Велики број Срба за Шиптаре (Албанце) воле с презиром да кажу да су “диваљ народ“. И онда патриотизам таквих налази сатисфакцију у контрастирању сопствене “цивилизованости“ наспрам дивљаштва и крволоштва примитивних суседа који, како се често наглашава, “европској (светској) култури нису подарили буквално ништа“.

Тотално погрешно, промашено, штетно и самоубилачки.

Пре свега од каквог је значаја за нас да ли су и шта су наши непријатељи подарили европској (светској) култури? И зашто ми европску (светску) културу уопште узимамо као репер за било шта, а поготово за наш однос према непријатељима? Ни Шекспир ни Гете ни Моцарт нама Енглезе и Немце не чине ништа мањим непријатељима од Шиптара (а заправо су нам и једни и други много већи непријатељи чак и од Шиптара). Непријатељ није неко ко је “диваљ“ или “цивилизован“, непријатељ је неко ко те на овај или онај начин угрожава, и то је најбитније што треба да се узима у обзир у вези са њим.

Осим тога, нити је “дивљина“ нешто чега се треба тек тако одрећи, нити “цивилизованост“ представља квалитет коме се треба тако бесомучно уподобљавати.

Историја нам јасно показује да су “дивљи“ одувек потискивали, надјачавали и наслеђивали “цивилизоване“. Стари Рим није могао одолети најезди Хуна, Авара, Германа, Словена и других “варвара“, упркос свој раскошној цивилизацији којом је засењивао читав тадашњи свет.

И Освалд Шпенглер је врло јасно и убедљиво показао како улазак у фазу “цивилизованости“ представља почетак старости у животу једног народа и наговештај његовог краја.

Према томе, наметати “цивилизовану Европу“ себи као идеал, значи постати део њене старости, лећи са Европом у исти мртвачки сандук, умрети пре времена.

Зато ми шиптарску кривицу не треба да видимо у томе што су “дивљи“, већ у томе што су НЕПРИЈАТЕЉИ СРБА. И не да им се супротстављамо тако што ћемо и себи и њима доказивати колико смо “цивилизованији“, већ да ако треба можемо бити и жешћи и луђи и опаснији од њих. Онако како је то показао црногорски капетан Саво Лазаревић звани Саво Батара, који је на шиптарске зверске покоље, пљачке и силовања почетком ХХ века, одговорио тако жестоком одмаздом да је ушао и у албански осмерац као појам силе и страха од кога се Шиптарима дуго ледила крв у жилама (Батарина праунука је једна београдска пензионерка од које сам сазнао да су Батару опколили и убили комунисти при крају рата, али да их је он, иако старац од 90 година, дуго засипао мецима и бомбама борећи се као лав до последњег даха).

На приговоре “филантропа“ и “алтруиста“ да на мржњу не треба узвраћати мржњом одговарам да овде уопште није реч о мржњи, већ о непријатељству.

Људи и народи се чак ни не морају мрзети, а ипак бити непријатељи. Против којих су ти шансе тим мање што се више заробљаваш у “цивилизацијске норме“.