Срећна је Србија, јер сваку срећну земљу чине пре свега срећни људи, али не било који, већ баш они најбројнији, а то су у Србији увек били, они обични, непознати и безимени, у свим временима и свим државним властима Србије, најмање битни и најмање важни…

ПОВЕЗАНО: Миланко Шеклер: Срећна је Србија, буди и ти! (1)

12. 01. 2015. за ФБР аутор Миланко Шеклер, приредила Биљана Диковић

Али, оно што је мени, као и свим обесправљеним, обичним, малим и неважним људима Србије јасно, то је чињеница, да већ годинама у Србији, постоји једно место, где можете увек и готово свакодневно видети, увек силно срећне људи. То место је парламент Србије.

Они, посланици, ту своју срећу љубоморно чувају и не дају је ником. Само они и њихови пријатељи, могу сваки дан да једу шта год пожеле, за свега пар стотина динара! Само они могу, да „седењем и причом ко ми обични за кафанским столом“ (што и сви ми обични, мали и бедни људи повремено чинимо), зараде своје огромне плате и привилегије! Само они могу, да вишегодишњим „седењем и причом и свађом ко у кафани“ зараде чак и пензију за себе! Само они могу да живе тако бедно, а буду тако срећни!

Од њих су гори, само они који управљају њима (било да су жути, плави, црвени, бели, црни), који се тајно договарају са представницима страних држава, који тајно потписују уговоре са страним држављанима и страним приватним предузетницима (Фиат, Етихад, Сартид, Београд на води, итд.), они који дају силан новац странцима да запосле нас бедне, обичне, мале људе у Србији, говорећи им да не морају да нас много плаћају, и зато нас рекламирају на светски познатим ТВ каналима, као „најјефтинију радну снагу у Европи“, као стоку, убеђују Арапе да дођу на провод у Београд, јер нигде нема тако лепих девојака на свету (због малих плата скоро да су џабе!), оних који хоће да нас „измире са читавим светом“ (иако се ми ни са ким нисмо ни свађали), и „учине да Србија више нема непријатеље, већ само веће и мање пријатеље“ (као да се од непријатеља могу икада направити пријатељи!), они који верују у своје речи „да владу Србије, то јест њих и њихове потезе, подржава читав свет, и још много шире“ (ни Сунчани систем није за њих граница, већ нови изазов!), оних који се данас просто најтеже и падну у несвест, када чују да се неко некоме у том тору (како сељаци Србије од „миља“ зову свој парламент – не замерите, сточарски израз, шта ћете, необразовани људи!), каже „стоко“, при чему је тај зачуђени „практикант“ на радном месту премијера, заједно са својим некадашњим (и садашњим!) страначким колегама, такво опхођење, први и увео у српски парламент!

То што се „најмоћнији“ човек у Србији (додуше, моћан као и воз – може да иде само по шинама – које је други поставио – а он је „моћан“ таман толико – што може да као и воз изабере где ће да прође и где да скрене!), након што је чуо реч „стоко“, тако силно изненадио и разочарао, да је деловало, као да и не зна шта то тачно значи, као да ту реч први пут чује, па се окренуо око себе збуњено, и питао своје страначке колеге, да погледају у речнику, шта тачно значи то што је чуо, јер он, ето за свога живота, у окружењу свом, културном и васпитаном, некада радикалском, а сада европском, није чуо да је неко тако нешто некоме рекао!!!

фото: КУРИР

Такво његово понашање, изгледа као када би неки професор, после одлежане казне због продаје испита, на истом том факултету постао шеф катедре за Етику, или када би проститутка после дугогодишњег рада у јавној кући, постала професорка, која би предавала Јавни морал и друштво, и исказала јавно чуђење и запрепашћење да има жена које се баве продајом свога тела! Или када би бившег педофила пустили да управља вртићем дечијим, а он почео да нам свима (који смо то увек и мислили!), са невиђеним жаром објашњава како се дечија права морају поштовати!!!

Онај који је, са својим колегама из странке, правио циркус и у парламент Србије уносио чак и „сценографију и костиме“ (уносио „робијашко одело за министра на власти“), који се облачио у пиџаме и мајице, и тако обучен улазио у парламент, подржавао своје колеге који кидају каблове и микрофоне, подржавао своје колеге који просипају воду на председавајућег, који је исмевао убиство новинара и премијера речима („јел још у земљи“?), смејао се човеку пребијеном од стране његових колега, објашњавајући као и његов председник, да се повредио тако што се оклизнуо на кору банане, и тако више пита, док није поста модар, чак и око очију!!!

Ти људи, никада нису чували Србију! Напротив, они су из Србије, при првим великим тешкоћама и опасностима бежали, и то најчешће тамо, одакле се њима и управљало! Дакле, у земље Западне Европе! Они Србију не чувају у срцу, већ на рачунима банака у иностранству, код својих „великих пријатеља“, а доказаних непријатеља нас малих, бедних и јадних!

Њихова срећа се заснива на несрећи свих нас, и зато морају добро да пазе: да нико други, сем њих не може да уђе у тај њихов рај. А тај рај је тако добро организован, да га они мирне савести, могу називати и европским. Отуда и та њихова фанатична жеља, да оду у Европу.

О, драги Боже, када би опростио нама србљима, робљу своме, које си казнио тако што си нас претворио у робље њихово! А претворио си нас робљем њиховим, тако што си учинио, да то буде одлука наша, исказана на изборима без избора, претварајући нас све у поклонике оних који не виде ни своје јавно исказано родољубље издајника.

