Извор: ФБ група Вера
01.01.2014.

Повезани текстови: Знамо ли за оца Харитона и оца Стефана – косовске новомученике и наше молитвенике пред Богом?

***

Манастир Будисавци, октобар 2014. год.
Овде је служио отац Стефан, новомученик метохијски.

Пише: Ивица Пашић

Након што је већина Срба избегла из питоме Метохије, најхрабрији осташе без икаквог колебања. У манастиру Св. Преображења Христовог најхрабрији се окупише са намером да уз Божију помоћ одоле свим могућим опасностима које су вребале са свих страна. Међу најхрабријима је био отац Стефан, затим сестре Текла и Теодосија, наставник српског језика Вујадин Вујовић, наставница Весна Шиљковић, Марија-Мара Пашић и још пар верника, нека ми опросте што не могу да се сетим њихових имена. Отац Стефан им је стално говорио да немају чега да се плаше јер је Бог на њиховој страни.

Негде после поноћи чује се лавеж узнемирених паса. Група непознатих људи шета по дворишту манастира и око конака. Узнемиреност настаје и међу верницима. Ти разбојници односе већи број кошница са пчелама.

„Добро је, нас не дирају“, рече један од уплашених верника.

Ипак неколико наоружаних и униформисаних лица са обележјима „UĆK“, упало је у порту манастира. Извели су све вернике испред конака, постројили их и од свакога појединачно узимали податке које је уписивао брадати човек средњих година, страшног погледа који није говорио српским језиком, али остали из те групе су знали и преводили му на албански језик како би њихове изјаве биле уписане.

Када је дошао ред да своје податке да Марија-Мара Пашић, један од њих ју је упитао:
„Је ли, откуд ти храброст да останеш овде, знаш ли да су твоји синови радили у војсци и полицији?“.

Пркосно му је одговорила: „Знам чија сам мајка и поносна сам на њих“.

На слици су Ивица Пашић, отац Стефан и мајка Марија-Мара Пашић

Након тога јој је рекао да он зна да она има пушку и да исту мора истог тренутка да му донесе. Схватила је да има тачну информацију и рекла му да ће донети пушку другом приликом, под изговором да је ноћ и да пушку по мраку не може да нађе, јер је претпостављала да ће је одвести до куће и кад им буде предала пушку да ће је убити. Дао јој је рок до ујутру у 09,00 часова.

Ујутру око 08,00 часова заједно са оцем Стефаном је отишла до куће која се налазила од манастира на пар стотина метара. Тада настаје проблем. Не може да се сети тачног места где је сакрила пушку. Тражили су је сат времена по зараслој трави. Помислила је да је пушку нашао управо онај човек који ју је питао за пушку и да је само хтео да је провери.

„Тетка Маро, нашао сам пушку!,“ узвикнуо је отац Стефан.

Пушка је била сакривена у зараслој трави испод неког трња. Били су на тренутак срећни. Кренули су назад према манастиру где су их већ чекали униформисани људи којима је предата пушка.

„Пушка је празна, где је муниција!?,“ незадовољно је на глас прокоментарисао наоружан човек.

„Пушка ни раније није имала меткове“ одговорила је Мара.

Из џепова маскирних панталона, човек коме је предата пушка, вади пет метака и ставља у оквир „Паповке“ – полуаутоматске пушке. Убацује метак у цев.

„Ово је крај. Дошао је тренутак нашег страдања“, помислила је Марија. У њиховој близини је испалио пар хитаца у ваздух.

„Није лоша ова пушка“ – иронично је прокоментарисао.

***

Сликано је у манастиру Витовница на манастирској слави. На слици су поред оца Стефана о. Тадеј и о. Јаков.

О ДУХОВНИМ СРОДНИЦИМА ОЦА СТЕФАНА – Oтац Стефан је дошао на Косово и Метохију из манастира Витовница. Тамо је за сабраћу имао познате духовнике оца Тадеја и оца Јакова. У Будисавце је стигао пошто је једно време служио у Пећкој Патријаршији. Тамо је наследио блажене успомене оца Серафима Подвижника, који се раније упокојио.

***

Коментар наше читатељке Стане:
2.1.2014.

Невини слуга Христов свештеномученик Стефан је негде у Метохији, тај страдалник српски, заједно са осталим прецима српским који су ту своје кости оставили, чува наше вековно огњиште, место нашег порекла и јединог места без кога ми као народ не постојимо.

Хвала и слава Богу, да у овој задњој недељи поста пред једним од најродоснијих дана, рођења нашег Господа Исуса Христа, сазнам мали део последњих дана овоземаљског живота о оцу Стефану. Тако благ, пун љубави према свима, и наде да сви изађемо чиста срца и душе испред лица нашег Господа, беше наш отац Стефан. Написаћу вам само један мали део нашег разговора.

Једном приликом, у Витовници, разговарали смо како сви ми хришћани, који љубимо Бога, имамо жељу да пострадамо у Његово име и овенчамо венцем мученика, имена Његовог ради. Тако је и о. Стефан то желео, али се и питао да ли смо ми тога достојни.
Последњи пут сам га видела у П. Патријаршији…

Дан када сам чула да су га убили, у оним тренуцима суза и туге, у мом срцу и души заиграла је радост. Сузе туге, замениле су сузе радости. Да, заиста, мој отац Стефан је достојан! Бог га је толико волео и овенчао га венцем мучеништва. Молитвама оца Стефана, да нас Господ Бог благослови и спаси. Амин.

Вама хвала. Бог да благослови ваш труд.

Христос се роди!

***

Jeдан видео прилог о мученицима, оцу Стефану и оцу Харитону

Коментар видео записа:

Јован Архангелски: Колико знам и колико ме сећање служи, о. Харитон је помагао неким муслиманским породицама из суседног села, а не албанским. Сава све мора да исполитизује и да унесе свој „мултикултурализам“.