или смрт. У кундалини јоги, ако се дах (prana) уклони прерано, постоји тренутна опасност од смрти јогина.”

Гопи Кришна, горепоменути стручњак за изучавње јоге, упозорава на опасности јоги вежби, које могу изазвати снажну реакцију централног нервног система и изазвати смрт. Класични водич хата јоге, „The Hatha Yoga Pradipika”, даје упозорење у другом поглављу: „Као што се човек мора чувати лавова, тигрова и слонова, тако такође и prana („божанска” енергија дисања), мора бити под контролом, иначе може убити човека који вежба јогу.”

Свами Прабаванада („Јога и мистицизам”) укључује у могуће последице неправилног вежбања јоге: обољења мозга, неизлечиве болести, лудило, мрачна расположења и борављење у стању транса. Све ово због „једне мале грешке”.

Када би они који предају Јогу, били отворенији и искренији о опасностима које се скривају испод површине, многи катастрофални случајеви би били спречени”.

МЕДИТАЦИЈА

Далекоисточне медитације су саставни део бављења јогом. Последице су кобне. Један Рус упутио је отворено писмо руском антисекташком центру Светог Иринеја Лионског, на чијем челу је др Александар Дворкин. У њему је говорио о својим искуствима медитирања: „Упражњавао сам медитацију „Рада Соами Сатсангх” – (Покрет Такара Синнгха) „Сант Мат – Тут Господара”. Име и личност гуруа није важна: како сам сада схватио, све технике медитације, које користе мантру (на пример, ТМ), доводе до једног и истог резултата. Говорио сам са многим „медитантима” разних покрета, и сви су достигли једно и исто: виђење унутрашње светлости (у мом случају и слушање унутрашњег звука вибрације).

Медитирао сам годину дана, веома усрдно, четири пута на дан, тј. да бих стекао „духовну етикету”. По природи сам идеалиста, и желео сам тада да верујем у све те басне. Медитанту предлажу да понавља мантру и да се „усредсреди” на центар сопственог чела (тамо се налази „треће око” – излаз у духовни свет). Временом сам научио да видим „унутрашњу светлост”, веома снажног сјаја и снаге, белу, наранџасту, жуту, итд.

За време виђења те светлости осећао сам се потпуно срећним, као никада у животу; чинило ми се, да сам осећао присуство неке „љубеће супстанце” или „бића од светлости”, које ме воли на начин како ме нико није волео.

Даље /…/ сам почео да видим светлосна лица мојег „гуруа”. Физички (стварни) гуру ми је говорио, да ће медитант „са чистом душом и одличном кармом” ускоро ступити у додир са „унутрашњим гуруом” који ће га повести Богу, у „отаџбину душа” одакле смо се сви „спустили”. Почео сам, како се каже, да „лебдим”, летим у сопственим халуцинацијама.

На пример, да стојим, стојим са гуруом на обали океана, а у њему нема воде, већ светлост… и тако је добро тамо, да и не можеш да опишеш, а „унутрашњи гуру” је тако предиван и добар и љубећи, да просто немам речи…

Још сам се сећао целог свог детињства, до најмањих детаља, до тога шта сам носио, када сам се играо с децом у вртићу, сетио се да сам ту светлост већ видео у детињству, али је то затим нестало са годинама. Сигурно је, ово ме веома дирнуло, па сам још више поверовао у све то…

Главно је да кроз годину дана, ја више нисам могао живети нормалним животом, било ми је веома тешко да се усредсредим на посао, тешко уопште да било шта радим, тј. стално сам видео ту светлост, љубеће лице гуруа или његове очи (и то једно, а не два ока). Па како на земљи живети, када је „тамо”, у тој светлости, тако добро, а овде, у овом свету, треба још и радити и нико те „не воли”.

Занимајући се медитацијом, веома сам смршао (!) (ја сам одрастао мушкарац, имам 90 кг), почео бих да јецам од омиљене музике, просто бих плакао дубоко и брзо, па и не толико због музике, већ просто – тако. Нешто ми се не би свидело у овом свету, неко је нешто грубље рекао, и ја сам мислио: „Па зашто је овај свет овакав? У медитацији тога нема! Не може се поредити ни са чим…!”

Најстрашније је што ми је често долазило да дигнем руку на себе и та жеља је била веома јака. Почео сам много да бринем за себе. Нисам могао без страха ићи степеницама, тј. мислио сам да ћу скочити доле и – целом мучењу у овом свету ће доћи крај!

