Кренимо редом, од оних који рекло би се најгласније поздрављају одлуку о рехабилитацији Михаиловића: назовимо их, јасноће ради, „НАТО четницима“. То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.
Михаиловићу се то поверење, наравно, не може стављати на терет, зато што у то доба и није имао разлога да претерано подозрева Западну превртљивост и подлост. Али је зато данас, са удаљености од седам пуних деценија, потпуно неоспорно да је Западна превртљивост и подлост пресудно допринела поразу Драже Михаиловића и његових јединица у грађанском рату који је водио са Јосипом Брозом и партизанским јединицама.
То је можда и једина историјска чињеница око које не би смело да буде никаквих размимоилажења, ако ни због чега другог а оно барем због тога што је и ономад, у годинама завршетка Другог светског рата и непосредно после њега, била више него очигледна. Та чињеница је била толико непобитна да ју је у предговор једне од својих најчувенијих књига уврстио можда и најцењенији енглески писац 20. века Џорџ Орвел, иначе, као сарадник британског министарства информисања за време рата, непосредан сведок наглог заокрета политике империје према Михаиловићу. Орвел је чак прекоревао своју државу због односа према Михаиловићу, оценивши да империја има право да мења саборце, али да нема право да доскорашње савезнике клевеће и да о њима лаже.
Ако је Орвелу још тада било јасно да је Запад, а првенствено Лондон, Михаиловића жртвовао и то бесрамно, због чега онда Драшковић, Александар Чотрић и многи други који ових дана ликују над судском пресудом која Михаиловића рехабилитује као правно невиног човека, не смеју да истакну издају од стране Запада у корену Дражиног страдања? Не само да не смеју, него је Чотрић, у гостовању на Б92, отишао толико далеко да је сав озарен рекао да за Србију ова пресуда представља „корак ка приближавању Европској унији“!
Ако нас Михаиловићева судбина учи ичему, то је да се Европској унији, односно Великој Британији и Америци, нипошто не сме веровати, а камоли тежити некаквој државној обједињености са њима. Тамо се налазе и они против којих се Михаиловић борио (Немци), и они који су Михаиловића изневерили (Британци и Американци). Срби су, нажалост, исти наук обнављали и деведесетих година прошлог века, када су још једном искусили и папрено платили Западну лицемерну свирепост. Неко ко, као Чотрић, Драшковић и још неки њихови истомишљеници, преко тих поука гази оволико беспризорно, сигурно не осећа ни трун поштовања према ма којој српској жртви. Њима Михаиловић, кога су им пуна уста, значи таман колико и страдалници из Кравица или побијени из Старог Гацког, које ревносно прећуткују: нимало! Да им образ није појела похлепа, одавно би умукли да гласа од себе више не пусте, уместо што мртвим Михаиловићем, све као заклињући се у њега, у ствари тргују на том проклетом „европском путу“.
Основна идеологија ових „НАТО четника“ јесте наводна борба против комунизма. Та борба је, међутим, преварна, као и све везано за њих. Најпре, она и не може бити стварна када комунизма данас више и нема, а поготово не као опипљивог противника. Та њихова вајна борба малтене је правовремена онолико колико би била и борба против феудализма. Још и важније, она је лажна зато што није ни уперена против комунизма, ма колико он данас био непостојећи. Они се, уосталом, не боре против наслеђа које је комунистичка диктатура оставила за собом, рецимо расцепканости Србије на покрајине, или авнојевских граница које су дале крила обновљеном усташтву. Тај „комунизам“ против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњих Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници“, супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.
На опречној страни од „НАТО четника“ стоје – „НАТО партизани“, тј. наводни баштиници борбе против фашизма који Михаиловића и даље описују као сарадника окупатора, док они сами данас заговарају сваки могући вид додворавања ововековним завојевачиома. У првом реду то је побеснели председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић, са допунском наставом у Министарству спољних послова које му је предато на поигравање. Дачић је најновију пресуду о Михаиловићу дочекао оштрим саопштењем, за које је дан касније потврдио да је било врло лично:
„Четници су у Другом светском рату заклали мог ујака, маминог брата. Четници и окупатор су мојој породици и целој Србији нанели много зла. То су ствари које се никад не заборављају“, рекао је Дачић за викенд издање дневног листа „Курир“.
