Резултати последњих избора су и последња опомена свима нама. Не можемо себи дозволити такав луксуз да се и даље делимо или сукобљавамо.

У времену у којем је све теже разликовати лаж од истине, патриотизам од лицемјерства и полтронства те добитак од губитка, шта може учинити једна ванпарламнентарна странка? Судећи по полемици коју је отворио и наговјештај окупљања суверенистичког блока – може много! Шта као кандидат за лидере ДСС-а, на страначким изборим 4. октобра, може да понуди, за Евроазија.инфо, говори кћерка покојног др Јована Рашковића, др Санда Рашковић Ивић.

Најавили сте формирање националног блока, у свеопштој пометњи која је на снази, и која се дешава и на нивоу језика, не би ли било згодније најавити патриотски блок?

Ви сте донекле у праву. Међутим, мени је било важно да пошаљем политичку поруку, мање сам пажње обратила на формулацију. Желим да ДСС понесе бакљу промена у Србији, да буде лидер за којим ће и други кренути, стуб око којег ће се остали окупљати. У том контексту сам говорила и колико видим – сви су ме врло добро разумели.

Србија не треба нигде и никада да се супротставља Русији

Како превазићи подјеле у патриотској струји у Србији?

До сада је превише инсистирано на различитостима, зато је долазило до подела. Од сада се морамо концентрисати на сличности и тачке спајања. Резултати последњих избора су и последња опомена свима нама. Не можемо себи дозволити такав луксуз да се и даље делимо или сукобљавамо. Странке и појединци који деле визију слободне и суверене Србије, који се залажу за економски патриотизам и јачање породице имају већ толико заједничког да су друге разлике неважне. Ту укључујем и сујету.

Када кажете да идеја неутралности треба да еволуира у идеју суверенизма на шта конкретно мислите?

О суверенизму се у данашњој Европи све више говори. То није празна фраза, већ политика супротстављена погубним последицама глобалистичке десуверенизације. О томе говоре Марин Ле Пен у Француској, Најџел Фараж у Великој Британији, Бернд Луке у Немачкој. О томе говори и Владимир Путин. Што се ДСС тиче, прича о суверенизму не значи одустајање од политике неутралности. Међутим, ја не могу да поручим чланству и бирачима да сам за неутралност и да ту ставим тачку. Политичка и војна неутралност Србије су циљ који треба досегнути, а залагање за ресуверенизацију је начин да се до тога дође. Желим да утврдимо шта наша теза о неутралности подразумева у појединим секторским политикама, као и да се чланству и бирачима објасни како се ти циљеви желе постићи у постојећим околностима. Наш државни апарат је разорен, вера у државу је слаба или никаква, међународне околности су сложене. Све то морамо имати у виду када говоримо о политици ДСС.

КиМ? Бриселски споразум?

Наставила бих доследно, како је то чинио и Војсилав Коштуница на месту председника Странке, да браним „косовску политику“ ДСС. Истина, сада смо ванпарламентарна странка, средства која имамо на располагању су другачија. Србија се не сме и не може одрицати Косова и Метохије и наставићемо да ово питање третирамо као наше унутрашње. Сада, због Бриселског споразума и кршења Устава, на Косову и Метохији је успостављено ново фактичко стање. Неопходно је дефинисање новог приступа по овом питању, веће ослањање на Резолуцију СБ УН 1244 и тражење нових начина за заштиту српских интереса у новим околностима.

Најавили сте и оснивање страначког одбора за сарадњу са Русијом, на који начин и у којим правцима би се та сарадња одвијала?

Најпре је неопходно да иницирамо стварање макар једног државног тела које би се бавило питањима привредне, научне и културне сарадње са Русијом. У Србији постоје министарства, агенције, дирекције и одбори који се баве сарадњом са ЕУ. Аустрија, која је чланица ЕУ, има канцеларију за сарадњу са Русијом у којој је 519 запослених. Сарадња са Русијом мора бити организована, систематизована, усмерена. Не можемо ствари препуштати случају. Што се страначке политике тиче, заложила бих се да ДСС инсистира на стратешком партнерству са Русијом, а то не подразумева да се само бавимо извозом јабука. Већ и да отворимо питања наших заједничких циљева у домену спољне политике и безбедности. Србија не треба нигде и никада да се супротставља Русији. То није у нашем интересу. Исто тако, уколико желимо да очувамо статус војне неутралности, најбоље би било да отворимо и врата ка истоку и направимо равнотежу утицаја у Србији. До сада постигнути степен односа са НАТО, развијаних кроз програм Партнерство за мир-може бити очуван, али се истовремено у истом обиму и на идентичан начин мора сарађивати и са ОДКБ-ом. У најбољем интересу Србије је такође и да, као што учествује у одређеним мисијама ЕУ, учествује и у појединим програмима ШОС-а. Имала сам прилику да још пре осам година упознам Димитрија Рогозина. Мислим да и у Русији постоји интерес да се сарадња са Србијом на овакав начин проширује и продубљује.

Ваш однос према српском питању у региону – Република Српска, Црна Гора, Македонија, Хрватска –и у дијаспори?

