Господ је рекао:
”Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.” (Матеј 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).

Свети Владика нам даје објашњење ових речи Господњих:
”Читај као да је речено: нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и мамона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају.”

Они, попут Ивице Дачића, који кажу да рехабилитација генерала Михајловића „продубљује поделе” односно да ће рехабилитација „дубоко поделити српско друштво” (Демократска странка), нису у праву, иако циљ поступка за рехабилитацију генерала Михајловића није био да донесе мир, да измири истину и лаж, да измири добро и зло, правду и насиље, већ управо супротно.

Ми јесмо за измирење, али јединим исправним путем који до тога води, на једини исправан начин.
Основни услов и једини пут који води до помирења идеолошких наследника и биолошких потомака једне и друге стране јесте – утврђивање истине. Утврђивање и прихватање истине и на њој засновано помирење јесте једини пут који даје наду да ће измирење бити искрено и трајно.

У Цркви се као услов за опроштај греха и повратак на исправан пут тражи исповест, покајање и епитимија. И када је у питању световно право главни циљ је утврђивање истине, а приликом одређивања висине казне узимају се у обзир и признање и покајање.

Разумљиво је да Ивици Дачићу и осталим идеолошким наследницима Комунистичке партије Југославије, или биолошким потомцима не одговара утврђивање истине, јер утврђивање истине о улози Комунистичке партије у Другом светском рату, и грађанском рату који је у току њега вођен у Југославији, подразумева откривање и лажи, и злочина. Лажи о себи, са једне, и о генералу Михајловићу, Југословенској војсци у Отаџбини и Равногорском покрету са друге стране, и злочина, у највећој мери над српским народом.

Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944 године, која је основана Одлуком Владе Републике Србије, до сада је пописала више од 55.000 особа убијених од стране комуниста после 12. септембра 1944. године, при чему је реч само о жртвама са територије Републике Србије. Откривено је и 211 масовних гробница, а тела су до сада ексхумирана из три гробнице. Овде је реч само о убијенима од 12. септембра 1944. године, иако су комунисти са убиствима почели раније, убиством министра Милорада Драшковића 1921 године који је као министар унутрашњих дела 30. децембра 1920. донео Обзнану којом је рад КПЈ забрањен, а наставили убиством српских жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића 7. јула 1941. у Белој Цркви, убиствима српских домаћина, свештеника, монаха, и других који су сматрани идеолошким противницима Комунистичке партије и препреком за успостављање комунистичке власти (тзв. „класни непријатељи”).

Према проценама Срђана Цветковића, сарадника Института за савремену историју, на територији некадашње Југославије од септембра 1944. године па до половине 1945. године убијено је од 180.000 до 200.000 људи.

Решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију генерала Михајловића, Закон о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица и Уредба о начину остваривања права Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета из 2005 године, којима су делимично рехабилитовани Југословенска војска у Отаџбини и Равногорски покрет је део процеса утврђивања истине.

Од тога да ли ће, и како ће, они којих се ово тиче прихватити утврђену истину зависи и то да ли ће поделе опстати, продубити се или ће нестати. Не зависи од нас. Ми желимо помирење.

Овде је још важно скренути пажњу на то да не треба мешати тзв. Народноослободилачку војску и партизанске одреде Југославије са Комунистичком партијом. Не само да то што је неко био припадник НОВ и ПОЈ не значи да је истовремено био и члан Комунистичке партије, већ неки од њих нису ни били добровољно у овим јединицама.

Само слога Србина спасава.

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