Након вагања „за” и „против” медитирања, одлучио сам да прекинем.

Већ је прошло годину дана, како НЕ медитирам, равно годину… и повремено виђам позиве „с оне стране”, догађају се повремени „ломови”. Већ сам се обраћао разним психолозима, психотерапеутима: они ништа о томе (виђењу светлости) нису чули и не знају, саветују ми „да се опустим”.

Камо среће да је тако једноставно „опустити се”, када се ја налазим, на пример, на плавом небу или на звезданом небу, и као да видим два света, један – стварни, други – ко зна какав. Уосталом у том другом свету, има много тога лепшег и срећнијег него овде. Једном речју, као неки наркоман. Још више, прочитао сам да људи, који употребљавају данашње наркотике (хероин, например), говоре, да је медитација јача од „урађивања”.

Због тога сам се веома уплашио, пошто знам како је тешко одвојити се од наркотика. Из медицинске литературе сазнао сам да је „срећа” током медитације изазвана блокадом ендорфина и да се током медитације, мозак налази у веома јаком стању стреса (колико год чудно то звучало) и да од тога после боли глава (што се код мене дешавало веома често за тих годину дана, а при томе ја до тада никада нисам имао проблема са главобољама). Чињеница је да је током медитације, мозак као у стању клиничке смрти.

Снабдевање крвљу – нула, тј. нема мисли, само мантра! Мождана кора је „прекинута”. Мозак није навикнут да се „концентрише” на једну тачку, он СЕ ШТИТИ, тј. избацује ендорфин (а он је „ендогени морфин”, НАРКОТИК!).

Увек сам се питао, зашто ми не полази да се „божански урадим” сваки дан, већ само кроз пар дана се дешава „flash”. Чињеница је да је потребно време, да би се створио нови ендорфин, њихове залихе нису бесконачне. А ја сам мислио да је то што сам се можда понео, што сам можда окусио месо… Успут да кажем, вегетеријанство доприноси исцрпљивању организма и човеку је лакше „да лебди”, тј. стрес се допуњује и физичким умором.

И још да кажем да не могу да се молим Богу, тј. како кренем то да радим, видим свог гуруа (Такара Сингха), његово сијајуће лице, које гледа на мене са таквом „љубављу”.

Нећу никоме да говорим своје мишљење. Моји бивши „другови медитанти” говоре да сам се ја „уплашио” и да „ме свет привукао опет себи”. Многи завиде „мом унутрашњем искуству”.

То је мој живот и ја сам изабрао „ту светлост”. Хоћу да кажем СВИМА, који буду прочитали текст о мом животу: Желите, пробајте само, шта је медитација. Ако код вас прође, и ви не постигнете такве „успехе” као ја, и напустите је, ако имате трпљења, „научићете се”.

Али знајте, ЗА СВЕ ТРЕБА ДА СЕ ПЛАТИ.

За срећу у медитацији, платићете таквом депресијом у нормалном животу, да нећете хтети ни да живите. Да, постоји „урађивање” у медитацији, али када се ваши хормони среће истроше, у року од пар дана биће вам веома, веома, веома лоше. И тако даље, до нове дозе…

Зачарани круг алкохоличара и наркомана.

Изаберите сами…””