Пре бих се концетрисала на секторе образовања и културе. Наравно, не бих занемарила инфраструктуру и енергетику, јер су нам потребни заједнички пројекти који ће нас саобраћајно и интересно повезати са сународницима у окружењу, али говорим пре свега о образовању и култури јер се томе мало пажње поклањало претходних две и по деценије. Култура не зна за границе, на том пољу може пуно да се уради. У областима образовања и културе наш однос према Србима у окружењу се мора темељити на српском становишту. Српско становиште мора бити дефинисано, да бисмо знали ко смо, шта смо и одакле смо. Одбрана нашег културног идентитета у директној је вези са опстанком државе. При томе, српско становиште треба да буде постављено онако како га је дефинисао Милош Црњански, ненасилно, а свеобухватно и интегралистичко-да се односи на све крајеве у којима Срби живе. Мој покојни отац др Јован Рашковић, лидер Срба у Хрватској, говорио је о мултицентричности српског народа. Српски народ је живео расут у различитим државама,па постоје одређене социо-културне разлике. Али њих треба сагледавати управо онако како је то радио Црњански-интегралистички и свеобухватно.

Како планирате оснажити породицу у замљи са ниском стопом наталитета?

Прилике су тешке, незапосленост је велика, а примања запослених мала. Породица трпи због свега овога. Свакако треба порадити на утврђивању новог економског модела који ће грађанима гарантовати извеснију перспективу. Међутим, морамо порадити и на промовисању различитих вредности. Јавни простор је контаминиран, погледајте ко су узори младим нараштајима. У таквом систему вредности нема породице, већ само насиља, дезоријентисаности појединаца и патње. Битка за породицу је битка за нови систем вредности, а он, између осталог, долази и из српског становишта, образовања и културе. Оснаживање породице треба да се одвија и кроз бригу о женском питању. ДСС треба да се бави заштитом жена кроз законодавство, да подстиче женско предузетништво, али и материнство. Држава треба да олакша живот мајкама. Оно што је важно јесте да материнство у систему вредности треба да буде високо на лествици. Свест о томе да жене свом отечеству и целом човечанству остављају нове људе треба да сваку мајку испуни поносом.

Процес болонизације је ухватио маха, како у Србији тако и у региону, који вид борбе предлажете за рехабилитацију српског становишта и истинског образовања?

Није наш проблем у образовању само у Болоњи. Већи је ту број узрока које треба анализирати. Кључ успеха у будућности налази се у окретању ка новим нараштајима. Улагање у секторе образовања, културе и здравства представља главни стуб изградње државе. У буџету се мора пронаћи новац за програме осавремењавања образовног система, вођење активне и садржајне културне политике и побољшавања здравствених програма. Нема јаке државе и организованог друштва без образованог и здравог становништва. Образовање, културни садржаји и здравствене услуге морају бити доступни свим грађанима. Много је модела и матрица који се примењују у различитим државама. Треба сагледати и туђа искуства. За сада, мислим да је довољно рећи и да би ми то био један од приоритета у раду. То је већ револуционарна промена у српској политици. Јер, образовање, култура и здравство нису били у првом кругу интересовања политичара. Образовање и култура треба да буду градивни материјал српског идентитета.

Не можемо себи дозволити такав луксуз да се и даље делимо или сукобљавамо

Како зауставити процес „београдизације“ Србије?

Много се расправљало претходних година о равномерном регионалном развоју у Србији, али није урађено готово ништа. На државном нивоу је приметан негативан демографски тренд, а у унутрашњости је стање још горе, јер су уочљиве миграције ка великим градовима. Целе области источне, југозападне и јужне Србије су изложене процесу депопулације. Београд поготово, али донекле и Нови Сад, Ниш и Крагујевац постају тесни да приме сво то становништво, овај процес се одвија неконтролисано па долази до дивље урбанизације, социјалне сегрегације… Нити је то добро за унутрашњост Србије, нити за велике градове. Подстакла бих израду програма који се тичу реформи система локалне самоуправе, који гарантују суштинску децентрализацију, јер су то предуслови за изградњу квалитетне инфраструктуре и економски развој. Са представницима осталих странака бих отворила питање пресељавања институција од државног значаја из Београда у унутрашњост. Нема потребе да дирекција „Србијашума“ буде у Београду. Нема потребе нити да сва министарства буду у Београду. О томе је већ много пута расправљано унутар ДСС.

Господин Драган Јочић у тексту Зашто волим ДСС (Печат бр. 337) је изјавио да сте у ДСС дошли из Демократског центра, да сте били Тадићев амбасадор у Риму, да желите да будете Николићев амбасадор у Аргентини те да је Ваша најава политике суверености празна фраза – Ваш коментар?

Имам довољно животног, политичког и професионалног искуства, па сам претпоставила како ће се против мене водити прљава кампања и ко ће ме нападати када се кандидујем за председницу ДСС. На све то сам унапред пристала. Нећу се тиме бавити, нити одговарати на такве ствари. Када осетим потребу, одговорићу на свој начин. Нека свако ради свој посао. Мој посао је да чланству ДСС и јавности понудим јасну визију о томе куда идемо и улијем наду да до циља можемо стићи.

АУТОР: Милана Бабић/Евроазија.инфо