Да ли је то исти онај Дачић који се у Бриселу церекао, саглашавао и на крају потписом удружио са извесним Хашимом Тачијем, крволоком који је коликим српским ујацима, мајкама и браћи на живо вадио људске органе? Јесте, тај је. Баш га брига за туђе ујаке, али због свог би наново да подгреје грађански рат у Србији. Када су га својевремено упитали како може да преговара са злочинцем као што је Тачи, лицемерно је одговорио да може пошто је деведесетих баш он ратовао против Тачија – он, који је у животу једино ратовао, а повремено и добијао битке, против вишка килограма! Али зато четницима ништа неће да опрости, ни заборави.
Дачићу, наравно, ништа није за веровати, али ако је његов ујак заиста био жртва нељудског злочина, најбоље би било да га Ивица више никада не помиње. Газио је преко толиких српских мученика, прећутао је толико српских страдалника које није смео, нека онда остави на миру и свог ујака.
Углас са Дачићем, против пресуде о Михаиловићу заурлали су и силни СУБНОР-овци, те сродна им невладина удружења, све понављајући како је реч о „ревизији историје“. Сва та халабука била би макар мало уверљивија када се не би ослањала на највеће преправљање историје икада забележено на овим просторима, а и шире: оно које је, почев одмах по завршетку Другог светског рата па све до своје смрти, спровео Јосип Броз.
Колико је та Брозова ревизија данас огољена, видело се и по наступу Александра Крауса из Савеза антифашиста Србије, у телевизијском дуелу са малопре поменутим Чотрићем на Б92. Краус је том приликом рекао да напади антикомуниста на партизански покрет немају основа, зато што су комунисти међу партизанима били „огромна мањина“.
Пазите: огромна мањина! То, данас, Александар Краус признаје сасвим отворено. А шта су деца у Србији поколењима и поколењима, деценијама и деценијама, учила у школама? Зар није малишанима у Србији у мозак набијано како су Тито и комунистичка партија били окосница устанка против окупатора? Ако јесте, а јесте, зашто се Краус онда није тада бунио против тако очигледне ревизије историје коју је спроводио Брозов режим?
Брзоплети Краус је, тако, настојећи да пресуду о Михаиловићу подведе под прекрајање прошлости, несмотрено признао да ни о партизанском покрету не знамо праве чињенице, тј. да је и ту истина била другачија од оног бестидног бусања титоиста да су они, храбри Брозови комунисти, савладали и нацисте, и усташе, и четнике, и буржоазију, потом и Стаљина, успут вероватно и Марсовце, а свакако и Јапанце.
Данас се све више назире да партизанском покрету људи нису прилазили из идеолошких разлога, како су нас убеђивали титоисти, већ да је идеологија била можда и на последњем месту по важности онима који су желели да пушке упере ка „Швабама“, по злу упамћеним још из Првог светског рата. Као да се и у том погледу историјска сазнања потпуно поклапају са искуствима из блиске, непосредне прошлости: Брозу и титоистима не сме се ништа веровати! Ни да је Дража Михаиловић злочинац, ни да су у Јасеновцу људи страдали по идеолошкој а не националној основи, ни да Книн мора припадати Хрватској, ни да се Бања Лука има потчинити Сарајеву, ни да су Шиптари који су помагали окупаторима били само збуњени а никако злонамерни…
Наравно да је међу припадницима партизанског покрета било много часних и храбрих бораца, вођених једино жељом да се пружи отпор мрским окупаторима. Али то данашњим, наводним чуварима партизанског наслеђа, никако не даје за право да од одговорности изузимају најцрњи слој тог покрета: Броза и круг његових најближих сарадника.
Ко данас, 2015. године, није спреман да се суочи са болно очигледном чињеницом да је Броз био злочинац, диктатор, лажов и надасве србoмрзац, тај никако није способан ни да оцењује исправност било које судске или какве друге одлуке. Тај је сасвим недорастао за морална питања, зато што му је за увид у мрачно Брозово завештање довољно само да се осврне око себе: оваква Србија, понижена и искасапљена и очерупана, узрок свог посртања може да нађе једино у титозму, који је зацементирао чак и ово погубно западољубље што већ деценију и по као нека незалечена грозница тресе целу земљу.
Да би Србија кренула пут оздрављења, мора да у свему, па и у питањима као што је коначно утврђивање историјске истине о Другом светском рату на простору Југославије, наступа са српског становишта, тј. првенствено са свешћу о српским циљевима и потребама. А то би, опет, значило да, без обзира на ове или оне податке и појединости који могу да испливају у том утврђивању истине, као народ и као друштво морамо да се усредсредимо на историјске закључке проистекле из те тешко размрсиве кланице.