Зоран Поповић, вишегодишњи ТМ медитант, аутор књиге „Омен/ Зашто сам изашао из ТМ-а” (Београд, 2002), описује своје опасно и болно искуство са индуском медитацијом, у које је упала и његова супруга: „Вековима трагајући за „чаробним штапићем” за освајање власти и подјармљивање народа, а против атрофирања система, мудраци у служби моћних су давно натрапали на њега, али изгледа да се свест о његовој моћи у њиховим главама коначно уобличила тек у задњих стотинак година. Хиљадама година коришћен на Далеком Истоку и у Индији, на добробит људи ондашњег доба, тај „чаробни штапић” се у рукама информатичких и телекомуникацијских и технолошких генија Новог доба претворио у стравично оружје за константни рат ниског интензитета, који се може усмерити, уз минимална улагања, а са великом коришћу, против сваке државе на свету, а одбране практично нема. Свако може бити жртва, а опет остати економски оперативан. Нормално, најпожељније је људе у врховима власти укључити у систем, како би, као потпуни верници, били потпуни послушници. Тај „чаробни штапић” се зове просто – обрада личности. Као и свако мултидисциплинарно знање, садржи више кључева који откључавају браве људског ума. Један од најбитнијих је пажња [указују нам пажњу]. Пажња са знањем о њеној сврси је кључ за очитавање основног кода обрађивања личности и проналажења брава за остале кључеве. Следећи кључ [који користе] је скривено незадовољство жртве, које свако носи у себи, до кога се долази уз помоћ пажње [посвећујући вам пажњу]. Затим се уводи кључ потпиривања егоизма и развијања елитизма, уз истовремено активирање тих незадовољстава. Тако припремљена и збуњена жртва је спремна да се ухвати за било шта ново што јој онај који јој поклања пажњу понуди. Овде наступа проблем ломљења личности жртве, којој се нуде технике за испирање мозга, а под паролом „помозите сами себи”, „пут којим се ређе иде”, „постаните боља и јача личност”, разне врсте јоге (нормално, прерађене за потребе учитеља), дроге, опијати, и као врхунска техника: медитација у разним видовима. Посебно треба скренути пажњу на комбинацију јоге која у себи већ садржи медитативне технике, и модерних начина медитирања, највише експонираних у Трансценденталној медитацији (ТМ). Зашто је ова комбинација посебно опасна по појединца, породицу, друштво? Јога, као хиндуска веронаука, прилагођавана је хиљадама година животу и култури Индијског потконтинента, уграђујући се тако у религију народа на том простору. Због специфичних услова живота на том поднебљу, климе, многољудности, скромних извора хране, ова вештина је морала, поред духовног аспекта, да понуди и телесни. Вековним посматрањем и анализирањем, староиндијски мудраци су схватили да поједине вежбе делују на одређене органе и физиолошки, а да се то дејство појачава кад се уз све то примени и медитација. Значи, постоји директна веза између вежби, медитације и физиологије, а посебно физиологије мозга. Модерна наука је утврдила да се вежбама подстиче или успорава рад жлезда са унутрашњим лучењем (а не регулише, како нам се мудро објашњава), а да учитељи тачно знају који систем вежби којем ученику препоручити. Пошто су то процеси којима углавном управља мозак, као што је лучење адреналина, јавила се и потреба да се његов утицај елиминише. Звезда на врху „чаробног штапића” најтеже мудрости света зове се медитација. Сами заговорници медитације у својим радовима објашњавају да постоје три стања свести, не наводећи по ком принципу је извршена класификација, а то су: слободна свест, хипнотичка и медитативна. Назвали бисмо то степенима слободе свести, па је очигледно да је медитативна свест – свест најнеслободнија. Утицај мозга, као командног центра тела, може се елиминисати лако и брзо. Науци је такође познато да мозак емитује своје таласе, што се врло лако региструје модерним ЕЕО апаратима. Значи, те слободне таласе, слободне мисли, од којих је огромна већина чисто трошење енергије – по учитељима медитацпје – треба утерати у ред, а најбоље протерати из главе.

У чему је основ драговољног прихватања ових техника од стране жртве? Одговор опет лежи у чистој физиологији. Мозак врло дозирано регулише рад жлезда са унутрашњим лучењем, тако да то буде најкорисније за организам, да се не би елеминисали знаци упозорења које нервни систем и сам мозак прихвата из тела и околине. Приликом великих животних стресова као што је смрт најближих или најтежа болест, организам лучисам супстанце као што је морфин и ендофрин (ендофрине и ендогрине), које га у довољној мери штите од пропасти, али опет тако дозирано, да би особа схватила дубину бола. Медитација у комбинацији са јогом постиже да се буде без потребе душе и тела за тим супстанцама, па медитант долази у стање еуфорије, осећа се изузетно добро, концентрисано; његове способности су евидентно увећане. Вољни моменат се повећава, што потврђује све унапред сервирано од стране учитеља. Стиче се утисак да се постаје боља личност, и да је овај „пут којим се ређе иде” стварно прави. Тако ухваћен у замку сопствене добробити, он не види да својом зависношћу од медитације почиње да руши свој дотадашњи свет и све око себе. Пошто се медитација углавном спроводи под будним оком учитеља, а наводно потпуно слободно, јавља се јака духовна везаност за њега. Утеривањем мозга у стални рад, мантрањем, бројањем даха, концентрисањем само на једно у сваком тренутку, унутрашње или спољње, стварају се и нове синапсе које, наравно, мењају личност медитанта. Све ове комбинације са јогом, која делује (понављамо!)физиолошки на жлезде са унутрашњим лучењем, је веома ефикасно средство за обраду личности од стране учитеља. Докле год му је добро, и докле год емотивна зависност од учитеља функционише, медитант (у ствари, жртва!) испуњава све захтеве система у који је увучен, не схватајући да је ужасно преварен. Без воље и жеље да поправи односе са својим окружењем, бива одбачен и од најближих, тако да постаје потпуно беспомоћна играчка у рукама учитеља. И поред тих стресова у свом окружењу, медитант постаје економски ефикасан, јер добија упутство да ће појачаним радом лакше пребродити насталу ситуацију (како обичним радом, тако и појачаним вежбама и медитирањем).

