Изгледа да припадност српском народу уједно значи да је цео свет против тебе. То природно повлачи избор, избор између два пута.Један пут је онај на коме човек треба да се одрекне онога што јесте, и постане оно што није, само да би га непријатељи прихватили. Овај пут је онај за који се одлучује српска политичка елита.Други пут је пут достојан човека. Пут на коме остајеш достојан својих предака а на понос својих потомака. Остајеш Србин, не скрећући са светосавског пута. Наравно да тај начин живота тражи да се човек супротстави онима који су против њега и да се бори покушавајући да опстане. У тој борби за опстанак сасвим је исто тако логично да са онима који су против њега не може бити на истој страни. Сагледавши горе наведено Србин може само да закључи:Припадам српском народу, ако је то разлог да свет буде против мене, ја ћу бити највећи противник тог света. Остаћу пркосно у том ставу, покушавајући да стојим подједнако храбро, чврсто, право и поносно као и моји преци. Моји ђедови су на коњима у својим витешким оклопима, наоружани најачим оружјем – неуништивим духом, излазили сваком на мегдан да бране своје српство. Излазили пред сваког да бране свој начин живота. Да бране свој начин живота који никог не угрожава. Увек само да га бране. Не као други да на силу и у крви намећу своје начине живота, лицемерно то још приказујући као цивилизовано и демократски.

Наравно да нико нормалан не жели да пати. Нико не жели да живот проведе искључиво у борби за преживљавање. Наравно да се човек не роди са идејом да буде Дон Кихот свог времена, или изгуби живот у неправедној борби. Ником не пада на памет да му деца расту без оца. Али ако је то цена која мора да се плати да не би морао да пузи, ако је то једина могућност да наше потомство не одраста у свету лажи, преваре, грабежљивости и покварености, онда је избор начина живота јасан.

Ако је свет направљен тако да је основно правило да нема правила, ако оно што је исправно, праведно, хумано треба да одређује ЕУ и Америка – земље на чијем челу се налазе људи којима долари и еури представљају веру, људи који без задршке подржавају злочине било где у свету ако им то доноси профит а исто тако су спремни да осуде и нападну било коју земљу где њихов профит није на првом месту – онда желим да будем што даље од њиховог начина живота. Онда сам поносан на свој Дон Кихотовски начин живота ма како тежак он био. И не плашим се резултата јер нам наша вера светосавска јасно каже да они који истрају у правди, истини и вери могу на крају рачунати само на сигуран успех. Победа таквог начина живота је загарантована баш онако како је то давно приметио и писац Томас Девар:

„У рату између истине и лажи, лаж добија прву битку, али коначну увек истина.“

Можда тај успех није одмах видљив, можда га ми чак генерацијски и не осетимо на прави начин. Важно је да је он начином живота испуњен, јер је то гаранција да ће наши потомци моћи да живе у праведном и исправном свету, поштујући иста правила као и њихови преци. Нисам приметио да је у историји тамо где је материјално било најважније, то и опстало. Не видех да је било коме то гарантовало опстанак. Чим су се основне вредности царства окретале ка материјалном то је била и најава њиховог краја.

Пут који одређује начин живота Србина је вековима утабан. Тај пут нема других стаза сем оних којим су ходили и наши ђедови. На том путу никог не дирамо и не условљавамо, али ником се ни не додворавамо. То није ни потребно јер истина, правда и вера ако треба саме ће победити. Када мисле да су успели да нас сломе, када мисле да су непобедиви, када се највише погорде, начин живота којим Србин живи показаће им колико греше. Појавиће се у нама довољно снаге да им још једном покажемо,  да ако нису спремни да прихвате правду, истину, слободу, не треба ни да нам намећу своје погрешне вредности. Како пролазе они који Србину намећу погрешне вредности опевано је и у епској песми  „Болани Дојчин“:

Душа боланог Дојчина је отишла спокојно да се придружи својим прецима, а његов дом је остао неупрљан и частан. Болани Дојчин је одраз праве српске душе, српске историјске суштине. То је она душа пуна херојства, истине, храбрости и љубави за своју Отаџбину, за своје огњиште, за свој народ. Исто тако то је она душа пуна мира, разумевања, праведности и љубави за све оне који је не угрожавају. То је душа у којој куца срце доброг лава, који мирно лежи, спава и никог не узнемирава. Проблем настаје једино онда када неко намерно узнемирава њега. Тада се дешава да лав поступа једино могуће – брани свиј мир. Наш народ лепо каже: „не дирај лава док спава“.

Тај српски дух вековима омогућава понос са којим живимо и вековима Србину даје животну суштину. Суштину због које пуне душе памтимо претке и поносно носимо српско име. Не воде нас погрешне вредности запада. А и зашто би? Нисам приметио да на њиховим споменицима пише ништа друго сем истих оних година рођења и смрти као и код сваког другог. Количина долара, евра и њихово материјално стање нигде није било уклесано. Не знам да ли би неког интересовало чак и да јесте, људи су заинтересовани само за оне који су овом свету оставили духовно вредне ствари. Јасно нам је свима да човек са собом не може понети ништа – материјално ће временом потпуно ишчезнути и остаје само оно стварно вредно живота, оно духовно.

Ако човек има жељу да буде бар мала кап у мору историје потребно је много више од грабежљивости, потребан је онај православни светосавски начин живота. Само исправан начин живота може бити гарант успеха да иза нас остане нешто вредно спомена, све остало је само један безначајан тренутак привидне славе у бесконачном времену. Мени је важно да своју децу могу да гледам право у очи. Кад им причам о њиховим прецима да не морам да склањам поглед јер их нисам достојан. Мени значи да смем  у огледало да погледам без страха. А то могу само ако наставим тамо где су моји преци стали, само ако не дозволим да ми трулеж запада промени начин живота.

„Нека Бог буде судија између нас и њих“
Свети Нектарије