Закључци нису лаки и своде се на бременито признање: у Другом светском рату грдно су се преварили сви Срби који су веровали Западу и сви Срби који су веровали Брозу. И међу једнима и међу другима било је веома много поштеног света, али је суморне закључке неумољиво потврдило све оно што се са државом и нацијом дешавало касније.
У оба ова табора данас је поштеног света далеко мање. Онолико колико га има, ако хоће да му Србија и српство претекну, не сме никако да понови грешке својих претходника и да поверење поклања онима којима се ни орах не узима из руке.
Категорије:ДРУШТВО, Знамените личности, ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ, ПРЕПОРУЧУЈЕМО, Страдање Срба, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
ИСТИ УЈАК
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ГОСПОДИНЕ НОВАКОВИЋУ И ГОСПОДО УРЕДНИЦИ СРБСКОГ ФБРЕПОРТЕРА,
веома ме је изненадило сазнање да нисте објавили мој коментар на текст господина Миодрага Зарковића под називом: О “НАТО четницима“ и “НАТО партизанима“. Његов текст врви од неистина, измишљотина и паушалних констатација, да српски читалац не може да остане равнодушан. Мој одговор је био веома јасан и прецизан, а изнад свега истинит и сматрам да нема ни једне реченице која би, у било ком смислу, одударала од уобичајених текстова које сам вам до сада слао. Нема неког одступања ни по оштрини, ни по ставовима, ни по критици антисрпског комунистичког режима, а ни по заступању одређеног политичког става кога се, у највевећем делу, придржавам.
Волео бих да ми образложите који су разлози за цензуру, а ја могу унапред да вам наведем макар десет делова из мог коментара који могу да се прогласе неприхватљивим, да угрожавају или ово или оно, нечија права, изречене претње и још која слична глупост. Ово све што сам навео образлажу ми на Б92, на РТС-у, богами и Печату и њима слични, али ја сам мислио да се ви заиста разликујете од набројаних и да код вас може да се објави свако мишљење које је повезано са темом и које има иоле објективности. Људи имају различита мишљења о разним темама и жељни су да им неко објави мишљење да је, на пример, министар Стефановић идиот који не схвата да нема право као министар да даје личне изјаве, јер има високу државну функцију и високу страначку функцију и да је разним кодексима забрањено такво деловање министра. Успут би неко желео и да се вулгарно изрази у вези његове изјаве и ја сматрам, а што да не. Лично нисам вулгаран, то није мој начин критике, али вам представљам шта бих ја волео да знам да могу, значи скоро све. После комунистичке диктатуре и страховладе, многима то заиста значи.
Данас сам запазио један детаљ који можда објашњава што сте ми цензурисали текст, а то је неколико Зарковићевих чланака које сте објављивали. Значи да је он ваш сарадник, дописник или тако нешто и могуће је да је Зарковић забранио објављивање мог коментара. На жалост и овог пута је истина платила цену. По опробаном комунистичком моделу који је увек ефикасно спашавао све оне који су у било чему грешили, све једно да ли су убијали, слали на Голи оток, затворе, отимали жито, куће, жене…
Искрено бих волео да знам да ли вас је дотакла нова измишљотина господина Зарковића у виду рогобатног израза “НАТО четници“. Да човек не поверује. Можда неки читаоци у томе не виде ништа посебно, али мене је његов текст посебно погодио због тог новог измишљеног израза и текста који као да је написан на столу УДБЕ још у оно време када је поднет захтев за рехабилитацију.
Имам у виду да ваше дописнике не сме нико да критикује озбиљно, поготово не са необоривим аргументима, већ само по мало, колико да се цео текст учини интересантнијим. О коментару са гнушањем да и не говорим.
Па добро, то је ваша ствар и ваш приступ. Ја оним лажовима са Б92 кажем “срам вас било“ знајући да их то уопште не узбуђује, а вама сам образложио моје изненађење због ускраћивања објављивања коментара, сматрајући да, ипак, немате баш такав приступ.