На потребу за продужењем времена медитације, прелази са мантрања на технике потпуног дражења главе и постаје још отуђенији од стварног живота. У циљу схватање дубине понора у који упадају медитанти, потписник ових редова је пробао три општепознате технике медитације, нормално унапред упозорен од стране стручњака – психијатара и људи повратника из зоне сумрака, у шта се упушта и да то може и за њега да буде погубно. Како је рекао један од специјалиста: „Не треба ми да пробам делић схизофреније, да бих знао да је то болест”.

Али, захваљујући изузетно јаком мотиву, пошто је реч о мојој супрузи, двадесет година лепог заједничког живота и двоје деце у најкритичнијим годинама, одлучио сам се на тај корак, стварно не схватајући шта ме чека на „успону” ка дну. Упознавши се прво са појединим техникама из литературе, кроз разговоре са стручњацима и повратницама, изабрао сам три технике, које бих укратко описао.

Свакако најјача и најлакша, а уједно и техника која се муњевитом брзином раширила светом, је ТМ [трансцендентална медитација]. Ово је несублимисана техника унутрашњег пута, што подразумева избегавање концентрисања на неки објекат ван мисли или у мислима медитанта; потискивање мисли уз врло важну смену светлости и таме, лаганим отварањем и затварањем очију у одређеним интервалима, неконцентрисаног погледа, зурењем унутра, и у празно, кад су очи отворене. ТМ постаје стравично јака, ако јој се још дода и мантра. Морам поново напоменути да се свуда подвлачи да ће медитант постати нова, чвршћа, продорнија и организованија личност, ако следи упутства, буде редован у тој пракси и систематски продужава време медитирања, а да је, бар по неким ауторима, довољно 20–30 дана вежбе да већ осетите прве благодети медитације, тј. да будете ухваћени у мрежу. Ако вас тада неко не заустави, пут којим се ређе иде вам је потпуно известан.

Описаћу укратко осећања која су ме обузимала у појединачним фазама испробавања ТМ. Ја имам обичај да, после ручка, дремнем на столици или у фотељи 5-10 минута, што сматрам природном „медитацијом”, тј. пражњењем главе. Искористио сам једно мирно кућно вече, супруга је била одсутна, млађа ћерка код другарице, а старија седела са мном у соби и читала. Сео сам опуштено на столицу, заузео удобан положај, и по свим упутствима, почео да празним главу, жмурећи. По унутрашњем осећају времена, после отприлике минут, почео сам лагано да отварам очи: прошао сам фазу шкиљења, отворио их широм зурећи у празно и све то у току неких петнаест секунди. Сад сам свестан да већ тада нисам имао никакву мисао у глави, барем не јасну. Страва, ужас су наступили у следећих 20-30 секунди, када сам почео да затварам очи… Моје видно поље се сужавало и замагљивало, почело је да се повлачи унутра, да постаје све удаљеније од мене. У моменту кад ми је од спољашње светлости остала само магловита трака у очима, као неки хоризонт, а испод и изнад њега недефинисана тама, моја свест је јурнула силовито ка тој линији измаглице, све моје мисли и осећања су се упутиле тамо, а истом том брзином почео је да ме обузима талас ужаса. Видео сам како се приближавам муњевито тој црти и појмио остатком свести да је то ивица бескрајног понора у који сам јурнуо да се бацим. Схватио сам да ме чека слободан пад, као кад самоубица скочи са стотог спрата и то мало живота што му преостаје доживи као фантастичан лет. Нисам могао да се зауставим, брзина је постајала све већа, али и та танка ивица понора све даље, јер су ми се очи све више саме затварале. Ипак сам стизао тамо. У том тренутку ћерка ме је безазлено упитала: „Тата, дремкаш, а?” Свега је нестало, осим звоњаве хиљаде звона са највећих цркава света које ударају најтежим батовима, а мени је сопствена глава изгледала као највеће од свих звона. Та експлозија звука ме је зауставила да се не бацим у понор без повратка, а уједно изазвала додатни шок и сазнање о снази ТМ. Те обичне љубопитљиве ћеркине речи су у мојој глави у прави час изазвале такав напад на мој ум, да ми та звоњава и сад одјекне у ушима, јако удаљена, на одређени звук њеног гласа, посебно кад на крају упитне реченице каже „а”. Тада ми то звучи као шифра за звона у глави. Отворио сам нагло очи, ужаснут, схватајући зашто моја супруга сваки мој, чак и најблажи повишен или убрзан тон, чак и поједине речи, доживљава као агресију. Мислио сам да се објашњење, дато разложно и са аргументима може прихватити, али, то код ње више није ствар схватања, већ доживљавања. Од тада покушавам да се разговарам ритмом, без наглашавања речи, са што мање гестикулације, и то је једини начин разговора који прихвата. Јасно ми је да је све остало неиздржива агресија за њу.

