Дани жалости

Живојин Митровић

Ако ћемо искрено и сасвим отоврено, у нас никада и не треба укидати дане жалости и вандредно стање. Од кад знамо за себе, чини ми се, сви живимо у вандрено лошем стању, кога закони ове земље да не би плашили народ зову (благонаклоно) само – вандредно стање.

Иста ствар се и односи на дане жалости који су нама на жалост почели још са грађанским ратовима почевши од Словеније, Хрватске, Босне и на послету Косова у коме је активно учешће узео и већи део света. Између ратова, у тренуцима такозваног „мира и спокоја“ овим просторима продефиловале су инфлације опет незапамћених и светских размера, несташице свега и свачега, осим сенфа са рафова тадашњег гиганта Ц-маркета (зашто је остао само сенф и дан-данас није јасно аутору), уличној продаји потребштина за домаћинство широког спектра од игле до бензина на пола литре, преко продаје лекова на за то овлашћеним тезгама Булевара Револуције, чији су нас представници, то јест изабрани наследници и довели ту где су нас и довели, до јефтине робе из Кине коју смо увезли све заједно са становницима једног многољудног кинеског села, који су данас власници великог броја трговина по Србији.

Све заједно, преко двадесет и пет година жалости, чемера и јада. Преко четврт века пљачке која се „по закону“ одвијала испред наших очију, а ми смо као нема публика имали само право да или аплаудирамо или да ћутимо, док је сваки покушај подзања гласа противу таквог стања пропраћен са пендерцима, воденим топовима и сузавцем којима су актуелни режими чашћавали тај ,„дрски и непослушни“ део народа и „издајнике“ који су нашли да не буду задовљни фолклорним играма државног руководства.

Жао ми је само што младим људима који за нама долазе остављамо само систем послушника и полтрона противу кога нисмо умели да се изборимо, или нисмо имали довољно снаге и храбрости, те ће сва ова нова деца одрасти у погрешном уверењу да је такав систем једино исправан, а да су сви који мисле другачије само романтичне будале које је систем наградио чекањем на посао у редовима Националне службе за запошљавање која одавно обавља угогу Завода за статистику, само констатујући број незапослених, при том не запошљавајући никога.

И у таквој земљи и не треба да се укида дан жалости, треба само променити назив у Године жалости, граматике ради, али и ради стварне слике стварности или што би се народски рекло – Да се не лажемо!

С поштовањем
Живојин Митровић