Докле ћемо овако?

Шеснаест година од усвајања Резолуције СБ УН 1244

Др Љубомир Т. Грујић
10.06.2015.

Во се за рогове држи, а човек за реч
Народна изрека

Цитиране изјаве генерала Бранка Крге у чланку Бранкице Ристић: „Кумановски споразум — 16 година касније и Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација“ ме наводе да подсетим на следеће чињенице да бисмо схватили шта нам је сада најважније да чинимо.
Ради тога се прво тачно цитирају Устави чији делови су наглашени масним словима због њиховог посебног значаја. Ради провере се дају везе на интернету где они могу да се прочитају:

***

Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, на основу своје слободно изражене воље у заједничкој борби свих народа и народности у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, а у складу са својим историјским тежњама, свесни да је даље учвршћивање њиховог братства и јединства у заједничком интересу, заједно са народностима с којима живе, ујединили су се…

(Почетак прве реченице првог пасуса Основних начела из Уводног дела Устава СФРЈ од 21.02.1974. године)

***

Територија Републике Србије је јединствена и неотуђива. О промени границе Републике Србије одлучују грађани референдумом.

Члан 4 Устава Р Србије 1990.

У Републици Србији постоје Аутономна покрајина Војводина и покрајина Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије.

Члан 6 Устава Р Србије 1990

Одбрана Републике Србије је право и дужност сваког њеног грађанина.

Нико нема право да призна или потпише капитулацију, нити да прихвати или призна окупацију Републике Србије или било којег њеног дела.

Издаја Републике Србије је злочин према народу и кажњава се као тешко кривично дело.

Члан 51 Устава Р Србије 1990

Свако је дужан да се придржава Устава и закона. Свако је дужан да савесно и одговорно врши јавну функцију.

Члан 53 Устава Р Србије 1990

(Устав Републике Србије из 1990. године)

***

Територија Савезне Републике Југославије је јединствена и сачињавају је триторије република чланица.

Граница Савезне Републике Југославије је неповредива.

1. и 2. став члана 3 Устава СР Југославије 1992

Одбрана Савезне Републике Југославије је право и дужност сваког грађанина.

Члан 63 Устава СР Југославије 1992

Савезна Република Југославија има Војску која брани сувереност, територију, независност и уставни поредак.

Члан 133 Устава СР Југославије 1992

Војском Југославије у рату и миру командује председник Републике у складу са одлукама Врховног савета одбране.

1. став члана 135 Устава СР Југославије 1992

(Устав Савезне Републике Југославије из 1992)

***

Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.

Члан  2 Устава Р Србије 2006

Мандат председника Републике траје пет година и почиње да тече од дана полагања заклетве пред Народном скупштином.
Ако мандат председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања, продужава се, тако да траје до истека три месеца од дана престанка ратног, односно ванредног стања.
Нико не може више од два пута да буде биран за председника Републике.
Мандат председника Републике престаје истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем.

Члан  116 Устава Р Србије 2006

Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе.

Члан  139 Устава Р Србије 2006

(Устав Републике Србије из 2006.)

***

Устав СФРЈ из 1974 и цела држава СФРЈ су били засновани на правима народа на самоопредељење и на отцепљење. Све што би било супротно тим начелима у Уставу било би неважеће. Нису републике створиле Југославију. Зато нису ни могле да добију право да је растурају. Југословенски народи су створили Југославију. Природно је да су они једини и имали право да је разједињују. Ове чињенице објашњавају зашто тај Устав ни једном својом одредбом није дао републикама ни право на отцепљење ни право на самоопредељење. То што су оне добиле неке видове државности је као што државе САД имају неки вид државности без права на отцепљење или самоопредељење по Уставу САД. Власт Србије је била обавезна, што јој је указано јавним апелима (веза1, веза2) да, поштујући тадашњи Устав СФРЈ (његов члан 281), захтева од Савезне скупштине СФРЈ:

Да се распишу избори за њено веће коме је био истекао мандат.
Да се растући проблеми решавају мирнодопски по Уставу.
Да се поштују права југословенских народа на самоопредељење и на отцепљење.
Да Савезна скупштина утврди поступак за остваривање тих права јер то није било утврђено у Уставу.

Уместо да сву своју политику заснива на том савезном Уставу и Уставу Р. Србије и да поштује Савезну скупштину као једину меродавну институцију у СФРЈ за решавање настале ситуације, власт Србије се упустила у противуставан процес договарања и одлучивања између председника република. Потом се није обратила ни Савезној скупштини ни Уставном суду СФРЈ да званично разјасни то питање, већ се обратила енглеском лорду за мишљење о томе ко у СФРЈ има права на самоопредељење и на отцепљење. Лорд је пренео то Бадинтеровом арбитражном комитету који је свој предлог засновао на потпуном омаловажавању та два начела на којима су се заснивали и Устав СФРЈ и сама држава СФРЈ.

