Разговор на коментар који је г. Виде Даничић поставио на текст „Продали су Авала Филм“
Поштовани Виде,
Хвала Вам на томе што сте обогатили расправу.
Кренимо трагом чињеница/аргумената које сте изнели.
Продаја Авала Филма је, као што сте виде-ли, само повод приложеног текста, кап отрова у мори…
Ви сте отворили неколико нових тема које нису предмет разматрања самог текста:
- легалност продаје Авала Филма,
- легалност куповине АФ,
- мотиви појединих противника продаје АФ,
- шта је Авала Филм производила (брозовску пропаганду…)…
О легалности
Пост-петооктобристи су се споразум-ели са ЕУ да ЕУ странци могу да постану власници земље у Србији од 2017 што је већ призвало и легализовану(!) „проопрану“ УЧК наркомафију;
Све парламентарне странке Србије спремају се да учине уставном – велеиздају – даривање УЧК Косовом, као пленом заслуженим тероризмом…
Уосталом, и геноцид над Србима је у неколико наврата легализован…
Када се зликовци домогну власти, они злочине легализују, стога легално само по себи не значи праведно.
Зато у тексту „Пошто Отаџбина“ није ни разматрано да ли су недела – легална.
О баштини/пропаганди
Авала Филм је ресурс филмске индустрије.
Некада је производио и пропаганду Брозову.
Али некада је и свака учионица имала Брозову слику, и сваки уџбеник је почињао његовим портретом, а децу су по наставним плановима заводили лажима о његовој врлини и историји… То нипошто не значи да школе треба да се приватизују, да се препусте непознатом домаћем посреднику, који ће да их, уз провизију, проследи непријатељу.
Ако западне цркве које тврде да у Јасеновцу нема ни 80.000 жртава, па чак и да већином нису Срби, или да су Срби али по заслузи тамо „боравили“, ако такве западне цркве добију могућност преузимања/„приватизације“ наших школа, као што су уз Блеров благослов то практично постигле у Британији… какви су изгледи да деца имају уџбеник истине о Јасеновцу, уџбеник истине о било чему?
Али и такав подухват може бити легалан.
Холивуд је већ произвео најмање 80 филмова отровне пропаганде против Срба, којом шминкају и пропагирају „хуманитарност“ империјализма своје империје.
Дневна новина Danas већ је насловном страном прославила улазак Холивуда у Авала Филм (23. 4. 2015, Holivud ušao u Avala film). Тај „домаћи“ „таксиста“ само је посредник, да се лакше прогута предаја ресурса филмске индустрије – непријатељу.
Чак и да је само један Авала филм – добар, све остало да је пропаганда, библиотеку/филмотеку свог народа не поклањаш никоме, а камо ли непријатељу.
Добре филмове чуваш, да би живели, а пропаганду чуваш да је наша омладина изучава и декодира, и да не би пропаганда оживела као истина о нашој прошлости.
Ко кључеве наше прошлости поклања… непријатељу?!
А ми шта радимо?
О лошим људима који се противе продаји Авала Филма
Многе филмаџије Србије су за дебеле западне паре производиле наказну слику Србије.
С. Спасојевић није чекао продају Авала Филма, да би на врхунац своје и креативности С. Тодоровића, С. Трифуновића &Comp., из „мистериозних“ разлога, окачио име народа из ког је потекао. Чак је и плакат за тај „видео материјал“, коме је прави назив: С.Спасојевићки(/С.Тодоровићки/С.Трифуновићки)-филм, мапа крваве… државе чији су држављани та тројица.
Индустрија наказности коју приписују нашем народу увелико постоји и једва да постоји нешто осим ње у филмској продукцији у Србији данас,
али то нипошто није разлог да корпорацијама западних империја поклонимо иједан ресурс стваралаштва.
Авала Филм није само историја и прошлост, већ је потенцијал и будућност.
Не поклањаш је Холивуду баш као што не поклањаш ни своју читанку.
Мора да постоји простор, непроцењиви, само наш, на коме ми, сами себи и свету причамо о себи и свету.
У тај простор пушташ само пријатеље.
Увозимо серију султана са истока а западним султанима смо поклонили наш потенцијал да проговоримо о стварности, и да маштамо и промишљамо будућност.
Холивуд има довољно својих ресурса, те му не требају наши.
Али они се нису ни острвили зато што им треба Авала Филм, већ зато што морају нама да ископају очи, да они постану једини „наш“ вид и глас.
Сликар Љуба Поповић упозорио нас је да су „савезници“ у светском рату нарочиту пажњу поклонили и бомбардовању филмске индустрије Италије и Немачке, пре свега због послератних потреба својих Империја.
Русија је пала (’90тих) када је престала сама себи да прича шта је, када је поверовала својим непријатељима у приче о њима и приче о себи.
