„Заборавио је он судбоносну заклетву …“[1]

Јако је дуг списак држава које су издале нашу земљу у XX-XXI веку

Пише: Александар Јевдокимов
Извор: Свободная Пресса, 14 фебруар 2015.
Превела: Нада Љубић

Илустрација: Одбрана „Орловског гнезда“ 12. августа 1877. године (Руско-турски рат, руске јединице из Орла и Брјанска у бици на планини Шипка)/ Аутор: А.Н. Попов, 1893.године

Гласине да је у току прикривена мобилизација резервиста у бугарску армију, које су продрле у јавност, као и одлука да се у Софији отвори такозвани координациони центар снага НАТО, терају нас да се поново  вратимо старој и за Русију болној теми – издајама њених пријатеља и савезника.Толико пута у само једном XX веку, вероватно нису издали ни једну другу државу. Издаја је било, како се оно каже, „за свачији укус“. Огрешиле су се о нашу земљу неке државе, које се деценијама нису устручавале да примају дотације из Москве, заборављале су нас оне државе које је наша земља спасла од неумитног разарања па можда и од потпуног уништења. 

Пред крај XX и почетком XXI века, испало је као да је наша земља дужна свима, па чак и онима који њој дугују. За своје тешкоће оптужују Русију не само оне земље које су имале историјских несугласица са Русијом, понекад још оном царском, већ и оне које би могле и требало да сматрају нашу Отаџбину својим спасиоцем и ослободиоцем. Размотрићемо овде нека грандиозне преваре и издаје почињене против Русије и СССР од стране оних, које бисмо имали право да сматрамо својим пријатељима, савезницима, па и браћом.

Финска ослободилачка војска

Авај, овај списак подмуклих изневеравања мора да почне од Бугарске. Одмах ћу да нагласим да су масе обичних Бугара увек биле, јесу и биће пријатељски, па чак и братски, расположене према Русији. Међу њима је, како сами Бугари кажу, јако много русофила.

Упркос томе, на најразличитијим деоницама историјског пута, на челу те братске државе су се налазили они који нашу земљу очигледно нису сматрали братском, већ су се оријентисали према Западу. И сада, поглед на споменике у част бораца бугарске армије у Другом светском рату, изазива нелагодност. Јер они код којих је датум смрти наступио пре 1944. године, никако нису погинули у борби против фашистичке Немачке, иако, на срећу, нису ни у биткама против совјетске армије.[2] Ни у Првом, ни у Другом светском рату ни једна, па чак и најрусосфобскија, бугарска влада није се усудила да баци своје војнике у борбу против потомака оних, који су њих ослободили од турске владавине.

Са овим последњим, истина, догодила се у новим пост-совјетским уџебницима зачуђујућа метаморфоза у Бугарској – сада бугарска деца уче не о османлијском јарму, веч о некаквом, како сам обавештен, „присуству“. То, што су ти који су присуствовали за најмање непокоравање секли главе онима код којих су присуствовали, што су их понижавали забрањујући им да граде цркве више од јаничара на коњу, с фесом на глави, што су одводили у хареме најлепше девојке – све су то, као што се види из најновије верзије бугарске историје, расходи које мора да поднесе трпељиви бугарски домаћин, када код њега присуствује драги јаничарски гост.

Не зна се чиме би се све то „присуство“ уопште завршило, иако се на основу  трагедије у Јерменији 1915.године, може што-шта и предпоставити, да ослободилачки поход ограниченог контингента руских трупа 1877-1878. године није ослободио Бугарску, испуњавајући тако своју интернационалну православну дужност. У част тог догађаја бугарски народ је у Софији подигао прелепу саборну цркву Александра Невског, у којој су речи захвалности руском народу угравиране на стели. Како се само запрепастио аутор ових редака, када је пре неколико година прочитао сасвим нову информацију на улазу у храм. Према том новом обавештењу, храм је подигнут у знак сећања на ослобођење Бугарске и европске војске које су земљу ослободиле –  руску, украјинску, румунску и финску армију.

Злато за диктатуру буржоазије

Окренути Западу, многи либерални политичари воле да позивају на „европски избор“, јер Русија треба да буде у кругу „цивилизованих земаља“. Они су, очигледно, просто заборавили или мисле да смо ми заборавили, чиме се то „пријатељство“ завршило крајем XX века – распарчавањем земље, довођењем народа до просјачког штапа, серијом грађанских ратова на територији растуреног СССР. Али, тачно тим истим су се завршили и „савезнички“ односи на  почетку XX века –  распарчавањем земље, глађу и страшним грађанским ратом. Тада су земљу спасли бољшевици.

