На слави ратних ветерана на светога Вида 2014

Драгоје-Рајо Кујовић

ЧАСНИ ОЦИ, ПОШТОВАНИ ГОСТИ И ДРАГИ МИ ВЕТЕРАНИ, СРЕЋНА ВАМ СЛАВА

Ових неколико реченица које сте ми дозволили да кажем у овом свечаном и свечарском дану ту пред вама почећу Српском народном мудрошћу: “Све за главу, за образ и главу”

Велики је ово светац, велики православни Благдан, а за Србе дан славе и светковина и дан многих и великих собитија, но данас и часна Слава оних који су имали морала, личне куражи и патриотизма да у опскурним догађајима свога времена на олтар отаџбине принесу и главу.

На дан Славе се евоцирају успомене, чине помени онима који више нијесу с нама, помиње се шта нам је слава донијела, а и шта смо очекивали да донесе. То је дан који је годишња размеђа слављеника и свак ће једногласно рећи, “…пред славу онога тамо љета Господњег, догодило нам се ово… онога љета оно… два мјесеца послије славе сад већ давне оне године догодило се знаш оно…” али се ништа не заборавља и на овај Свети дан се говори само истина!

Малена ми је умност да бих Вам на овај Благи дан, данас, обновио сјећање на све шта нам се, Србима, догађало кроз историју а догодило се на Светога Вида. И битке смо водили, и поразе и побједе остваривали, и цареве бирали и срамно своје вође душману предавали, на Светога Вида.

И пуцали смо, и шенлучили и убијали. И у своје пуцали и убијали и у душмана пуцали, али су се често с ове Балканске вјетрометине коју Срби за Отаxбину признају, пуцњи често далеко чули и шенлуци и пуцњи, па и на овај Благ дан.

Тренутак је, Слава је, мјесто је гдје се истина говори и вријеме кад се само истина говори, па ми дозволите да поменем и актере и пуцање и бар мало од оног што нас у историји прати.

На данашњи дан, на Светога Вида, прије 100 година у Сарајеву је члан Младе Босне, Гаврило Принцип пуцао… пуцао у систем злотвора и поробљивача, пуцао у Тамницу народа, пуцао јер је “догорјело до ноката”, пуцао да “заштити шљиве кмета Симана” и српски род доведен до етноцида.

Бестидно лаже историчар Кристофер Кларк да је Гаврило убица! У својој ранијој књизи је написао да је терориста. А Гаврило Принцип је био само Србин, онај горски, који не љуби ланце ни својих а камоли ропске окове омражених злотвора.
Одлично је знао сваки члан Младе Босне какве их “муке Танталове” чекају послије тог часног чина, али сваки је био спреман на њега јер су на њега крвавим ропством Тамнице народа били принждени.

И рат је кренуо, кренуо је тај дуго спремани Велики рат. Рекох дуго спремани, јер данас има оних који би да све представе “како тамо неки дивљи Срби” убијају, силују, пљачкају… па те приче смо чули и јуче или прекјуче. То су приче о Маркалама, то су те приче о Рачку… то су те др Хелене Ранте… То су ти бестидни лажови и уцењивачи, то је оно што и данас бестидно и цинично раде… и не љутим се ја на њих! Они ће ратовати у Украјини до задњег Украинца и Руса, они ће ратовати до задњег Србина и Хрвата, само да би они преживјели и добро живјели!