Неизрециво је опасно да наша омладина о себи прихвати слику коју сликају наши непријатељи.
Имају они за своје лажи о нама и своје четкице и своја платна, и своје „моделе“.
Зашто да им поклањамо наше…
– ишта.
Печат
Владислав Панов има текст у Печату (бр. 367, 30. април 2015, Другови капиталисти против капитализма – још једном о „случају Авала филма“)…
Његова огорчена теза:
Шта хоћете, легално продато, легално купљено, тражили сте, гледајте.
А ови што закаснело демонстрирају су – „улични урлатори“, устали да одбране „демократију и капитализам од демократије и капитализма за које су се сви борили на улицама…“
Панов:
„Нико да објасни друговима капиталистима како стотине филмова из трезора „Авала филма“ представљају робу, као и све остало у земљи која се одушевљено определила да ужива у слободи да се све мери парама.“
Иронично, споредно, јалово, а није ни сасвим тачно.
Капиталисти и „другови капиталисти“ раде своје.
Најмање је важно шта раде такви „они“.
Важно је шта је праведно, шта је мудро, шта је потребно и шта (да) радимо ми.
Филм је роба баш као што је то и читанка.
Западним султанима и милион побијене деце могу бити роба, или средство…
То су они.
То нисмо ми.
О „гласали сте – готово је“
Што се гласања тиче,
ми ништа од овога нисмо изгласали, већ сасвим у духу западне демократије и по инструкцијама западних империја, бирали смо лутке из скупа западу прихватљивих, а потпуно одвојено од њиховог политичког садржаја.
За такву обману, кључна је издаја новинарлука.
Никоме од новинарчића који имају приступ Александру Вучићу, не пада на памет да га решетају по питању Телекома, Бриселског споразума…
Обманути гласачи бирају лутке које су, уз прећутни благослов новинарлука Србије, себе описале као велике раднике и носиоце других врлина, свих, у енормним количинама…
Можемо…
– да стојимо поред сваке од тих катастрофалних продаја и издаја које извршавају лутке на западним концима, констатујући да је још једна (продаја/издаја) прошла поред нас, и да смо добили што смо хтели, или барем изгласали…
– Одустанимо и од ове битке, зато што смо безбројне претходне и важније битке изгубили…
– Евентуално иронишимо над поразима.
То је пут у пропаст. То је смрт духа, а тело се без духа не усправља.
Шта да се ради
Уместо тога објавимо на свим тим пољима, на којој смо страни.
Објавимо себи и свету и непријатељу – ни од чега нашег што сте нам отели не одустајемо.
Колико сте ви упорни у вашем злочину – ми ћемо хиљаду пута упорнији бити у одбрани добра а против ваших злочина.
Није грех бити обманут.
Зло је од своје обмане не одустајати.
Организујмо сучељавање супротстављених страна (а постоје само две!) о кључним питањима друштва, па чак и када власт одбије да се појави, потом спроведимо истраживања јавног мњења, и коначно референдуме…
Први корак ка слободи – заслужимо и повратимо самопоштовање.
Потом, усправимо се, повежимо се и одвежимо, организујмо, устанимо.
Устајању претходи – подизање гласа (а не кукњава).
Подигнимо онда глас…
П.С.
Тај Холивуд који је ушао у Авалу зове се, сабласно – Relativity.
Њима јесте све – relative, а координатни им почетак – њихова Империја.
А нама?
Ђ. М. Лалић
***
Агора Београд: Продали су Авала Филм
Коментар читаоца:
Виде Даничић, 30. април 2015. у 06:19
















Свака ствар и свако живо биће на овом свету, по вољи Господа, имају свој век трајања. Авала филм, под вишедеценијском управом Ратка Дражевића, чувеног комуњарског олоша и преваранта (да не кажем и нешто оштрије), а у славу тииите као највећег сина нашијех народах и народности и комуњарске банде и њихове диктатуре над Србством. У том тзв. филмском фонду АФ (42о играних филмова и преко 600 документарних филмова) десило се неким чудом и неколико добрих филмова , а све остало је јевтина комуњарска пропаганда. Међутим, са становишта историје културе, све је то део филмографске историје и требало је све то у том смислу заштити и осигурати.
Поред тииите и „осталијех комуњарах“ највише користи од АФ имали су разноразни режисерчићи узимајући лову за снимање углавном безвредних филмова, и остали актери у прављењу тих филмографских тзв. остварења. И, наравно, већ дуже време највећу корист имају они махери који бесправно и без плаћања накнада за коришћење ауторских права врте те филмове и филмчиће по својим тзв. кабловским студијима (нпр., Пинк, Гранд и ко зна ко све још). За АФ жале, наравно, и режисери који су изгубили још једну прилику да путем таквих предузећа наснимају своје накарадне антисртбске умотворине (као разни марковићи, бајићи, драгојевићи и ини).
