Пише: Раде Милојевић*

Имам 46 година и много памтим. Једном је Душко Ковачевић рекао да се тридесетогодишњак рођен и одрастао у социјализму осеђа као да му је бар 110 година. Са педесет година се осећаш као да си живео читавих 200 година. Као и сви моји вршњаци упамтио сам и маршала Тита (јуначкога сина), и осмоглаво председништво, и Слободана Милошевића, и ову садашњу назови-демократију (звану још и транзициони период). Уз то сам и професионално деформисан (као историчар) па стварно много памтим.

И поново вратила су се нека сећања на време детињства и младости. Опет су у мају матуранти широм земље Србије плесали. Леп обичај пристигао из Еуропе пре коју годину (можда заједно са св. Валентином, даном заљубљених). Онда ми је пало на памет да смо ми још у Титовој Југославији имали скоро све ово што има данашња ЕУ, само се то код њих другачије зове.

Братство и јединство се ваљда код њих зове мултикултуралност. Политичка подобност се зове политичка коректност. Имају и национални кључ, само не знам како га они зову. Имали смо нешто слично и овим плесовима матураната. То се звало возови братства и јединства. Сећате се када су све до краја осамдесетих долазила браћа из Словеније у посету браћи Србима. Срби су им, разуме се узвраћали посете. И све то праћено плесом и игром. Ред полке, ред шумадијског кола. Последњи пут је са важним другом из Словеније полку заиграла другарица Рада Анђелковић (од миља прозвана Рада Ламбада). Бејаше то негде крајем девете деценије двадесетог века.

Годину- две после тога браћа су запуцала на браћу и све се срушило као кула од карата. Остало је само сећање. Наравно данашњи клинци се тога не сећају. Они мисле да се то само њима и по први пут дешава. Можда ће неко помислити да сам матори намћор, завидан младим и лепим, пред којима се Европа отвара и прима их у своја топла и широка недра. Ипак искуство и знање које сам стекао терају ме да их поделим и са онима који због дужине свог живота нису могли да их стекну.

Још су стари Римљани знали: хлеба и игара. Наравно, што је мање хлеба, све је више игара. Све то може да се види и на овом нашем дугом путовању у Јевропу. Што мање буде било хлеба (у претприступним фондовима) више ће бити плеса и игара. И изјава како смо дивни и како нас воле.

А мени и мојим, народски речено, исписницима, остаје да се сећамо. И да са чуђењем запажамо како је то све исто као и у бившој Југославији. Само друга Старог нема. Или је можда његов дух и те како присутан тамо у Бриселу.

Упркос овим упадљивим сличностима, потврђује се стара изрека да се два пута у истој води не можемо окупати. Наиме, овај савремени свет се у великој мери изменио. Називи који су били устаљени нестали су. Појавили су се нови.

Тако данас неваспитану и безобразну децу зову хиперактивном. Крадљивце и пљачкаше називају бизнисменима. Политиканти и лажови се зову политичарима. Обмањивачи и манипулатори се називају критичким новинарима. Удворице и незналице постали су критичка интелигенција. Они који се у све разумеју а сами ништа не умеју да ураде добили су име експерти. Криминалце и разбојнике зову жестоким момцима. Курве и проститутке називају естрадним звездама. Онај ко зна, и као папагај понавља 50 или сто енглеских речи сматра се образованим и чак паметним човеком.

Данас се за поштеног каже даје неспособан, за вредног да је глуп. Заиста, до успеха се данас не стиже вредноћом, још мање поштењем. Чак ни знањем. Друге вредности су данас на цени.

Павел Аполонович Ровински, који је Србијом пропутовао у другој половини 19. века, записао је да је обичан народ у Србији изнад своје елите. Народ је поколењима учен да се до успеха долази само уз напоран рад и стална одрицања. Такав народ је могао да поднесе сва искушења Првог и Другог српског устанка, Јаворског рата, Првог и Другог Балканског рата, Првог и Другог светског рата, и да изгради и сачува државу. Елита је напротив, тежила да своје школовање и стечено знање наплати положајима и радним местима где се мало ради а добро зарађује.

Али после седам деценија југословенства, скоро исто толико комунизма, и већ више од деценије назови демократије (транзиционог периода) и народ је, колоквијално речено, почео да губи правац.

После ратова из деведесетих година и распада велике државе, а затим деценијске транзиције у либерални комунизам, у широким народним слојевима почиње да се осећа носталгија и жал за животом из Титовог времена. Свакако да из данашње перспективе Титова Југославија оставља утисак уређене, безбедне и богате државе. Али опасно је све то узимати здраво за готово. Добар и безбрижан живот тог времена само је делом био последица рада и привређивања у нашој земљи. Другим, можда већим делом, био је последица помоћи и кредита, пре свега са Запада.

Задњих година се помаљају сазнања да је део новца пристизао у Југославију и подземним каналима, захваљујући учешћу југословенских тајних служби у трговини наркотицима са Блиског истока на Запад. Део новца пристизао је и од девизних дознака наших суграђана на „привременом раду“ у иностранству. Тај привремени рад се за многе претворио у полувековни, тамо већ стасавају њихови унуци. Све то заједно омогућило је живот изнад стварних могућности. Али све има свој рок трајања па и Титова Југославија. Иако је одавала утисак непропадиве творевине, надживела је свог творца само десетак година.

Ту земљу дембелију из сопствене социјалистичке самоуправне прошлости, многи у Србији садашњице пројектују на ЕУ. Као да нас сопствено пребогато искуство ничему није научило. Поново не схватамо да за ЕУ (као и за бившу социјалистичку Југославију) важи стара изрека: споља гладац, а изнутра јадац. Од спољног сјаја нисмо у стаљу да запазимо шта се унутра крије.

А све ми се чини да ће бити као у бившој Југославији, надам се не са ратним епилогом. Кад је криза закуцала на врата Југославије, богатије републике са северозапада тадашње државе, хтеле су да се отресу сиромашнијих и заосталијих са југа и истока. Ако криза која сада потреса ЕУ, потраје (а сва је прилика да хоће) највероватнији сценарио је да ће богатије и развијеније чланице (а и тамо су, још једна подударност са бившом Југом, оне са севера и запада) покушати да се откаче од сиромашних и заосталих.

Због свега наведеног време је да схватимо: из тешкоћа у којима смо нико нас неће извући. Никаква дембелија иза граница ове државе не постоји. Само сопственим радом и залагањем можемо превладати недаће у којима смо.

_____
* О аутору