После овог искуства, све остало је за мене већ била играчка. Преживео сам, срећним стицајем околности, најцрњу замку у животу, и још увек је се сећам, кад ме је, као дете, од четири године, луди комшија касно увече уплашио шупљом бундевом са изрезаним зубима и очима, у коју је ставио упаљену свећу. Враћао сам се са старијом сестром од рођака, било је око десет часова увече, а пут нас је водио кроз неки паркић ограђен високом оградом. Он је испао из мрака, заогрнут белим плаштом, са том бундевом на глави, уз стравичне крике. Сестра ме је зграбила за руку и уз врискање, у пуном трку одвукла кући. Колена и слободна рука су ми били одрани, сав сам био изгубљен, али тај страх никад нећу заборавити.

Требало ми је десетак минута да се опоравим од шока. Знајући сад шта ме чека, поновио сам сеансу. Успешно сам држао ум подаље од танке ивице понора, која се убрзо и изгубила. Почеле су друге сензације, дивни преливи боја, сребрнасте, модре, златне, осећај, чак доживљај лебдења, при чему је мој ум могао да слободно лети изнад јуреће површине, која се заустављала истог тренутка чим бих решио да се на њу спустим, али ми се чинило да то нисам ја. Изгледа да је почетни осећај страве толико кратак, као бљесак, да га медитанти у принципу аутоматски заборављају, опчињени предивним осећањем лепоте, моћи и сигурности и могућностима које се пред њима отварају, да све остало више није важно.

И данас, више од два месеца од ове прве и једине сеансе од десет минута, ово чудо ме вуче себи, као да ми неко у глави, боље рећи у уму, шапуће: дођи, дођи…

Следећа медитација коју сам окусио је јогинска медитација тратака, сублимисана техника спољашњег пута, зато што се изводи концентрацијом на спољашњи, одређени објекат, у овом случају – свећу. По сопственом признању, моја супруга је ову праксу примењивала преко сто педесет пута у року од годину дана, отприлике сваки други дан.

Опет, по ауторима – заговорницима медитације, није важна само дужина сеансе, већ редовност праксе, како би рекли музичари: „ухвати ритам”.

Уз тратаку, повремено је и мантрала, тако да је то мешавина спољашњег и унутарњег пута. (Циљ је да се у сваком тренутку ради само једна ствар.) Поред ових медитативних техника, користила је често и технику опуштања врло сличну медитацији свесности чула, сублимисану технику комбинованог пута, у којој се концентрација врши на дисање, а потом на свесност о појединим деловима тела и на крају на читаво тело. За ову медитацију је користила специјалну аудио касету „Опуштање”, коју је купила уз књигу „Хипноза и аутохипноза”.