Заиста не знам како функционише ваша сарадња са Зарковићем, али ако сте ускратили мој, мислим заиста добар чланак, значи да има још много оних које цензуришете, што ме изненађује. Онда би требало да цензуришете очигледне неистине, попут оних које је изнео Зарковић, а што се види и из ових неколико коментара којима су се људи успротивили жутајском начину размишљања Зарковића, које је, у најмању руку, анационално, којим су унакажене садашње генерације младих, те није ни чудно што нам је омладина незаинтересована за национално питање и што им Косово и Косовски бој не значи скоро ништа. Задатак национално свесних интелектуалаца, а ви ваљда то јесте, је да подижу националну свест своје нације, да нацију уздижу у сваком смислу, а не да је строваљују. Па ми деценијама чекамо било шта позитивно о четничком покрету Драже Михаиловића, читаву деценију чекамо рехабилитацију, а онда се појави ко зна какав г. Зарковић да све то распрши и каже “НАТО четници“. Па зашто га онда штитите? Ако је могао у својој глави да смисли такву (сада кажем) прљавштину, нека онда и поднесе мој коментар којим га лично не вређам, нити износим, осим истине и критике, било шта ружно.
С поздравом,
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани господине Мићо,
једини разлог због кога је Ваш претходни коментар нешто касније објављен (као и још десетак коментара поред Вашег, који су такође чекали у листи за преглед) јесте тај што задњих дана наша редакција ради са смањеним „капацитетом“ услед личних обавеза и одсуства неких чланова. Као што знате, на нашем сајту нема цензуре и сви коментари који спуњавају минималне услове пристојности биће објављени.
Срдачан поздрав,
Редакција СРБског ФБРепортера
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала редакцији, уз одређено извињење због мог нестрпљења и пренагљеног страха од цензуре уз поздрав и жељу за што скорије попуњавање капацитета.
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани Зарковићу,
како да посматрамо ваш текст “О НАТО четницима“ и “НАТО партизанима“? Да ли као текст човека који је преживео комунистичку тортуру и прихватио многе идеолошке принципе мишљења, а тиме и деловања, или као мишљење жутајца, који, по природи ствари, не воли ништа што мирише на српско и на тамњан, па тако ни четнике, све једно да ли су прави четници или су, како их ви називате “НАТО четници“? Ваша упоређења и бркање историјских чињеница и догађаја збуњују. Упоређујете четнике из II светског рата и ,како кажете, садашње четнике, што,у најмању руку, није коректно. Ви не разликујете људе који се 70 година боре за доказивање истине, све једно да ли су за време II светског рата припадали неком табору или не, не разумете тe још живе праве и истинске четнике који целог свог живота маштају да се њихов командант Ђенерал Дража Михаиловић рехабилитује и тиме на видело изађе макар део истине о борби њиховог вође који је и по светским стандардима прави и истински национални херој који се борио за слободу свог народа, а да ли је био наиван и веровао енглезима и американцима, то је већ неко друго питање и за другу анализу. Затим не разликујете чињеницу да има веома много стварних потомака четничког покрета који су знали истину из прве руке, који су такође чекали макар рехабилитацију, а не заборавите да је четнички покрет у Србији до пред крај 1944. године био масовнији од комунистичког, па ви видите колико има четничких потомака. Али ви заборављате и људе који су неутрални, али су схватили да је убитачна комунистичка идеологија била лажна и да они сада желе да чују истину о II светском рату па све до данашњих дана, па каква год била та истина. А истина боли и подиже притисак и младима, а камо ли старима. Да ли сте чули неки податак о томе колико је било позива Хитне помоћи после приказивања филма Драгослав Михаиловић – Херој и казна? Поготово је болела истина односно приказивана лаж о “Отписанима“.
И то није крај. Ви сте се острвили на Српски покрет обнове и Вука Драшковића који су се коректним и не претераним величањем пресуде, изјаснили да поздрављају рехабилитацију Драже Михаиловића. Па ко је, осим Вука Дрташковића, Војислава Шешеља и делимично Српског патријарха и Престолонаследника Александра отворено поздравио рехабилитацију? Нико више. Само оно што је чисто српско. А ви сте навалили на Српски покрет обнове, што у преводу значи да сте и ви против рехабилитације. Тачно је да критикујете Дачићеву изјаву скоро са претеривањем, али зато ни реч не кажете о изјави министра полиције Стефановића. Тачно је и то да се нигде не опредељујете да ли сте лично ви ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ или сте ПРОТИВ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ. Ваше изјашњавање, у крајњем, и нема посебно велики значај, али то све ствара слику о вашем опредељењу и мотивима за овако срочен текст.