Али се љутим и с дубоким презиром ово помињем да се постидим када видим да Србин пољуби “крваву руку”… Стидим се оних који и у примисли имају да је Гаврило Принцип, да је Млада Босна да су Срби изазивачи и кривци за рат…

Озбиљна наука коју још и “Учитељицом живота” зовемо разголићује њихове неистине, а и само писмо гувернера БиХ Оскара Поћорека, послато годину дана раније од “пуцња у Сарајеву” министру АУ Бјелинском, најбоље говори када је и зашто рат спреман и када је уствари почео. Или пак, одмах послије одашиљања Ноте Србији и Српској влади, премијер АУ владе гроф Тиса је цару с подсмијехом предложио, да објавим општу мобилизацију, јер какву смо Ноту послали Србима, други пут није могућ… или пак и да завршим набрајање, написао је гроф Андраши, министар Владе АУ, Нота је таква да је очивидно да ћемо Србију притјерати на рат…
И кажем, опет, да се ја не љутим на њих, њихова моралност је позната па и Учитељици живота, моје ропство је њихов бољи и лагоднији живот… али…

Но свеједно, љутио се ја или не “пушка пуче, куршум оде” а Велики рат крену као незауставива машина моћника.
Ако се уопште може вољети рат, и ако тај који може да воли рат може бити сматран за нормалног, онда сам ја волио тај ”Велики рат”.
Не, ни та кратка и реска као нож ”оштра” ријеч рат није ме посебно занимала, па ни сама као да ми ништа није значила. Скоро да никад нијесам ни расчланио та три ”праскава” немирна гласа што сачињавају то име, рат.

Истина асоцирало ме је то, као кроз неку маглу и нејасну даљину, да у садржају тог имена је нешто као зло, нешто пуно гладиних очију, патње и суза, згаришта, пуно љепљиве крви трулежи и смрада, блата и кише, јаука!

А као да се са том именицом не може повезати и смрт и коначност, као да све то набројано, тај ужас с ратом има нејасну далеку, а коначност нема никакву везу.

Мјесецима сам, па и као одрастао, као случајно заобилазио у великом луку кућу из које је неко био умро и сахрањен. Са неком језом и нелагодом сам чак и у први сумрак пролазио поред такве куће, да не помињем, поред гробаља или томе слично.
Али на разбојишту, на рововима, на мјестима гје се знало и причало да су јаруге и ровови били пуни изгинулих ратника, крви јаука и измијешаних кости и копаља, ту сам желио да будем сам и ту да будем у сутону кад оно закрвави сунце на западу, заћарлија ноћник и замирише земља.

И на свим тим мјестима, а много сам их знао и многа обишао, на Матешеву, Сињајевини, Неретви и Купресу, на Мачковом камену код Текериша на Развршју код Мојковца, на Улошевини, па и на старијим српским разбојиштима из давних ратова или бојева, на Косову пољу, Мишару, Чегру, код цркве у Адровцу, на Шуматовцу, на Брђанки код Алексинца, на Јавору, на Иљеву код Башаида или Рововима код Иђоша, све једно, свуд ме прожимао само исти узвишен осјећај неког необјашњивог поноса, светости и пркоса ту над знаним гротлима смрти, а која као и да није била смрт.

Па чак било ми је јако криво на умне главе, које да би га разликовали од оног још већег и крвавијег, који се догодио послије њега, овај рат назваше ”Први свјетски рат”. Зашто није остао по имену Велики, како су га његови учесници актери звали, и како сам о њему од њих све то слушао!? Као да се тим именом умањивала његова ”величина”, као да ”до тада највећи сукоб у историји свијета”, и обавезно Срба, губи дио своје величине. Или ”нечувене патње српске војске и народа”; ”нечувени злочини окупатора”; потом ”невиђене битке”; ”незапамћени хероизам”. Све невиђено и нечувено осим прозаично-статистичког имена ”Први”.

Али и поред тога, прича, помен овог крвавог сукоба будио је у мени благу језу, као да ми се мјестимично на глави кожа шлогира и утрне а коса подигне и учврсти.

Као да ми лептир залепрша у грудима и да ме нешто невидљивом руком јако стегне за грло, за Адамову јабучицу, па да ми не дозвољава да течно и повезано било шта кажем а сузе натјера на очи.

И још када се обичан, кривоноги погрбљени чичица, хронично необријан са великим разбарушеним сиједим брковима пожутјелим од пушења, који се ослања на дебели чворновати штап без кога не би могао ни да макне, тихо, као да говори нешто обично, неважно, најобичније, огласи у смислу ”…хероји су били неки други ми смо само бранили своју српску сиротињу”.

