Поводом страдања народа на територији Украјине и Новорусије дужни смо да изнесемо наш став. Како је у држави Украјини дошло до насилног уклањања вршилаца државне власти, председника Виктора Јануковича и њему лојалних званичника, од стране организованих наоружаних формација потпомогнутих финансијски и логистички од стране држава чланица НАТО пакта, престала је да постоји држава Украјина у свим својим сегментима, којима је према Украјинском и међународном праву дефинисана као таква.

Власт у престоници Украјине и другим градовима почела је да преузима група људи која ни са аспекта унутрашњег али ни међународног права нема правнополитички континуитет са Украјинском државом. Ова организована група је временом преузела контролу над већим делом раније државе Украјине, али није успоставила ефективну власт над бројним областима раније државе. Како је новоформирана парадржавна структура испољила отворену антируску, али врло често и отворену антиправославну делатност, народ који је живео на просторима раније државе, посегао је за одбраном свог идентитета и правом на успостављање државне структуре у циљу превазилажења новонасталог беспоретка.

Област Крима прогласила је, да свој државно-правни статус жели да организује у склопу Руске федерације, на шта је Руска федерација изразила своју вољу да жели да у свој државно-правни поредак прими област Крима. Следећи овоме и народ других области, Доњецке и Луганске, прогласио је да свој државно-правни поредак организује самостално и ван поретка који је почео да успоставља режим у Кијеву. Тако су проглашене Новоруске републике Доњецк и Луганск. Такође и у осталим Новоруским областима Харковској, Одеској и другима народ је изразио вољу и почео да организује свој државно-правни поредак. Нажалост, режим у Кијеву преузео је војно-безбедносне и материјалне ресурсе раније државе Украјине, те је почео да свој поредак намеће и областима које су свој државни статус виделе мимо окупираног Кијева. Републике Доњецк и Луганск су успеле да у значајној мери успоставе контролу својих области, али трпе жестоке нападе „про-нато“ режима.

Дакле режим који се успоставио у Кијеву (који претендује на државно-правни континуитет са државом Украјином) врши насилно потчињавање својој власти свих области бивше Украјине. Народ који не жели да свој државно-правни статус настави под влашћу режима који спроводи отворену антируску и антиправославну политику и врши насилну асимилацију, али и промену идентитета самих Украјинаца, покушава да успостави свој државно-правни израз кроз организовање Новоруских република.

Овде желимо да укажемо на то да братоубилачки рат који је почео на простору раније државе Украјине није првенствено последица унутрашњих подела једног друштвено-политичког система, колико је подстакнут иностраним факторима. Деловање страних фактора многобројно је, почевши од Северноатлантског пакта, преко појединачних чланица (на првом месту Пољске и САД), па до Ватиканске прозелитске акције, али нажалост и Константинопољске патријаршије. Последица оваквих дешавања је успостављање на просторима раније државе Украјине једног новог марионетског режима који не делује у интересу народа над којим је успоставио власт, већ делује у интересу оних који су му помогли да се успостави. И ако овај режим за себе тврди да је Украјински односно да представља државно-правни израз Украјинског народа, он је у ствари по својој природи дубоко антиукрајински јер покушава да измени Украјински идентитет. Украјински идентитет се кроз векове формирао превасходно на борби за очувањем православног идентитета у односу на Ватикански прозелитизам и на отоманско-татарску претњу. Новоукрајински идентитет вештачки се гради на антируским и антиправославним основама, које директно негирају руско наслеђе и које покушавају да народ изведу из канонског православног простора Московске патријаршије. Ови процеси нису почели ових месеци, они су много старији и дубљи од онога што се данас пројављује.

Нажалост, изгледа да теза да су Срби мали Руси на Балкану има вишеслојно значење. Осим традиционалних паралела наших народа, на првом месту исте вере, затим језика, па до историјске судбине, све више се  у потпуности разоткрива и у последње време предвиђана паралела да је Србија покусни кунић пред обрачун атлантиста са Русијом. Неодољиве су сличности између дешавања на простору бивше Југославије и бившег СССР, почевши од дробљења државне структуре, преко успостављања неолибералних концепата привреде, па до изазивања непријатељстава између дојучерашњих сународника који имају за циљ изазивање оружаних сукоба. Све ове друштвено политичке промене које трају деценијама, праћене су и активним радом на растурању духовног простора, директним дејством Константинопољске патријаршије у садејству са Ватиканском прозелитском акцијом. Политичко успостављање расколничких јерархија није једини проблем ових дешавања, много озбиљније је давање, у традицији Руске Цркве, непознате аутономије Украјинској Цркви. Оваква пракса захватила је и Српску Цркву.

Намеће се закључак да су методи и средства деловања атлантиста исти и да се неће зауставити док Москва не успостави добросуседске односе са Петроградом, сибирска богатства не прода мултинационалним корпорацијама за 1 евро, своју војску не сведе на мировне мисије на Уралу, авијацију на неколико авиона Миг 21 у нелетећем стању, морнарицу на Донску речну флотилу, а православни не признају примат Римског архијеретика. Жалосно али већ виђено.

Након 5. октобра, наранџастих револуција, Грузијског пролећа и Мајдана, следи  Московско пролеће! Ипак уверени смо да Путин није ни Кучма ни Јанукович, ни Милошевић. Такође подсећамо и да није довољно материјално се одупрети, као што се Србија војно одржала 1999. године, већ је више од војне победе насушно потребна духовна победа. Духовна победа немогућа је без садејства посленика и делатника из свих животних сфера, а нарочито је немогућа ако ти посленици раде противно интересима свог народа и државе, а нарочито против своје традиције!

Судбина Русије је кроз историју била да буде покровитељ Православља – Света Русија! Њено духовно исходиште се налази управо у тој идеји која се можда најочигледније пројављивала на просторима историјске Украјине. У овој духовној борби нема несврстаних, нема неопредељених, јер тамо где је борба за духовну истину и правду ту морамо да будемо и ми.

Састрадавајући са нашом браћом у Украјини и Новорусији јер нас све ране нашег рода боле, без обзира на којој су од зараћених страна, апелујемо на њих да се поучени примером наше отаџбине Србије и свих Српских земаља, испрегну из јарма атлантиста.

СНО “СРБИ НА ОКУП”