Тратака се изводи тако што се медитант изолује од околине, у потпуном мраку и тишини, запали свећу, постави пламен у висини очију, по могућству заузме положај лотос (асану). Концентрација се врши на најсветлији део пламена интензивним зурењем око 1-2 минута, а потом се очи затворе и чека се сензација која наилази, уз мантрање или пражњење главе. У овом случају први ефекти се нису јавили код почетног, већ код другог жмурења. Сад се присећам да су ми се мисли просто разбежале, пламен свеће ми је титрао у центру видног, пре бих рекао умног поља, и оно, чега се јасно сећам, почело је да наилази. Унутрашњи екран видног поља је почео да тамни, пламен свеће је почео да се одваја од њега, да титра и да добија сунчев сјај. И опет се све збило у моменту: тама је фантастичном брзином постајала дубља и гушћа, црна као чађ, и у тренутку кад су се појавиле хаотичне честице тог мрака, пламен свеће је муњевито јурнуо да ме удари међу очи, претварајући се у усијану тачку. Преплавио ме је поново осећај страве, додуше не тако силан као при сеанси ТМ. Тргао сам се и отворио очи. Покушао сам да устанем и упалим светло, али нисам могао. Полако сам се смирио и после десетак минута наставио са медитацијом. Желео сам да видим шта следи даље. Читава ситуација из ТМ-а се поновила: доживео сам блиставе боје, изузетну мирноћу, пламен свеће се искрио, преливао, титрао, а у току шест или седам жмурења, почела је да се јавља и удаљена музика звончића и неразумљивих кристалних гласова, који су се стапали у предивну мелодију. Ни трага од оне таме и чемера, ни трага блеска од жарке светлости свеће. Чинило ми се да у таквом стању могу да останем заувек. И поново сам имао среће: самом Божјом вољом, поново ме је тргла старија ћерка, која се пробудила и изашла из своје собе. Зачуђено ме је питала: „Тата, шта то радиш, а?” – затекавши ме како у мраку седим испред свеће. Данас схватам шта значи израз „тамно као у паклу”, јер та дубока тама је почела да ме усисава незадрживо. Невероватно ми је да медитанти у тај први мах не одустају од сваког контакта са медитацијом, пошто тај осећај страха мислим да ретко ко доживи у животу. Наглашавам да то толико кратко траје, да они вероватно ни не постану свесни у шта су упали. Можда сам ја изузетак, унапред упућен да је све то заједно страшно, па сам у глави изазвао тај осећај или сам, баш због претходних упозорења, обрати пажњу на тај делић времена у коме се све то дешава, иако нисам био обавештен од повратника да се јавља ова сензација. Они тога једноставно нису свесни, нема ни трага сећања, али се врло добро сећају мира и моћи, који их обузима после сваке завршене сеансе. Нормалним људима, посматрачима са стране, који о овоме само чују успут, све изгледа као лудило, преувеличавање, али ничим не могу да објасне промене које жртва уноси у сопствени живот, губитак осећања, растурања породице, уништавање сопственог живота, несагледавање последица које из свега тога произилазе. Објашњавају то погрешним васпитањем, лошим животом, наследним факторима. Не схватају да је медитанту важно само да тренутак у коме живи буде испуњен осећањем више вредности, мира и моћи. За та осећања они су спремни да све учине, јер и физиолошки постају зависни и неспособни да се носе са реалностима свакодневице. Од обећања реорганизације личности, чврстине, јасноће, продубљивања осећања, увећане ефикасности, већ после месец-два, не остаје ништа. Њихов елитизам и паника да би могли да изгубе ове осећаје им не дозвољавају да сагледају реално ситуацију и све почињу да објашњавају као посматрачи са стране.

Упитао сам супругу да можда не помишља да је уствари преварена на шта је она панично реаговала: „Шта ти мислиш, да сам ја луда?” Навео сам јој податак да се преварени најчешће ни не обраћају полицији из страха да не испадну глупи, да се јаве у огромном броју тек кад преварант буде ухваћен и јавно раскринкан, да је она можда преварена од стране оног који је исто преварен, али ни једном није дозволила ни ту могућност, не сумњајући у пренесено јој знање.