У стечајном случају АФ све је јасно ономе ко хоће да му буде јасно. Држава је била највећи појединачни акционар и највећи поверилаца АФ. Кад је АФ упао у блокаду 2011. г. проблем је било могуће лако решити: с обзиром да је држава многима унаптраг неколико деценија опраштала потраживања по основу услуга јавних предузећа, могла је то учинити и АФ, а могла је извршити и докапитализацију и тако спасти предузеће које никада није било рентабилно, јер је било комуњарска пропагандна институција у суштини. Тако је у складу са законом над АФ отворен ликвидациони, па стечајни поступак. Нико од поверилаца нити од акционара није искористио могућност реорганизације АФ и онда је стечајни судија сасвим законито морао прогласити продају АФ. Стечајни управник АФ је била Агенција за приватизацију и она је организовала и акуцијску продају АФ.
Држава није благовремено заштитила филмски фонд АФ, који је био на чувању у Кинотеци, тако што би Кинотека предложила Скупштини да донесе закон о том филмском фонду као културном добру од националног значаја. Тиме би тај фонд био изузет из стечајне масе. То је било изводљиво и са аспекта намирења стечајних поверилаца АФ, јер је стечајна имовина АФ неколико пута већа од потраживања стечајних поверилаца, па би се повериоци могли намирити и без тог дела имовине. Међутим, држава то није учинила. Стечајни судија је тако морао продати АФ као стечајног дужника са имовином коју је пописала и регистровала Агенција за приватизацију као стечајни управник.
Тако је АФ продат 22. о. м. једином учеснику на аукцијској продаји предузећу „Филмски пут“ доо Београд. Било је правно могуће да се на аукцији региструје више учесника, али их није било. Тако је купац на законит и тржишно легалан начин купио оно што је било изложено продаји и њему се не може апсолутно ништа замерити у том смислу. Свако има право да купи за новац којим располаже оно што је за продају. Купац, такође, нема никаквих обавеза да настави са регистрованом филмском делатношћу бившег АФ, а са филмским фондом као делом купљене имовине може да ради оно што процени тржишно могућим и профитабилним. Ово је сурова истина, али купац не сноси никакву одговорност за оно што надлежни пре продаје нису учинили оно што би можда било од ширег културног интереса нације.
Купац, такође, има право да настави са коришћењем јавног земљишта од око 37 хектара на Кошутњаку, које је у државном власништву.
Од оваквог развоја ситуације са коначног продајом АФ направили су медијску халабуку они наведени режисери и они медији који су већ од раније на страни оних сила које врше извесну уравнотежену дестабилизацију постојеће власти из интереса који су познати само организаторима те дестабилизације. (Да се разумемо, ја нисам поборник ни једне власти, а нарочито не ове напр`дњачке, која врши коначну продају свега што је остало у власништву државе и нације, него само износим свој лични став о овом питању…)
Напомена
Агенција за приватизацију као организатор аукције продаје стечајног дужника била је дужна да провери податке о регистрацији и правном статусу купца стечајног дужника. У сваком случају, ко год да је купац АФ, урадио је то по закону и исплатиће званично утврђену почетну цену аукцијске продаје. Макар купац био и панчевачки таксиста – он је сада власник АФ. Законом није забрањено таксистима као власницима уредно регистрованих фирми да купују друга правна лица без обзира на њихов статус. (Међу нама, мислите ли да би тзв. режисер крадош бајић био бољи власник АФ од неког таксисте из Панчева?)
Не треба ширити неистине: купац АФ није купио јавно земљиште које је користио АФ, јер оно није било предмет продаје. Земљиште се може превести у грађевинско само ако држава то дозволи. Међутим, грађевинско земљиште има своју тржишну цену.
Мени лично у начелу ми не сметају таксисти из Панчева нити из било којег другог места. Па ми не смета ни то ако је неки таксиста из Панчева по утврђеној цени купио АФ. У тржишном концепту неолибералног капитализма све је на продају и понуђену робу има право да купи свако ко има има интереса и новаца за то.
А ако говоримо о сметању – мени смета, нпр., то што надлежни државни органи нису благовремено утврдили да ли филмски фонд АФ представља културно добро и изузели га из стечајне масе ако јесте културно добро. И, наравно, потпуно сам против неолибералног капитализма, постојећег дивљачког концепта транзиције у Србији и продаје за багателу свеколике државне и народне имовине у Србији. Али ми смо изборима, кажу, легализовали концепт мондијалистичког, евроатлантског растурања Србије као државе и Срба као нације…