Бадинтеров комитет је противуставно и супротно историјским чињеницама, супротно суштини постанка државе и њене основе, закључио противуставно да та права имају републике. Пошто је то био званичан одговор на питање власти, Председника, Републике Србије, и пошто наша власт није званично, судским поступком, оборила став Бадинтеровог комитета позивајући се на Устав  СФРЈ, онда је сама себе била обавезала или да поштује тај став или да поднесе оставку. Није учинила ни једно од тога. Последица је да су Србија, њена власт, и цео Србски народ проглашени за узрочнике и покретаче ратова, за апсолутног и јединог агресора, у СФРЈ!

Каква лаж и каква катастрофа је тиме почела за нас као последица непоштовања Устава – то ми сада сви добро и јасно видимо. Свакако, тиме проблем није решен.

Никад неће бити касно да се судским путем докаже да су једино југословенски народи, а не републике, имале права на самоопредељење и на отцепљење. Ни наша власт под вођством председника др Војислава Коштунице / др Зорана Ђинђића и Бориса Тадића није тај поступак покренула, нити га садашња власт под председништвом Томислава Николића покреће.

Напротив, следећи нашу власт под председништвом Слободана Милошевића која је прихватила делимичну предају и делимичну окупацију усвајањем и потпуним спровођењем свих наших неоправдивих обавеза по Кумановском споразуму и Резолуцији СБ УН 1244, оне се савијају, клањају, пузе, пред таквим неоснованим оптужбама против Срба и Србије. Зашто? Зашто наше власте не започну борбу за званично ослобађање од тих неоснованих лажи оптужби против Србског народа и Србије? Докле ће тако да буде?

На предлог председника СРЈ Слободана Милошевића марта 1998. је одржан референдум по питању да ли смо сагласни да страни политичари учествују у решавању унутрашњих проблема. Он је позивао народ да одговори са НЕ. Народ му је указао поверење. Веома убедљива већина гласача су тако и одговорили: НЕ. Народ је тиме обавезао власт, пре свега самог председника Милошевића, да то поштује и спроводи. Пола године касније Милошевић у октобру 1998. потписује противуставан и противнародан споразум са Холбруком да се сво тешко наоружање повуче с Косова и Метохије. Милошевић, а и Врховни савет одбране ако му је дао сагласност за то, је прекршио члан 53 Устава Р Србије и чланове 63, 133 Устава СР Југославије, а и члан 135 Устава СРЈ ако је то он учинио без сагласности Врховног савета одбране и онда је довео и војно руководство СРЈ у тешку ситуацију да бира између противуставног акта и противуставне наредбе врховног команданта с једне стране, и поштовања народне воље и Устава с друге стране.

Војна команда се приклонила свом врховном команданту у његовом противуставно деловању. Народ се томе повиновао. Докле ће тако да буде?

Председник САД Клинтон  је 1998 г. лажно оптуживао Србе и Србију (због тога му је био упућен захтев да поднесе оставку јер, не само да износи лажи о нама, већ руши и основу САД).
У току 1999. године је изјављивао да је њихов циљ да смене председника Слободана Милошевића (кога су годинама пре тога проглашавали за браниоца и гаранта мира на Балкану) и да растуре војску СРЈ, што је заправо значило да униште војну одбрану СРЈ – Србије и Црне Горе. Пошто се наша војска храбро родољубиво супротстављала ничим изазваном, потпуно неоправдивом, бомбародавању земље и народа почевши од 24.03.1999., то НАТО, вођен председником Клинтоном, је само немилосрдно појачавао агресију.

Зашто наша власт није тражила ванредну седницу Савета Безбедности да се прекине та агресија? Без одлуке Уједињених Нација, НАТО је оружано напао нашу, суверену и независну, државу која је била члан УН. Тим необраћањем Уједињеним Нацијама је омогућено влади САД под председништвом Клинтона, а под њиховим вођством и владама других западних земаља, да непрестано појачавају пропаганду против Срба и Србије, колико беспоштедно толико и неоправдано, демонизујући нас. Њихова пропаганда је превазишла и Хитлеровску и Стаљинистичку пропаганду. Успешно су зауставили владе скоро свих држава, осим Кине и Грчке колико се сећам, да нам пружају подршку. Посебан успех су у томе постигли да влада Русије под председништвом Јелциња наметне нама Ахтисаријев – Черномидин предлог. Нашли смо се нападнути без иједног савезника да нам пружи помоћ у војној одбрани. Зато је одбрана наше војске посебно задивљујућа. С обзиром на све то, био је упућен 20.05.1999. апел савезним и републичким властима СРЈ, председнику Милошевићу и нашој Војсци, да или нађу решење по Уставу да се бомбардовање заустави или да се он повуче с функције Председника и да Генралштаб преузме вођење државе и народа.