А сада још неколико речи о СПО и Вуку Драшковићу да и ја не останем недоречен или двосмислен: Мени се прелила чаша када је Вук Драшковић, скрушен од бола, положио венац на Ђинђићев гроб поводом 40 дана од његове смрти. Нисам могао да схватим да носи цвеће на гроб човека који га је више пута издао и преварио и о глави му радио (на пример када је послао у Будву свог телохранитеља да га ликвидира). Неприхватљиве су биле и изјаве Вука Драшковића о признавању кривице за изборни пораз (избори после фашистичког НАТО бомбардовања), јер та изјава је додатно ослабила национално опредељену опозицију, а ојачала жуте издајнике, који су око себе окупили све што је било антисрпско, али добро маскирано да се као сви боре за демократију и против Слободана Милошевића.
О садашњем погледу Вука Драшковића на Косово и Метохију, о пропагирању НАТО злочинаца и његовом лицитирању о наводним српским злочинима у Сарајеву и у БиХ да и не говорим. Довољно је да подсетим да је изјављивао да је Косово најскупља српска реч.
Значи постоје две фазе политичког деловања Вука Драшковића:
прва, антикомунистичка, са подизањем националне свести Срба који су деценијама трпели комунистичко-хрватско-јеврејски терор и
друга, антисрпска и пронатовска, о чему сам напред дао краћи осврт.
Када се ради о првом периоду деловања врло је важно да се каже да су Вук Драшковић и Српски покрет обнове (СПО) били за суштинске промене комунистичке власти и били су у тој борби дугогодишњи жестоки комунистички непријатељи (прочитајте први програм Српског покрета обнове). СПО и Вук Драшковић су уздрмали армирани комунистички поредак, борили се за заставу, грб и химну, први су се осмелили да јавно, преко разгласа, емитују оригиналну верзију химне Боже правде, што му комунисти никада нису опростили, позивао је народ да иде у цркву, да се крсти, да слави крсну славу (чувен је његов позив за прве изборе 19.12.1990. године: “гласај и слави“ и већина Срба је почела те године поново да слави), упозоравао да ћемо под комунистичком влашћу изгубити и Први и Други српски устанак и балканске ратове и Први светски рат, у којима су Срби дали милионске жртве. Једини је позвао Србе из Републике Српске Крајине да план З-4 потписују и “рукама и ногама“. У исто време неки политичари су план звали три-четири, мислећи да је “З“ број три а не слово з, а неки су на Палама јели печеног вола и глумили национализам. Овој борби против комунизма треба додати велики напор руководства и чланства и симпатизера Српског покрета обнове на разоткривању истине о Ђенералу Михаиловићу. Први су отишли на Равну гору (као и Ђ. Дража 1941. године), запалили свеће, прекрстили се и дали јавно саопштење да су Чича Дражу ликвидирали комунистички злочинци. Не заборавите да је та изјава дата када су комунисти у Србији били најјачи и када је била потребна велика петља за такве изјаве. На Равној гори, у време обележавања дана почетка устанка под вођством Ђенерала Михаиловића, летели су хеликоптери скоро у бришућем лету, а милиције и агената је било колико хоћеш. Бадава вам ово пишем, господине Зарковићу, то би могли да схватите једино да сте били тамо. На Равној гори никада није било наивно, све до 1997. године када је по реалним проценама било око двеста хиљада људи и са Равне горе нису могли да крену до касно у ноћ. На равној гори је СПО подигао споменик Ђенералу Михаиловићу, затим цркву и музеј. После подизања споменика биле су организоване мртве страже како комунисти не би споменик порушили или оскрнавили. Да ли сматрате да је то било лако и да је то могло да се спроведе без веома добре организације и храбрости и руководства СПО и чланства, а поготово тих страшних ентузијаста који су држали стражу верујући да ће једног дана да се изборимо да се истина о Дражином покрету сазна. Осим овога, тај Вук Драшковић је имао петљу да за градоначелника Београда предложи Војислава Михаиловића, рођеног унука Ђенерала Драже Михаиловића. То је био шок за целу Србију. За градоначелника Београда је и изабран Дражин унук који вероватно не би ни смео да каже чији је унук да није било Српског покрета обнове и Вука Драшковића. Осим овога, тај Вук Драшковић је написао књигу “Ноћ Ђенерала“, што говори да је искрено био опредељен за ту идеју и да је прихватио истину о II светском рату пре многих других тадашњих интелектуалаца и политичара. Мало ли је све ово?