Али далеко од тога да су успели да спасу све –  бивши савезници из Антанте узели су од бедне Русије у време Првог светског и Грађанског рата злато.

У време почетка борби против кајзеровске Немачке, у царској  благајни је чувано ни много ни мало него тачно 1233 тоне чистог злата. Неких 500 тона царска влада је предала Енглеској да би осигурала ратно снабдевање. Са отприлике истим циљевима је руско злато вредно милијарде послато и у САД, Шведску и Јапан. Шта је и како било са снабдевњем Русије и руске војске није познато, али злато ни из једне од тих земаља никада није враћено Русији.

Баш као и оних скоро 100 тона, које је већ Совјетска Русија морала да плати на име репарација Немачкој према Брестском мировном споразуму. Те „златне“ резерве су  завршиле у банкама Франуске. [3]

У току Грађанског рата Колчаку је пала у шаке велика сума – у Казању, који су заузеле његове трупе, затекла се скоро половина златних резерви земље. Адмирал их је трошио, не шкртарећи и не мислећи о будућим поколењима. На крају крајева, он је све што је имао предао Чехословацима, али су они овог западног штићеника ипак изручили бољшевицима. Што је најважније, вратили су значајан део златних полуга. Али куд се дело још најмање 100 тона – знају, вероватно, само оних неколико светских прекупаца жутог метала.

Дуги испраћај на „други фронт“

Либерални публицисти и историчари су спремни да грде и критикују Русију непрекидно, док се једва усуђују да понекад нежно „грицну“ западне земље. Спремни су да опросте сваку штету, само ако је нанета „тоталитарној“ Русији и још  тоталитарнијем Совјетском Савезу. Због тога се у либералним историјским истраживањима обично труде да не задржавају пажњу на очигледној чињеници да су за време Другог светског рата САД и Велика Британија учинили све да што дуже одложе отварање „другог фронта“ и самим тим слабили не само противника, нацистичку Немачку, већ и „савезника“, СССР.

У то нас уверава сам датум отварања другог фронта. Он је добро познат –  6, јуни 1944.године, када су прошле скоро три пуне године Великог Отаџбинског рата. До тог датума је већ више од половине европског дела наше земље лежало у рушевинама, већ су били погинули милиони совјетских бораца, који су се сами борили против нацизма, већ су милиони мирних совјетских грађана пали као невине жртве от глади, хладноће, бомбардовања, нацистичких казнених експедиција, у концентрационим логорима, у масовним гробницама-рововима пред којим су стрељани.

А све је то могло и да се не догоди или да се заврши са неупоредиво блажим последицама, само да су се англо-америчке трупе искрцале у Нормандији пар година раније. Да су наши западни „савезници“  свој рат против Хитлера започели  6. јуна 1942.године, хитлеровци се, највероватније, не би пробили до Стаљинграда, а да су се искрцали у априлу те исте године, совјетска војска би успела и  Севастопољ да одбрани. Али САД и Велика Британија су више волели улогу посматрача са стране и одлучиле су да причекају још пар година, док милионима совјетске деце не побију очеве и док милиони совјетских мајки не изгубе синове.

А СССР је излазио у сусрет западним савезницима – наше трупе су знатно пре планираног времена започеле офанзивну операцију Висла-Одра. И одмах после уништења хитлероваца наше снаге су помогле Американцима да заврше рат на Далеком Истоку, сломивши готово у једном налету читаву јапанску Квантуншку армију у Кини.

Остаје само да додам да су буквално годину дана касније  Совјетском Савезу „сабраћа“ из Антихитлеровске коалиције  објавила хладни рат. И више од тога, те 1946. Године, САД су већ имале разрађен план бацања атомских бомби на 20 совјетских градова, од којих се многи још нису били опоравили од хитлеровске окупације.