Он се није повукао. Бомбардовање је настављено. Зашто се није повукао и тиме избио главни аргумент Клинтону да оправдавава Америчком народу неоправдиво бомбардовање СРЈ упркос томе што ни СРЈ ни Србија нису напале ни једну државу, ни један народ, те ни САД ни Амерички народ? Он то није никада објаснио народу, нити је народ био упознат с тим предлогом. Наша власт је навикла да све своје битне одлуке о судбини земље и народа што дуже крије од народа. Докле тако?

3.06.1999. је Савезној скупштини СРЈ био поднет предлог Ахтисарија и Черномирдина (који не постоји у архиви Народне скупштине Србије сада, према званичном обавештењу, видети  га на следећем линку).

Потом је у Куманову 9.06.1999. наш војни врх потписао противуставни Кумановски споразум проистекао из Ахтисаријевог – Черномидиновог предлога.

Потписивање Кумановског споразума

То није само формално деловање супротно Уставу. Кумановским споразумом је наша војна команда потписала, упркос задивљујућем отпору наше војске, делимичну војну предају. Она се огледа у чињеници да тим споразумом нашој војсци није дозвољено, службено и званично, слободно кретање по једном делу наш државе – по Косову и Метохији. Није јој дозвољено да извршава своју основну дужност – одбрану земље и народа, очување територијалне целине државе и њеног суверенитета без одобрења стране војне власти (члан 133 Устава СРЈ). На основу Кумановског споразума је Савезна скупштина СР Југославије усвојила 10.06.1999. противуставну Резолуцију СБ УН 1244.

Њоме је потврђена делимична војна, али и делимична државна предаја. Докази о противуставности тих докумената су дати у предлогу Уставном суду Србије да оцени њихову уставност и законитост. Уместо да изврши своју уставну обавезу и оцени њихову уставност, Уставни суд је својим решењем одбио да да своју оцену.

Основа образложења јесте чињеница да су држава и народ били у ратној ситуацији сталног уништавања и под претњама да би се то наставило. Такво образложење не само да није засновано на Уставу, већ је потпуно противуставно. Свака одлука донета под таквим претњама и уценама је неодржива. Односно, она је оборива и морално и правно.

Нажалост. Такав став Уставног суда Србије није се само утемељио у даљем вођењу Србије и Србског народа до данас, већ га наше власти све више продубљују (на пример прихватање лажне оптужбе да су Срби извршили геноцид над невиним муслиманско – бошњачким народом у Сребреници 1995. и да су Срби масакрирали невине шиптарске цивиле у Рачку 1999.). Изразито то продубљивање је спроводила власт Бориса Тадића и др Мирка Цветковића. Докази су били поднети Народној скупштини.

Данас је то достигло невероватне размере противуставним документима и деловањима садашње власти коју држе и воде Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић. Уставном суду Србије је било предложено да оцени уставност Резолуције Народне скупштине од 13.01.2013.

Том Резолуцијом је власт ставила Устав ван снаге. Извршила је државни удар. На основу ње је власт потписала противуставни Бриселски споразум, а који је чак скривала од јавности! Докле тако? Уставни суд је одбио да оцени уставност те Резолуције.

Докази о њиховом противуставном деловању су били поднети такође Народној скупштини.

Тражено је да их Скупштина смени. Ништа. Осокољени таквим ставовима Уставног суда и Народне скупштине они осионо настављају даље своје противуставно деловање. Зато је поново тражено од Уставног суда Србије да то заустави.

Уставни суд до сада није одговорио. Докле тако?

Овај кратак преглед о противуставном деловању наше власти, које траје деценима и које све острашћеније омаловажава историјско наследство, опредељење, слободе и права народа и човека, с растућим катастрофалним последицама, показује не само противуставну спрегу законодавне (Народна скупштина), извршне, представничке и заштитничке (председник Републике), управљачке (Влада) и судске (Уставни суд) власти, већ исказује и уплашеност од нових неоправдивих санкција и бомбародавања, апатију, препуштеност, незаинтересованост, утученост, смлављеност делова нашег народа, као и самозадовољство оних делова нашег народа који су на томе свему профитирали и даље из тога извлаче корист. То се претворило у немушту, пасивну подршку властима да тако наставе и даље.