Али ви, господине Зарковићу, уопште и не кријете да највише од свега и највише од свих мрзите Српски покрет обнове, без обзира на чињенице и без обзира на истину. Скоро да не могу да замислим шта сте написали, ево цитирам:
“То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.“
Како, господине Зарковићу, мислите да су СПО и Вук Драшковић морали да поступају да не би били “морално наказни“? Да ли је требало да критикују Дражу Михаиловића да ништа добро није радио и да ништа добро није урадио јер је веровао Западу? Да ли нису смели ни да “покрену питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске“? Као прво, када је СПО покренуо преиспитивање улоге Ђенерала Михаиловића тада није ни било спомена о некој европској унији, а термин Запад је био географска одредница. Као друго, после 1999. године многи су ревидирали своје ставове, неки из “политичких потреба“, а неки зато што су схватили да је рат изгубљен и да су се политичке прилике промениле, а да сама Србија више није могла, допадало нам се то или не. Неки политичари су прагматични и боље сагледавају будућност од других. Све једно који су разлози, ја сам јавно изнео да се сада не слажем са политиком Српског покрета обнове и Вука Драшковића, али чињенице говоре да је та странка дала највећи допринос и највеће жртве у борби против комунизма и отрежњења Срба од србождерског југословенства, као и у борби за рехабилитацију Драже Михаиловића и ширењу истине о четничком покрету. Плодови те борбе дошли су тек сада, после 25 година. Једино што су, у том периоду, погрешили је што 9. марта 1991. године нису били агресивнији и немилосрднији према комунистима и што нису дошли на власт. Да су дошли на власт 1991. године, истина о Дражином покрету би се сазнала за неколико месеци, и гробно место би се сазнало и споменици у част и славу Ђенерала Михаиловића би били подигнути широм Србије. Верујте ми, господине Зарковићу!
Осим горе наведеног, ви се у делу текста осврћете на руско-српски однос и кажете: “Тај „комунизам“ против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњи Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници“, супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије…“ .
Морали би сте, господине Зарковићу, да разликујете Русију и Совјетски савез, као и царску Русију, Русију у Совјетском савезу и садашњу Русију. У Совјетском савезу Русија скоро да није ни постојала, као ни Србија у Југославији, цепали су је, правили репубилике и покрајине, као и у Србији, и одузимали најсветије делове старе Русије (Крим, Новорусија), исто као и Србији (Север Косова, Барања). Значи ви тврдите да они који у Србији “ратују“ против комунизма уствари ратују против руске садашњице и руске историје? То није тачно. Никако. Каква невероватна конструкција и подметачина. Напротив, Срби су народ проруски опредељен и то је већинско опредељење, без обзира да ли је уређење монархистичко или комунистичко.
Оно у чему се разликујемо и што мора да се разјасни у наредним годинама је гледање на победу у II светском рату. Совјетски савез је био комунистичка држава, а република Русија у склопу те државе. Совјетски савез је имао регуларну комунистичку војску којом су командовали регуларни комунистички генерали и та комунистичка војска је победила нацистички режим, па ће та војска увек да се слави као победник. То је истина, допадала нам се или не. У Србији, односно Краљевини Југославији, ситуација је битно другачија. Против нацизма се борила регуларна, легална и легитимна војска Краљевине Југославије, тако звана Југословенска војска у отаџбини. Том војском је командовао командант кога је именовала Југословенска Влада у избеглиштву, што значи да је Драгољуб Михаиловић био легални и легитимни командант те војске. Та четничка војска је била бројнија од комунистичке војске у Србији до пред крај 1944. године и учествовала је у ослобађању неких градова и наставила би да комунистичка Совјетска војска није добила наређење да разоружава и хапси четничку војску, а протежира и наоружава комунистичку. То је историјска несрећа за српски народ, а та истина се још увек скрива од српског народа. Комунистичка војска је била побуњеничка и превратничка, нерегуларна и нелегитимна и сарадник нациста (!) а поготово усташа. И шта се десило? Када је рат завршен Србија је окупирана, а та окупација траје и дан данас. Када дође ослобођење, славиће се дан победе над нацизмом и то тако што ће се рећи да су на територији Краљевине Југославије постојале две војске: прва, четничка под командом Ђенерала Михаиловића, која је била регуларна антинацистичка војска, и друга, комунистичка под командом неког Броза, која је била побуњеничка и превратничка, која је била антинацистичка и АНТИСРПСКА војска. Ово је већ сада многима јасно и тек ће бити.