Због овог овако реченог, скоро нечујно, подилазила ме је језа да сам могао да и сам ”дохватим сабљу осветницу и махнем по свим српским душманима” којих је у историји било на претек.

То чине, и тако говоре обични, најобичнији људи, ратници, а сада кривоноги чичице!? Тек то је у мојој души и машти палило свјетлост ореола над главама њих обичних, али необичних људи, које сам сваког дана виђо око себе.

А шта сам ја, и многи као ја, замишљао и какве је одјеке у мојој свијести и илузијама проузроковао тај Први рат. А он уствари је и на свјетској сцени, проузроковао много шта што ми је давало основа да тако о њему мислим и да га тамо сврставам.

Био је то за мене ”цароломни рат”, у њему су пропала три свјетске империје, три тамнице народа. Е, хе, тамнице народа како сам ја империје замишљао, и како сам и сам желио да у окове бацим бар једног цара и ослободим бар један народ.
С њима је, мислио сам пропало свако ропство и неправда на свијету!

Али тај рат је и четвртом бездушном ”освајачком, поробљивачком” и омразнутом Османском царству, које је само неколико година раније било потучено, ”ударио глогов колац”. А ”зуби уједа и канџи” тог царства били су видљиви и на душама и на кожи леђа Срба ”свих закона” и других унесрећених њиховим ропством, но тек ослобођених и спасених.

Онда, тај Велики рат је дао услове да се ослободе и уједине сви балкански народи, у првом реду сви словенски народи, за које сам имао утисак да је увијек неко желио да их, на овај или онај начин подјарми, израби, превјери, покрсти, потурчи и претвори у нешто друго, а изнад свега завади и гурне једне против других.

И више од свега, тај рат је створио услове да настане она лијепа, велика пространа држава, и краљевина и република, и ко зна како су је све звали, заједница слободних братских и збратимљених народа, коју сам ја с разлогом или без њега, много волио и са којом сам се много поносио.

Да ли је у мојој љубави по овом основу царовала илузија или визија која се звала Југославија нијесам сазнао ни када сам већ могао да рационално одмјеравам.

Многе па и такве ствари, па ни у рату наметнутом, подметнутом или ко зна каквом, на бранику угрожене ”српске сиротиње” од до јуче ”братске сиротиње” а за разбијање те илузије или визије гдје су гурнути поново као главни актери обични људи, то ми опет није било јасно.

Нијесам са собом расчистио ни то, да ли је та моја љубав према ”Првом рату” фелер у мом генетском коду, и ако сам рат добро упознао и окусио и схватио да у рату нема ништа за вољети и ништа за љубав.

Можда ће и данашњи слављеници, актери и задњег, поменутог, наметнутог или подметнутог рата, а актери који су имали среће да се са њима не закопају њихове разбијене илузије у неком глибавом рову, ослоњени на некакав чворновати штап, исто тако погрбљени и кривоноги, хронично необријани и пожутјелих од дуванског дима, разбарушених бркова, причати свако своју причу, зависно од стране на којој су били.

Причаће можда, о херојима и онима другима, и изазивати језу, палити машту и илузије код неких нових клинаца, али ће неки од поменутих у овом задњем рату једно морати да прећуте! Неће моћи баш сви да причају о патриотизму.

А онда ће, као што су сви актери свих ратова нечујно некуд и у неповрат одлазили, отићи и ови.

А о рату ће опет остајати да причају они што рат познају из књига, из рапортних књига, из наређења, пожутјелих листића заповијести, дневника актера или писања побједника.

Али нико од њих неће докучити, или га неће брига бити за то, шта је ”писало” у свијести актера овог рата. Шта су они мислили чији је то рат, и ко је коме у том рату помињао мајку издајничку.