Трећа техника коју сам пробао зове се медитација мехура. То је несублимисана техника унутрашњег пута. То подразумева следеће: медитант замишља да седи на дну језера, око себе формира огроман ваздушни мехур, у њега убаци сваку мисао и пусти га да оде ка површини, пратећи га 7-8 секунди. Тако се ослобађа мисли, а врши концентрацију у ритму формирања мехура. Услови за ову медитацију су минимални. Потребно је удобно сести и направити довољно тишине. Ову технику нисам спровео до краја, јер ми је било довољно и оно што сам осетио. Пошто је кретање мехурова спорије, и брзина упадања у медитативну свест је мања, али се кључне сензације дешавају, као и код ТМ и тратаке, на самом почетку упадања у медитацију. Код 7-8 мехурова које сам успео да визуализујем углави, и 3-4 мисли које сам успео да „откачим”, остао сам без даха. Покушао сам да удахнем, али ми је одједном бистра вода замишљеног језера постала хладна као лед, обузела ме је језа, рекао бих самртна, у паници сам покушавао да се одгурнем од дна и некако дохватим одлазећег мехура ваздуха, али се пешчано дно језера претворило у лепљиви црни муљ који ме је држао као закованог. Замлатарао сам очајнички рукама и ударио у зид до кога сам седео, што ме је тргло. Дахтао сам као пас да бих повратио дах, срце ми је тукло као да ће да искочи из груди. После самртне језе ударила ме је врелина од које су хтели образи да ми изгоре. Ипак, релативно брзо сам се смирио и покушао да наставим са визуелизацијом, али није ишло, па сам одустао.

Не знам у шта би се претворила даља медитација, вероватно бих осетио мир и сигурност, бистрину у глави и осећањима. Не знам где би ту био осећај моћи који прати претходне две технике, вероватно у некаквом лебдењу или роњењу по кристално чистој води. Морам признати да нисам имао осећај гушења, већ сам само остао без даха, а ноздрве и врхови плућа су ми се „напунили” смрзнутом водом. Никаквих других сензација или утисака није било.

На овом месту бих упоредио стања која сам прошао пробајући ове три технике. Са физичког аспекта, ни једна техника не захтева никакав напор, чак делује опуштајуће у каснијем току. Међутим, сваки пут се јавило убрзање рада срца на почетку сеанси, а лупање срца које се јавило при медитацији мехура бих протумачио физичким реакцијама и снажним осећајем, који се није јавио код претходних техника, осећањем да је и тело угрожено, а не само ум. Што сеанса дуже траје, смирење је све веће, осећај сигурности и моћи се повећава, чак до еуфоричних стања, што се најбоље осећа и постиже у ТМ. Карактеристично је још и то што после сеансе, тело не слуша команду за устајање, а то траје 3-5 секунди, као да су наредбе из мозга сувише слабе. Зато сви заговорници медитације препоручују да се, по завршетку сеансе, мирује још извесно време. И ако медитант успе да устане, не држе га ноге, центар за равнотежу не функционише још 10-15 секунди. Ово ми се десило у прве две сеансе које сам привео крају. Морао сам длановима да протрљам лице и очи да бих се потпуно повратио. Већ сам тај осећај краткотрајне немоћи, који се по ауторима књига о медитацији увек понавља, јер увек треба после сеансе мировати извесно време, је довољан да код здравог разума изазове сумњу. Тешко је логиком објаснити да људи не беже инстинктивно од таквих ситуација, колико год биле краткотрајне. Очигледно да је „добитак” знатно већи од сумњи и још несагледивих последица. Пошто нисам доктор, али стицајем околности имам доста везе са медицином, и нисам потпуни лаик, претпостављам да медитација, посебно у комбинацији са јогом, ствара нове синапсе у мозгу за које бели човек није генетски предодређен, јер код Хиндуса постоји строг поредак у свему, па и у свакодневном животу, којег се држе хиљадама година, и вероватно су већ и психофизички условљени и отпорни на застрањивање због вежбања јоге. Преносећи јогу у Европу, модерни колонизатори су схватили њену снагу, посебно снагу медитације и почели са новим учењем, прерађујући је и избацујући религијска и верска учења, која су Хиндусу неодвојива од целокупног система живљења. Сада је користе у своје сврхе, описане на почетку овог текста. Као што рече један повратник: „Кад би се Хиндус кроз мантру молио богињи Кали, сматрали би га лудим, пошто се њој моле само мудраци који траже дубље садржаје свога бића. Њој се обични људи моле да их не дира”. (Богиња Кали је једна од многих хиндуских божанстава коју зову још и „Мајка која једе своју децу”. Кали седи у карактеристичној лотос пози, има четири руке, у горње две држи звончић и јасминов цвет којима мами људе, а у доње две нож и одсечену људску главу. Са исплаженим шиљатим језиком, кези се устима из којих вире очњаци, а око врата има огрлицу са нанизаним лобањама.)