Руси сасвим добро знају ову истину и зато је председник Путин на паради поменуо српску војску а не неку југословенску. Руси знају да је у Србији још увек комунистичка идеологија па не желе да се замерају, али када доставе своје архиве много тога ће бити разјашњено. До тада ће Срби и даље волети Русе, без обзира што се тренутно води погрешна политика. У будућности ће Србију представљати четничка војска, мада морам да признам да су и ове године носили четничка обележја, а не комунистичка (грб-кокарда и застава-са орловима).
И на самом крају, господине Зарковићу, баш сам се забринуо како се толико острвисте на оне који су подржали рехабилитацију, посебно на СПО и Вука Драшковића, а критиковали сте само министра Дачића, који се изјаснио против рехабилитације (и ако сте га критиковали, све то може да се прихвати), али не споменусте друге противнике рехабилитације, на пример Чедомира Јовановића, Ненада Чанка, Жене у црном, министра Александра Вулина, министра Небојшу Стефановића, председника Колинду Грабор Китаровић и тд. Додуше нисте споменули ни жутајце свих делова и разломака, што ме још више забрињава. Како их ни једном једином речју не споменусте? Како их не споменусте у њиховом (не)делу о Дражи, када су формирали Комисију на државном нивоу да пронађе гробно место Драже Михаиловића, а та комисија није ништа учинила, а у народу се прича да су уништили и оно мало битних података и трагова који су водили ка сазнању? Како се не побунисте против њиховог кукавичког ћутања? Па нека се, брате, огласе, па или су за рехабилитацију или су против рехабилитације. Ми овако не знамо да ли су они на супротној или правој страни, као и за вас што не знамо. Не желим да сте на опречној (супротној) страни већ на правој.
И само још један кратак осврт. Ваш текст ме је много подсетио на многе комунистичке, а поготово на жутајске антисрпске. Комунисти су деценијама критиковали све српско. Одмах су све секли у корену и немилосрдно. О њиховим злочинима тек ће се отворити архиве, али тек кад прође и ова комунистичка владавина. Замислите да ли је могуће да министар полиције који је комунистичког определења дозволи да се отворе тајни архиви или да се, којим случајем, поново истражује гробно место Ђенерала Драже? Немогуће!
А жути су се све време опозиционог деловања слагали са комунистима и у борби против СПО користили скоро исту терминологију и давали велики допринос у пљувању СПО. То је било недавно па постоје многи докази, изјаве, сучељавања, скупштински преноси и тд. Сетите се само како су у председничкој кампањи одустали од подршке председничког кандидата СПО иако је та подршка потписана коалиционим споразумом и при том су цртали магареће уши. Та њихова антикампања је била боље смишљена и од комунистичке, па је било јасно да опозициони антикомунистички кандидат не може да победи, иако је био бољи 100 пута. Све су радили да прво униште СПО, па да после сами победе, а тако су радили и Брозови комунисти, они су све дали на карту да победе четничку војску, а после ће лако са нацистима и усташама, са којима су сарађивали и имали споразуме о ненападању.
С поштовањем,
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А ти си Мићо заборавио да кажеш је Вук Драшковић ПРВИ „НАТО четник “ у преводу, ПЛАЋЕНИК који је намерно играо на карту четништва или боље рећи, злоупотребио националистичка осећања српског народа у циљу „отупљења“ опозицоног деловања ( контролисано од стране УДБЕ и ЦИЕ ). То што ми је „мало“ фалило да освоји 9. марта 91. власт је велика заблуда – СВЕ ЈЕ РЕЖИРАНО !!!
Запамти, Вук је један од највећих издајника у историји српског народа, то је НАРОЧИТО потврио својим полит. деловањем на штету Србије у задњих 20 година.
О детаљима и конкретним чињеницама, другом приликом !!!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ти изгледа Марко или си много млад или ниси довољно нити квалитетно читао документа.
Ја сам рецимо лично учествовао у 9-о мартовским догађајима против комунистичко-квазинационалистичке клике под вођством Милошевића и његове омиљене и под УДБАШКОМ КОНТРОЛОМ СРС партије током 90-их година прошлог века.
Демонстрације 1991-е су разбијене тек избођењем ТЕНКОВА на улице Београда под Удбашком и Милошевићевом диреткивом!
Чича је био за увођење демократије у Србију за разлико од Совјетског Савеза са Русијом и њеног агента Тита!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Као, прво „много сам млад“ !?! 65 година !?!