Нема и неће тога бити само међу обичним људима, онима за које сам ја мислио да су творци историје, а убиједио се да су они само ”кривоноги пјешадинци” из било којег рата, рова, и са било које стране, и да они из свог рова нијесу видје ништа више до на двјеста метара даљине испред себе тамо опет неког себи сличног погуреног пјешадинца, педесет метара лијево и педесет десно од свог рова, а често ни небо изнад себе не виде.

Онима који су се чудили, кад више нијесу требали за ровове, зашто је све другачије од оног за шта су мислили да су у рововима, и у глиб рова сахрањивали младост, своје снове и визије.

Онима што се буне, кад више за ровове не требају, што кажу да ”нијесмо се ми за то борили”, кад неки други ”који су се за то борили” присвоје и прикажу плодове те борбе! Онима који међусобно, или сами себи и за себе, причају своје импресије јер за њихову патњу, жртве или снове и илузије из ровова их нико и никад више и не пита.

И можда су хероји, баш стварно негдје другдје, можда хероји и незнају како мемљиво-отужно и на урин воња ров, а обични ратници којима ја у свом незнању и својој младости натоварих терет ореола, само су под инстиктом бранили свој голи опстанак, своју сиротињу, голо живљење?

И можда примисли о рату више неће бити на српској земљи, можда ћу ја, па нека тако и буде, бити задњи са илузијама о рату и патриотизму, о љубави за Југославију, можда ће од свега остати само илузија!?

Можда неким ”новим европским Србима”, неће бити до илузије или визије коју је сваки Ветеран овог рата носио, с којима је устајао и ратовао, јер им је та илузија стварно распрсла визију предака, ”Царство Душаново”, на које ипак имају историјско право, ако им тада и до њега буде у европском загрљају.

И ако и њима, Србима, буду дозволили да искористе то право, или ако буду имали право на визију, или можда само на илузију. Јер хероји су, у истину, негдје другдје далеко од српске земље и упорно машу бауком ”Велике Србије” да би ”Малим Србијицама” лакше владали и остварили стари наум ”Drang nach Osten”.

А Срби су и сада, као и безброј пута до сада, изашли с  поуком да се од моћника право не даје већ отима и то ратом. А моћници, огрезли у својој моћи превиђају, јер се то дâ лако превидјети с малим национима, па и са Србима, да су њима и зуби оружје. И за то, не треба сметнути с ума, да када Србе приведу уз зид, и присиле да крену да узму свој отето право, ”…пропадају царства, а свијет васколик зацвили…”

Или можда не знају, сметнули су с ума, ти далеки хероји, да је Србија у својој историји, натјерана да отме своје погажено право за њега приносила на олтар и оно што јој је најсветије, главе ”Хиљаду триста каплара”.

Као да је краљ Пир био Србин, или је то општа ”болест” слободарства.

Можда о тим будућим визијама и илузијама више неће причати ратници, можда на српској земљи рата више и неће бити, можда ће и код Срба патриотизам постати илузија, можда, или само тако мисле хероји и моћници огрезли у својој моћи!?

Али ми вјерујте, сигуран сам да ће Срби тако згажено им право и наметнути им мир увијек морати и да отму, те да ће борба за очување таквог Србима наметнутог мира, и тако Србима отетог права, бити тако жестока да на земљи (српској а можда и другој) камен на камену неће остати.

Јер ја, и не сам, вјерујући ”учитељици живота коју нам моћници силоваше”, мом народу, Србима, на овој балканској вјетрометини коју за домовину признајем, не бих више никада пожелио да му о илузијама причају слијепци или пјевају уз гусли славећи погибије, тајно и скривајући се у пештерама, горама, кланцима и земуницама, да се ствара нови, гдје се њивио стари ”Косовски циклус”; гдје се закопавају и сакривају као аманети, касно и случајно нађене једва сачуване крхотине, као плочице мозаика, разбијене српске илузије или визије српске, све једно.
Драгоје-Рајо Кујовић
У Иђошу на Св Вида
28. јунија 2014. године