Када је вулин, а намерно пишем ово мало „в“, пре извеснег времена парадирао по КиМ, као главни лик канцеларије за КиМ, догодило се да је једног дана стигао и у Зубин Поток, да и код нас „свечано пусти у промет“ неку улицу коју је асфалтирао у предизборној кампањи за издају Србије и излазак на локалне шиптарске изборе, а која улица је била дуга неких 150 метара.

Фото колаж: Гето Србија

Уз њега је том приликом била велика дружина јајара сличних њему а сачињавали су је новинари око десетак редакција и њихови сниматељи, жандармерија у цивилу, затим цивилна заштита коју је поменути изрод обукао у униформе купивши им их окупаторским парама, затим комплетно “руководство општинског привременог органа“ које је, узгред да поменем, још у тој форми власти ево већ више од пола године од дана када су насилно сменили наше представнике општине легитимно изабране  на локалним изборима које је по Уставу Србије расписала председник Скупштине Србије. Било је ту још разних јајара и фукара које су на све општој србској несрећи пожелели да мало ушићаре и зараде.

Био сам ту и ја! Додуше у сасвим другој улози и сасвим другачијим поводом.

Чим сам “га“ угледао почео сам да вичем и галамим! вулина сам назвао јајаром и јаничарем, секташем и црнокошуљашем, копилетом Мире Марковић и магарца му оца, србоарнаутином, турчином и поравнао сам му успут све по списку.

Ревносна жандармерија Србије у цивилу је уредно и по правилу службе појурила према мени да ме ућутка како то ситуација налаже али ни ја нисам стајао скрштених руку и све то само немо посматрао. Појачао сам своју “активност“ па уз вулина почастио разним „епитетима“ и осталу присутну братију, па и „жандаре“. Све се завршило тако што су се „они“ сабили у гомилу као овце када их вук напада, надајући се да ће нека друга овца на крају „‘буљука“ бити однесена, а даље парадирање је било прекинуто.

Наредних дана сам био прозиван и бивао жигосан од свих који су се у том „буљуку“ осетили прозиваним и увређеним. Како је време пролазило и како се тај „буљук“ издајнички сваким даном осећао све сигурнијим, дошли смо и до дана каду су се осетили толико јакима да се и са мном могу обрачунати и то су и учинили, али не као борци који се са својим противником обрачунавају гледајући га у очи, већ онако како то „буљук“ издајника једино може, сме и зна да уради, иза леђа, подмукло и кукавички. Истерали су ме са радног места и посао који сам до тада радио поверили неком свом човеку. Него, то и није битно за ову причу већ моја намера да вам кажем следеће…

Ја сам се у Зубином Потоку потрудио да од срца тој фукари „другу“ Јулину уручим јавно изречену почасну награду коју никада неће заборавти, ни он а ни онај „буљук“ презерватива које је ту био да се нађе при руци своме вођи. Хоћу да кажем да ћете увек пре наићи на вест да је нека јајара, изрод и издајник награђен за свој зли чин а никада и нигде нећете моћи да прочитате или чујете да постоје људи који су и на овакав начин пружали отпор издаји.

Већинска Митровица као и цео СЕВЕР КОСОВА И МЕТОХИЈЕ је на линији на којој и ја стојим, али ми немамо више ни минимум могућности да се о нашим ставовима чује макар и једна реч. Зато вас молим, када прочитате неку овакву вест са севера КиМ, знајте да то чине само они које сам у овом мом писанију назвао „буљуком“ а да већина народа пати, трпи и изједа се јер је остављена од свих и нема више могућности да се против оваквих подвала бори и супротставља. Надајући се да ће те разумети то са којом сам намером све ово написао, захваљујем се свима онима који су били упорни да овај предугачак текст прочитају!

Жив је Србин умро није! Много је више Срба који чекају да искра запали ватру него оних који носе воду да ту искру угасе!