Као, друго, „вођа“ демострација од 9. марта 91. је БИО, ОСТАО И САДА је комуниста!!! Ко то не разуме нека се врати у политичко обданиште!
Као, треће, узалуд си “ кречио“, срамота је учестовавати у једноној УНАПРЕД РЕЖИРАНОЈ ПОЛИТИЧКОЈ ПРЕДСТАВИ ( УДБА, ЦИА ) и тиме се хвалити као заслужан за „споменицу од 9 марта 1991. а иста престава је била и 5. октобра 2000. ( у режији ЦИЕ и М6). И шта смо ДАНАС добили ? ЧИСТУ ОКУПАЦИЈУ( на челу са „НАТО ЧЕТНИЦИМА“ И “ НАТО партизанима“ !!!
Као, четврто …
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Свака част за текст ! Ове изјаве „наших министара“ су доказ да ми још увек живимо под комунистичком окупацијом нек мало прелистају архиву УДБЕ ако уопште има неких валидних докумената у вези злочина гологузих пролетера и прекаљених Шпанских бораца над србским домаћинима за време и после 2 светског рата ! Црвени јахачи апокалипсе су донели више несреће него Турци за 5 векова и то је чињеница која има покриће до данашњих дана и сада уместо да схвате да је ова рехабилитација Чиче једини начин да се оперу пред Богом и народом они поново отварају незарасле ране !
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Једностран поглед на историју је истоветан спиновању исте. Запад јесте престао да помаже Михаиловићевом покрету 1943-е али је барем наставио да подржава његову идеологију тиме што је наставио да му додељује своја највиша одликовања од којих се и дан данас није одрекао.
Са друге стране, Михаиловић не би био убијен да није било Совјетског Савеза и Русије, као њеног најутицајнијег члана, и њеног агента Јосипа Броза Тита.
Мислите о томе!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
За свеже узбуркана осећања један одличан, јасан, поштен и искрен аналитички текст и став Миодрага Зарковића о трагедији, која по монструозној замисли твораца те трагедије, раздире српско национално биће, ево, пуне 74 године!
НАТО схватам као скраћеницу за све оне српске архинепријатеље, који су, може бити хтели да бургијањем по овој тешкој и претешкој рани и, то баш у ове дане, истерају зеца, кад оно изгледа да истераше страшног, најстрашнијег вука из њихових најужаснијих ноћних мора: српску слогу!
Отварајмо без страха једну по једну страницу наше истините националне историје ма колико страшна и тешка била, суочавајмо се храбро и часно са собом и, учинимо напор да опростимо једни другима да би нам свима било опроштено. Ако нам тешко иде, применимо исту ону лакоћу којом смо праштали ( ех, да смо само опраштали!) нашим архинепријатељима сва зверства двеста година уназад и, то оно што, Боже ми прости, ни Бог праштати не може!
Када сами са собом изведемо рачуницу и подвучемо црту и, морална наказност нестаће као прах и пепео и као руком однета!
То се зове катарза!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ево још историјских чињеница. Мој покојни деда био је краљев официр и често ме доводио у дилему док сам учила битке и офанзиве као дете. Иронично би прокоментарисао да партизански покрет није постојао до пред сам крај рата, а да им се деловање сводило да запуцају на по неког немачког војника и доведу до тога да ови побију стотине србских сељака за одмазду.Предвидео је распад СФРЈ још давне осамдесете када је био земљотрес у Македонији и то ме подсетло ово сад у Куманову. Сваки пут је лупао чаше и тањире како види Станета Доланца , Милку Планинц, Едварда Кардеља, Мику Шпиљака.За Титу сам одавно знала да није ни Србин ни патриота већ инсталирани издајник.
Бирократе попут Небојше Стефановића, научене у школи да је Тито исто што и отаџбина и комунизам једина идеологија и који настављају утабан пут својих дедова издајника, колониста и правих окупатора Србије изазива ми благо речено мучнину.Нарочито када сва њихова снага лежи у пар научених фраза сакривених иза скупих наочара, а моћ им је дата без икаквог интелектуалног и моралног покрића.То исто је Дачић и остали пулени СПС_а који и даље силују Србију са својим лоповским кадром сакривајуићи се иза лажних уступака које кобајаги чине Руској федерацији.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Свака част свака Вам је ка у Његоша.Нема се ту шта додати.
Свиђа ми сеСвиђа ми се