ПАТРИОТИЗАМ

Српска душа је душа у којој куца срце доброг лава, који мирно лежи и никог не узнемирава. Наш народ лепо каже: „не дирај лава док спава“


НАЧИН ЖИВОТА

Ненад БЛАГОЈЕВИЋ 14.09.2014.
 Фонд Стратешке Културе
Изгледа да припадност српском народу уједно значи да је цео свет против тебе. То природно повлачи избор, избор између два пута.Један пут је онај на коме човек треба да се одрекне онога што јесте, и постане оно што није, само да би га непријатељи прихватили. Овај пут је онај за који се одлучује српска политичка елита.Други пут је пут достојан човека. Пут на коме остајеш достојан својих предака а на понос својих потомака. Остајеш Србин, не скрећући са светосавског пута. Наравно да тај начин живота тражи да се човек супротстави онима који су против њега и да се бори покушавајући да опстане. У тој борби за опстанак сасвим је исто тако логично да са онима који су против њега не може бити на истој страни. Сагледавши горе наведено Србин може само да закључи:Припадам српском народу, ако је то разлог да свет буде против мене, ја ћу бити највећи противник тог света. Остаћу пркосно у том ставу, покушавајући да стојим подједнако храбро, чврсто, право и поносно као и моји преци. Моји ђедови су на коњима у својим витешким оклопима, наоружани најачим оружјем – неуништивим духом, излазили сваком на мегдан да бране своје српство. Излазили пред сваког да бране свој начин живота. Да бране свој начин живота који никог не угрожава. Увек само да га бране. Не као други да на силу и у крви намећу своје начине живота, лицемерно то још приказујући као цивилизовано и демократски.

macevanje

Наравно да нико нормалан не жели да пати. Нико не жели да живот проведе искључиво у борби за преживљавање. Наравно да се човек не роди са идејом да буде Дон Кихот свог времена, или изгуби живот у неправедној борби. Ником не пада на памет да му деца расту без оца. Али ако је то цена која мора да се плати да не би морао да пузи, ако је то једина могућност да наше потомство не одраста у свету лажи, преваре, грабежљивости и покварености, онда је избор начина живота јасан.

Ако је свет направљен тако да је основно правило да нема правила, ако оно што је исправно, праведно, хумано треба да одређује ЕУ и Америка – земље на чијем челу се налазе људи којима долари и еури представљају веру, људи који без задршке подржавају злочине било где у свету ако им то доноси профит а исто тако су спремни да осуде и нападну било коју земљу где њихов профит није на првом месту – онда желим да будем што даље од њиховог начина живота. Онда сам поносан на свој Дон Кихотовски начин живота ма како тежак он био. И не плашим се резултата јер нам наша вера светосавска јасно каже да они који истрају у правди, истини и вери могу на крају рачунати само на сигуран успех. Победа таквог начина живота је загарантована баш онако како је то давно приметио и писац Томас Девар:

„У рату између истине и лажи, лаж добија прву битку, али коначну увек истина.“

Можда тај успех није одмах видљив, можда га ми чак генерацијски и не осетимо на прави начин. Важно је да је он начином живота испуњен, јер је то гаранција да ће наши потомци моћи да живе у праведном и исправном свету, поштујући иста правила као и њихови преци. Нисам приметио да је у историји тамо где је материјално било најважније, то и опстало. Не видех да је било коме то гарантовало опстанак. Чим су се основне вредности царства окретале ка материјалном то је била и најава њиховог краја.

Пут који одређује начин живота Србина је вековима утабан. Тај пут нема других стаза сем оних којим су ходили и наши ђедови. На том путу никог не дирамо и не условљавамо, али ником се ни не додворавамо. То није ни потребно јер истина, правда и вера ако треба саме ће победити. Када мисле да су успели да нас сломе, када мисле да су непобедиви, када се највише погорде, начин живота којим Србин живи показаће им колико греше. Појавиће се у нама довољно снаге да им још једном покажемо,  да ако нису спремни да прихвате правду, истину, слободу, не треба ни да нам намећу своје погрешне вредности. Како пролазе они који Србину намећу погрешне вредности опевано је и у епској песми  „Болани Дојчин“:

006Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
По Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био па се разбољео;
Био Дука па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал` му неда остарила мајка:
„Не Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити,
Те ће ми те луда погубити,
Оставити саморану мајку.“
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вјереницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал` га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити неће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне измучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад` се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
А када ми брже прокапасте?
Да ми није умријети с миром.“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
Нису твоји двори прокапали,
Но су сузе Јелице сестрице.“
Тад` говори болестан Дојчине:
„Што је селе, ако Бога знадеш!
Ал` је вама љеба нестануло?
Али љеба, ал` црвена вина?
Али злата, ал` бијела платна,
Немаш чиме на ђерђефу вести,
Немаш чиме, ал` немаш по чему?“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болани Дојчине!
Доста имам љеба бијелога,
А још више вина црвенога;
Доста злата и бијела платна,
Имам чиме на ђерђефу вести,
Имам чиме, и имам по чему;
Ал` да видиш и друге невоље:
Јест дошао Усо Арапине
Под Солуна у поље широко,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана;
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана;
А кад виђе црни Арапине,
Он удари порез на Солуна:
Све на двора по дебела овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар црвенике вина,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу;
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође на твоје дворове:
Ти не имаш брата никаквога,
Да саставља порез Арапину,
Но смо јадне саме састављале,
И ми јесмо порез саставиле,
Ал` га нико однијети нема,
Јер га Арап приватити неће
Без Јелице баш твоје сестрице;
А чу ли ме, болестан Дојчине,
Ја не могу љубит` Арапина,
Чу ли брате за живота твога.“
Таде рече болани Дојчине:
„Хеј Солуне, огњем сагорео!
Ђе у тебе не има јунака,
Да изиђе Арапу на мејдан,
Но ми не би умријети с миром.
Па дозива љубу Анђелију:
Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел ми јоште у животу доро?“
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
Јесте тебе доро у животу,
И добро сам угојила дора.“
Тад` бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
Иди узми дора дебелога,
Те га води моме побратиму,
Побратиму Петру налбантину,
Да ми кује вересијом дора,
Хоћу исти Арапу на мејдан,
Хоћу исти, ако доћи не ћу.“
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
Зар је мени побро преминуо,
Те ти водиш дора на продају?“
Ја говори дилбер-Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине Перо!
Није тебе побро преминуо,
Но се тебе побро поздравио.
Да му кујеш вересијом дора,
Да он иде Арапу на мејдан;
Кад се врати, да ти потков плати.“
Проговара налбантине Перо:
„Анђелија моја снахо мила!
Ја не кујем коње вересијом;
Да ми дадеш твоје оке чарне,
Да их љубим, док се побро врати,
И док мене потковицу плати.“
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те одведе болесну Дојчину,
Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел` ми побро дора потковао?“
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
Бог убио твога побратима!
Он не кује коња вересијом,
Но он иште моје очи црне,
Да их љуби, док му потков платиш;
Ја не могу налбанте љубити,
Та, Дојчине за живота твога.“
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Оседлај ми дора дебелога,
„Изнеси ми копље убојито.“
Па дозивље сестрицу Јелицу:
„О Јелица, моја мила сејо!
„Донеси ми једну крпу платна,
„Утегни ме, селе, од бедара,
„Од бедара до витих ребара,
„Да се моје кости не размину,
„Не размину кости мимо кости.“
Хитро су га обје послушале;
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
Srpske-Epske-Junacke-Narodne-Pesme-195А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедара до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал` говоре Солунски трговци:
„Вала Богу, вала јединоме!
Од како је Дојчин преминуо,
Није бољи јунак проишао
Кроз Солуна града бијелога,
Ни бољега коња пројахао.“
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
„Ој Дојчине, да те Бог убије!
Јоште ли си, море, у животу?
Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
А прођи се кавге и ђавола,
Џаба тебе порез од Солуна.“
Ал` говори болани Дојчине:
„Изиђ` курво, црни Арапине!
Изађи ми на мејдан јуначки,
Да јуначки мејдан дијелимо,
А ласно је пити рујно вино
И љубити Солунске ђевојке.“
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
Ти се прођи кавге и ђавола,
Но одјаши да пијемо вино,
Џаба тебе порез од Солуна,
Иџаба ти Солунске ђевојке;
Кунем ти се Богом истинијем,
Да ти овђе никад доћи нећу.“
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио,
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с` Дојчин оканити неће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
„Удри курво, црни Арапине,
„Удри прије да ти жао није.“
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал` се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га копље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
„Изиђ`, побро да ти потков платим,
Што си мене коња потковао,
Потковао вересијом дора.“
Проговара Перо налбантине:
„Побратиме, болани Дјчине!
Нијесам ти дора потковао:
Ја се, брате, мало нашалио,
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора.“
Њему вели болестан Дојчине:
„Изиђ` амо, да ти потков платим.“
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
„Ето, селе, очи Арапове,
„Нека знадеш, да их љубит’ нећеш,
„Селе моја, за живота мога.“
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
„Нај ти, Анђо, очи налбантове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Љубо моја, за живота мога.“
То изусти, а душу испусти.

Душа боланог Дојчина је отишла спокојно да се придружи својим прецима, а његов дом је остао неупрљан и частан. Болани Дојчин је одраз праве српске душе, српске историјске суштине. То је она душа пуна херојства, истине, храбрости и љубави за своју Отаџбину, за своје огњиште, за свој народ. Исто тако то је она душа пуна мира, разумевања, праведности и љубави за све оне који је не угрожавају. То је душа у којој куца срце доброг лава, који мирно лежи, спава и никог не узнемирава. Проблем настаје једино онда када неко намерно узнемирава њега. Тада се дешава да лав поступа једино могуће – брани свиј мир. Наш народ лепо каже: „не дирај лава док спава“.

Тај српски дух вековима омогућава понос са којим живимо и вековима Србину даје животну суштину. Суштину због које пуне душе памтимо претке и поносно носимо српско име. Не воде нас погрешне вредности запада. А и зашто би? Нисам приметио да на њиховим споменицима пише ништа друго сем истих оних година рођења и смрти као и код сваког другог. Количина долара, евра и њихово материјално стање нигде није било уклесано. Не знам да ли би неког интересовало чак и да јесте, људи су заинтересовани само за оне који су овом свету оставили духовно вредне ствари. Јасно нам је свима да човек са собом не може понети ништа – материјално ће временом потпуно ишчезнути и остаје само оно стварно вредно живота, оно духовно.

Ако човек има жељу да буде бар мала кап у мору историје потребно је много више од грабежљивости, потребан је онај православни светосавски начин живота. Само исправан начин живота може бити гарант успеха да иза нас остане нешто вредно спомена, све остало је само један безначајан тренутак привидне славе у бесконачном времену. Мени је важно да своју децу могу да гледам право у очи. Кад им причам о њиховим прецима да не морам да склањам поглед јер их нисам достојан. Мени значи да смем  у огледало да погледам без страха. А то могу само ако наставим тамо где су моји преци стали, само ако не дозволим да ми трулеж запада промени начин живота.

„Нека Бог буде судија између нас и њих“
Свети Нектарије