И тако, ми који волимо Србију, волимо је због онога што Србија јесте, а не због оног што Србија није! Пре свега је волимо због тога што су је стварали људи онакви као што смо и ми данас, обични, мали, јадни, са манама и врлинама, али са искреном жељом и трудом да будемо бољи него преци, и дај Боже, гори него потомци! Такви смо били, такви јесмо, и такви ћемо заувек бити!

А ови који су због свог родољубља издајника, добили прилику да Србијом управљају, и да Србију у Европу (као што сељаци СТОКУ: краву или приплодну крмачу, под бика или вепра воде), воде онако како су предходно са страним властодршцима и амбасадорима договорили, они ће како су дошли, тако и отићи, а можда и много, много, по њих горе! Тако је увек било, тако ће и бити!

Поука за крај

Гледао сам и ја ТВ пренос скупштине Србије 22. 12. 2014. године, гледао и слушао са неверицом. Колико само у тој једној јединој, али заиста правој „ријалити“ емисији јавног ТВ сервиса Србије, има некултуре, примитивизма, лажи, недоследности, незнања… Колико ту има чуда над чудима, невероватних догађаја, и још невероватнијих „ориђинала“ од личности! Колико ту има неописивих карактера, неуспелих и неостварених особа, или што би рекли сељаци, „недорађених“ људи. Боље би било да се питамо, колико и да ли уопште у том највишем дому (али само по висини) Србије, има каквих-таквих људи.

У не тако давним временима, од ове најважније државне институције Републике Србије, циркус су најчешће и правили припадници Српске Радикалне Странке. У њему су само фалили гутачи ватре, трапез и лавови, а остале елементе је углавном имао.
Е, какав је то циркус био. Онај прави, стари, добри циркус, чији је програм био прилагођен широким народним масама у Србији, и самим тим у потпуности разумљив. Ондашњи хумор скупштинских заседања, који је искрио, у скоро правим циркуским (а у ствари скупштинским) скечевима, који су се одвијали између појединих тачака скупштинског дневног реда, широке народне масе су обожавале. Тај хумор, иако поједностављеног нивоа, је повремено надилазио и сам ниво циркуса, и постајао достојан и националног театра комедије. Отприлике, све је подсећало на хумор из старе добре серије „Камионџије“, где су наше националне мане и карактери били подцртани до карикатуралности.

Управо то ондашње спуштање (или уздизање!) скупштинских заседања Републике Србије, на ниво пучких (народних), „циркуских“ вештина и забаве, доносили су нам тадашњи представници Српске Радикалне Странке! Уз Војислава Шешеља, несвакидашњи таленат и маг комедијашког заната, и један од најдуховитијих носилаца неких од главних рола тих скупштинских „циркуских“ наступа, у име СРС-а, је био и наш данашњи премијер!
О тој њиховој новој улози, на политичкој сцени Србије сам писао пре више од годину дана. Но, данашња креативност некадашњих главних протагониста „класичних“ циркуских наступа у парламенту Србије, ме је у потпуности затекла, и тражи да се још једном изнова добро промисли!

Па има ли иког у Србији до дана данашњег, да се не сећа његових маестралних наступа, у којима је за скупштинску говорницу износио чак и делове сценографије, то јест костиме, специјално за ту прилику шивене, који су представљали робијашко одело на пруге, а које је обећао да чека тадашњег министара владе Млађана Динкића, чим његова тадашња опозициона странка дође на власт! Признајем, и ја сам се слатко смејао том одличном перформансу младог и перспективног комедијаша, уз наду, да ће можда некада и испунити то своје духовито обећање, и испитати многе у јавности недовољно растветљене афере у којима се често помињао тај дотични министар! Али авај! Након доласка на власт, млади комедијаш, је поставио тог „исмеваног“ министра, Млађана Динкића, на место министра, у првој влади, а сада му је чак специјални саветник за арапске земље! За заборавне, ево тог глумачког достигнућа нашег премијера:

Ако погледате мало пажљивије овај скупштински снимак, сем главног протагонисте, препознаћете и многе истакнуте чланове ондашње Српске Радикалне Странке! Да ли се доласком бивших чланова СРС-а, а сада „обријаних, просвећених, напарфемисаних, европеизираних“, у међувремену на брзину образованих на „елитним приватним факултетима“ својих симаптизера, нешто битно променило у парламенту?!
Сем што више не доносе гибаницу, суво месо и ракију, да једу и пију по својим посланичким клубовима, већ наручују „пице“ и пију виски (Европа бато!), садашња власт („напредњачка, а не радикална“) се и облачи се по европским стандардима („скупа бреднирана одела, углавном купљена од њихових старих пријатеља, и страначких симпатизера, који и даље краду по „некада њима „непријатељским“, а сада пријатељским земљама Западне Европе!), они и даље прави циркус у парламенту Србије!
Само то више није онај стари, добри циркус, али није ни чувени Руски, ни Кинески! Мада су им те земље, и даље стубови спољне политике, остали од њима „мрске“ предходне власти!

Овај нови њихов циркус у парламенту Србије је онај баш европски, циркус апсурда и феномена, Циркус Монти Пајтона!
А како другачије назвати перфоманс, у коме се наш добри, стари, нови, ретро-ервопски премијер, као шатро, фол, јако ишчуђава употреби речи „стока“ у парламенту Србије, коју као да он, први пут чује у свом животу, он који све нас третира баш тако – као стоку, без памћења и без икаквих других вредности, наслеђа, сећања и потреба, сем оних основних и јединих, за храном, водом и шталом?!