Одвајајући религију од вештина јоге и осталих источњачких учења, човеку модерне технолошке цивилизације су потурени „нови” духовни хоризонти, који његов, ионако лењи, ум потпуно дезоријентишу. Основа његове егзистенције, породица у ужем смислу, је нападнута, а он сам служи као пета колона и разбијач. Посредно, нападнута је и држава, пошто је породица основа сваког друштва и културе. Тако отргнутим појединцем се лако може манипулисати. Растурена породица даје децу која ће у каснијем животу такође бити склона нестабилностима и подложна утицајима са стране. Значи, већ у другој генерацији, нападнута држава постаје слаба и могуће је, посредством слабе или корумпиране власти, лако њоме управљати, а да економски остане потентна, без изазивања сукоба, економских криза и грађанских ратова”.

Тако Зоран Поповић.

„Тридесетшестогодишња домаћица Бодил Моргенсон, мајка двоје деце, посетила је центар за медитацију где јој је дата мантра која се учитељу, по његовим речима, „јавила по надахнућу” (из овога је јасно да је реч о имену индуског божанства). Скоро одмах она је осетила унутрашњи доживљај. „Одједном се моја глава напунила блиставим светлом. Оно је истицало из неисцрпног извора и обухватило ме је. Осећам да ме та светлост воли, осећам да сам зароњена у љубав”. Бодил Моргенсон је била уверена да се срела са Богом. Почиње да се све више занима за религију, али, при свему томе, изненада губи способност да се брине о својој деци. Једном се јавља оваква промена у њеном расположењу. У светлости, која је изазвана медитацијом, наједанпут се показује црна мрља, коју она доживљава као „црно сунце”. „Чудан осећај јавља се у полним органима, не непријатно, али ипак узнемирујуће. Нешто се креће кроз моју кичму, као да горе – доле гмиже змија”. Тај утисак је стално прати и изазива осећање врелине. Кад се јавља потреба за полним задовољством, феномен врелине постаје неиздржив. Она тражи помоћ код разних људи. Учитељ, који јој је предао мантру, немоћан је и тражи помоћ свог сопственог учитеља – Махаришија. Али ни он не зна како помоћи. Дају јој таблете за смирење. Почиње да боље спава. Па ипак, последице доживљеног се настављају. Она покушава да изврши самоубиство”.

НА КРАЈУ

Велики србски хришћански философ, др Жарко Видовић, указује на чињеницу да постоје само два схватања света – литургијско и магијско. Литургијско је молитва Богу као славословље, дивљење Творцу творевине, благодат коју Бог Љубави даје човеку; магија је воља за моћ и утапање у безлично блаженство, у коме човек нестаје. Он каже: „Магија је израз и задовољење оне тежње која се у човеку јавља у страху од битија, тежње по којој човек жели да буде раван Богу, Творцу. /…/ Схватајући Бога као моћ (а не као Љубав и Смисао, нап. прир.), а тежећи да буде сличан Богу – не у слављењу и хваљењу Бога као анђели и христијани, него у – моћи над самим битијем, Сатана и Сатаном омађијани човек могу да само завиде Богу, јер су ношени управо најстрашнијом страшћу: гордошћу, коју Сатана сматра „благородном”, само небеских аристократа достојном/…/ Међутим, Сатана и њему слични неће да схвате основну истину да је моћ Божија исто што и Љубав Тројице према целој творевини. Магија је увек безљубавна. И зато магијски облик духовности није ништа друго до причешће Сатаном. /…/ Магија, дакле, није превазилажење, него опојни заборав човековог идентитета, те зато човек не може у магијском искуству (у сећању на ту опијеност светом) наћи основе за свој идентитет. Превазилажење је могуће само као мистерија у којој је човеково сушто уздигнуто у славу Бога. Ту је вечно слављење и сјај човекове личности. Ту је свечаност човека. Откривење сличности његове са Творцем”. А то је могуће Литургијом и молитвом, а не магијским вежбама, међу које спада и јога.

Главна опасност за савременог човека је у његовом поверењу у разне врсте „техника” којима се постиже одређени „циљ”. Таква је и јога, скупа са медитацијом. Зато је веома важно добро сагледати појаву пре но што јој приступимо. Да се не бисмо, не дај Боже, уместо у наручју Оца светлости нашли у канџама кнеза таме.