Између Асуана и Хургаде

Нама се сада чини да су СССР „савезници“ издали само крајем XX века, када је издаја постала фактички масовна, а у сенци остали догађаји који су претходили трагедији светског социјалистичког лагера. Правичности ради, треба рећи, да су се између СССР и САД  у годинама „хладног рата“ руководиоци многих земаља бацали с једне на другу страну –  довољно је да се сетимо лидера Египта, Анвара ел Садата. Попевши се на трон, који је некада припадао фараонима, после смрти великог пријатеља СССР, Гамала Насера, он је оштро заокренуо курс египатског брода према САД.

Како и приличи издајницима, када је једном стао на пут издаје, више није могао да се заустави. После пораза у рату Судњег дана 1973 године, Садат је фактички издао и арапско пријатељство, ступивши у сепаратне преговоре са савезником САД на Блиском Истоку – Израелом. На крају крајева, закључен је мировни споразум, који у Совјетском Савезу нису звали никако другачије него  Кемп-Дејвидска завера. Уместо узимања у обзир интереса свих арапских народа, пре свега, палестинског, Садат је иза њихових леђа решавао своје проблеме. При томе, односи са бившим савезником СССР – не да су били замрзнути, него потпуно прекинути.

А Совјетски Савез је пружао огромну економску помоћ египатском народу. Легендарна Асуанска ХЕ је –  само најзнаменитији подсетник на  период великог пријатељства. Многи Египћани из старијих генерација нису заборавили то пријатељство између наших земаља и народа, које је постојало пре него што су реке руских туриста кренуле на одмор у Хургаду и Шарм-ел-Шеих. А како и да забораве кад је само ултиматум СССР 1956.године спречио агресију Велике Британије и Француске против Египта.

Но није познато да ли би ново, туристичко-трговинско пријатељство било успостављено, да 1981.године група происламских официра није извршила атентат и убила Садата, који је изневерио пријатељство са СССР. А Хосни Мубарак, који је дошао на његово место, почео је да води далеко флексибилнију спољашњу политику, која је и створила све услове за туристички бум, када је реч о путовањима Руса у земљу фараона.

Референдум против сестре

Тешко је преживети сваку издају, свака повређује јако болно, али најтеже се подноси када се отуђују најблискији. Утолико је за многе Русе било болније сазнање да су њихова украјинска браћа 1.децембра 1991. године већином гласова фактички одлучили да се одрекну одлуке Перејаславске раде из 1654.године и да се отцепе од да ли старије да ли млађе, али велике сестре, иако су пре само пола године изгласали сасвим супротну одлуку. Упркос томе што смо осетили горчину, ипак нисмо сумњали да ћемо на овај или онај начин бити и даље заједно у некој форми братског савеза.

С другом сестром, Белорусијом, углавном се тако и догодило. А са  Украјином су од првог тренутка њеног отцепљења од СССР никли проблеми. У почетку су земље још увек налазиле компромис, посебно кад је реч о Црноморској флоти. Али године су пролазиле и на Украјини су израсла нова поколења, научена сасвим другачије од претходних –   дубоко убеђена да је Совјетски Савез био облик окупације украјинског народа, и да савремена Русија само вреба тренутак да Украјини одузме њену незалежност[4].

Дајте да поштено признамо да су први и, нарочито, други „мајдан“ имали упадљиво изражену антируску оријентацију. Још нико није могао ни да помисли да ће у Донбасу бити прави грађански рат, а на мајдану су већ скакали, да покажу као ти који су се ту окупили нису „москаљи,“ и цупкали уз  светогрдни бандеровски препев „Дана победе“.

Револуција достојанства је била, окрени-обрни, револуција русофоба и антисовјетчика. Како се другачије може објаснити манијакална борба бандероваца против споменика из совјетске епохе?

На мајдан су изашли људи, који су свој европски избор прогласили као противтежу Царинском савезу са Русијом. Резултат је да машта о Европској Унији  и остаје а вероватно ће и у будућности остати машта, а односи нашим држава су покварени. Али, сигурно, не на дуго.

 
_____________

[1] Из руске народне љубавне баладе Кад бих имао златне планине (Когда б имел златые горы)

[2] На несрећу, против Југословенске краљевске војске јесу, заједно са Хитлером и још неколико његових савезница су напали Србију, окупирали део њене територије и чинили све, укључујући етничко чишћење и геноцид, да промене етнички састав становништва у југоисточној Србији.

[3] Немачка је руским златом платила репарације Француској, на основу Версајског мировног споразума, иако је била обавезна да то злато врати бољшевицима

[4] Незалежност (украјински језик) – независност