Војска по садашњем Уставу није обавезна да штити уставни систем државе. Докле тако?

Да ли је онда још ико по Уставу овлашћен и позван да штити уставне слободе и права народа, територијалну целовитост државе, њен суверенитет, и уставни систем?
Јесте. Други члан Устава Р. Србије то јасно утврђује. То сте Ви, држављанине Р. Србије, у заједници са свим осталим њеним држављанима. Сви заједно, барем већински.

Наследили смо од наших предака, као најважније, дух: дух слободе, правдољубивости, истинољубивости, родољубиве и патриотске храбрости, светосавског православног хришћанства, гостопримљивог пријатељства, слободоумља, поштеног прегалаштва, дух љубави према човеку.

Сада нам наши властодршци, делујући супротно, не само Уставу и историјском народном опредељењу и наслеђу, већ и супротно свим својим обећањима и заклетвама пре доласка на власт, преносе, настојећи да буду убедљиви и да онемогуће сваку јавну расправу с њима о томе на водећим медијима, захтеве власти водећих западних држава, да треба да се променимо.

Промена коју од нас захтевају јесте управо у томе да се одрекнемо тог нашег наслеђеног историјског народног духа и да тиме нашу децу и потомство претопимо у – који народ?

Нису нам објаснили зашто то треба да учинимо и у који народ треба да се утопимо и коју Веру да прихватимо, те који језик да говоримо и чије обичаје да гајимо. Шта је то? Није ли то њихов свеопшти геноцид над Србским народом? Докле тако?

Ако сматрате да треба да очувамо наслеђени дух, слободну и независну, целовиту Србију, онда треба да знате да смо ми, и као народ и и као држављани једини извор и носилац суверенитета Републике Србије. Ми, сви заједно, смо њен Суверен. Зато имамо и обавезу и право (члан 2 Устава Републике Србије) да спречимо, да зауставимо противуставна деловања и да ставимо ван снаге сва противуставна акта и све противуставне одлуке ове и претходних власти, да зауставимо опште пропадање и да почнемо да стварамо услове за наш напредак и за потпуно ослобађање од растуће окупације.

Ради тога је неопходно да се овим редоследом, уставним и мирнодопским поступцима, учини следеће:

• Да се садашњи властодршци што пре смене. Отворено је јавно потписивање на интернету захтева Народној скупштини да разреши председника републике Томислава Николића и Владу, а тиме и њеног председника Александра Вучића и министра Ивицу Дачића.

Ако не покрећете боље уставно, мирнодопско, решење од тог, онда га потпишите. Ако ништа од тога не учините, онда и даље дајете бланко подршку садашњој власти да настави своју противуставну самовољу, да узима кредите који не подижу привреду и не отварају перспективу радним људима, већ их користе за држање полиције и војске у покорности њиховим противуставним одлукама и за ангажовање страних предузећа за радове у нашој земљи, за радове за које су раније друге земље плаћале наше раднике и наша предузећа (сликовити примери су изградње оба нова моста у Београду и пропаганда за дизање новог „кинеског зида“ између брдовитог Београда и тихе нам Саве, који је назван „Београд на води“ упркос истини да он удаљава Београд од Саве).

• Да се усвоји нови Устав (види као пдф) као усавршавање садашњег и претходних Устава. Да се тиме обезбеди непрекидност наше државности и њено усавршавање. Његов предлог се јавно потписује овде.

Ако имате бољи предлог, изложите га. Ако ни то не учините онда опет дајете бланко подршку овој власти. Садашња власт, да би се одржала и после следећих избора, је одлучила да промени Устав. На пример, по члану 116 садашњег Устава Томислав Николић не може да буде БИРАН опет за Председника јер је по овом Уставу већ два пута (2008. и 2012.) био БИРАН за Предедника. Промена Устава би отворила могућност да се овај благи услов још више ублажи да би њему било омогућено да буде БИРАН за Председника. Да би у томе успела власт је одлучила  да хвата белешке диктата влада западних земаља како да буде текст новог Устава.

• Да се на највише државне положаје изаберу људи који се својим радом и животом нису огрешили о народ и државу, већ су се показали одани народу и нашим вредностима, довољно способни, храбри, мудри, одлучни, да воде државу према народном опредељењу записаном у Уставу.

Хвала Вам свима на пажњи.

Београд
10. јуни 2015. године

Др Љубомир Т. Грујић
Џона Кенедија 31/15
11070 Београд

_________
Илустрације текста – СРБски ФБРепортер