• Они који су 5. октобра дошли на власт, иако у статистички занемарљивој мањини, сматрали су, и данас сматрају, да је Србија тек с њима освојила слободу. Учинак те слободе најбоље се види по склапању Бриселског споразума, беспоговорном испуњавању налога западних амбасадора и експозитура Запада у организацијама које за себе говоре да су за демократију и човекова права, избацивању из школских програма свега сумњиво српског, свођењу радника на роба са јефтином снагом и још јефтинијим знањем, оптужбама Срба за злочиначко постојање у историји још од времена Немањића, по исељавању младих и способних људи на Запад, по створеном мњењу да је Србија најлошије место на свету за живот, по слободном шеткању по градовима Србије оних који јој својим делањем доносе само и само зло, по преузимању надлежности начелника генералштаба из канцеларије Наташе Кандић…, све до увођења педерастије као преко потребног стила живота. И то се данас зове слобода и демократија.

02.05.2014. Нови Стандард-ЦЕОПОМ Истина, за ФБР приредила Биљана Диковић

Погледајмо на Украјину на следећи начин.

А пре тога поставимо питање, мада на њега знамо одговор, која је то неурачунљива персона после 5. октобра растурила војску Србије (тадашње СР Југославије) мада је та иста војска са крајње занемарљивим губицима одолела најмоћнијој војној сили у људској историји? Чиме је то руковођена таква персона да сатире оно што је изванредно, нужно и добро? И још приде томе да је све то та персона радила уз помоћ оне исте стране која је ратовала против Србије, да би то погано ословљавала бајковито мекопутним речима: „реформисање војске“. Треба ли томе додати да је та војна сила, какву није имао ни Хитлер, ни Наполеон, ни Александар Македонски, на српску војску и Србију изручила на хиљаде тона бомби, плус са уранијомом, а да се није усудила да дође пешке, као пешадија, и мушки стане пред Србе. А овај наш медицински беспризорник да у том „реформисању војске“ не види најпрљавију освету због срамоте коју су Срби нанели тој истој страни која је са пристојне удаљености бомбама и ратовала против Србије. А онда је „реформисањем војске“ та ратујућа страна демократски уклонила све и једну препреку за све њене будуће планове, који се до дана данашњег као по лоју и спроводе у оно што личи на слободан живот.

Да ли је та наша персона, миљеник жена и Запада, заслужио одговарајући медицински третман у одговарајућој установи, или кривично гоњење, или нешто треће? Иако га прати мнење и углед великог политичара, европског ранга, јер је мнење западном демократијом устоличено до царског трона управљања вољом и мислима људи, што воду не пије ни код бруцоша на филозофији.

И зашто војска, зашто војску помињем испред свега?

Зато што се војска, после десетогодишњих и најсуровијих санкција целог света и свеукупне сатанизације и Срба и Србије, а саботажама пете колоне у Србији, показала као најуспешније српско предузеће. Ако ме сећање не вара, у тих десетак година санкција железара у Смедереву производила је печурке; фармацеути су таворили; рафинерије учмало спавале; индустрија била на граници колапса; саобраћај радио и није радио… А у време западног кукавичлука са десет километара висине ЕПС је, упркос супермодерним бомбама, ипак одолео, са губитком неколико трафостаница; Нови Сад је остао без мостова, рафинерије и телевизијског студија на Чоту; наменска производња је претрпела мању штету; по неким градовима страдаху читави квартови; сила мостова западним погледима на живот Срба попадало је у реке и речице… И без набрајања, све остало, од привреде, од почетка санкција, бејаше на леду. Хране је било уобичајено довољно, додуше без десетак врста хлеба и неколико врста маргарина, или посебних сирева са Запада, или без западног поврћа… али било је довољно. Понекад се стало у ред за уље и брашно, за млеко и млеко у праху, али тада народ није дреждао око контејнера… нити по контејнерима тражио остатке хране.

Дакле, војска је давши свој највиши дуг Србији, у јунацима, остала скоро нетакнута. Као највиши гарант суверености Србије успела је да се очува. Иако понижавајуће обезвређена потписом у кумановском шатору, у крајњој суми била се изборила за резолуцију 1244 иако су западне јуначине, а да се не испрсе у борби, победоносно упешачиле на најдрагоценији део Србије.

Наравно да је овде суштинско питање: шта је то војску обједињавало и тиме чинило нерањивом и способном да одоли тој невероватно огромној сили? И да је истовремено такво духовно јединство у војсци допринело томе да се и народ, с њом одувек орођен, и тада нашао у истом том духу.

Они који су 5. октобра дошли на власт, иако у статистички занемарљивој мањини, сматрали су, и данас сматрају, да је Србија тек с њима освојила слободу. Учинак те слободе најбоље се види по склапању Бриселског споразума, беспоговорном испуњавању налога западних амбасадора и експозитура Запада у организацијама које за себе говоре да су за демократију и човекова права, избацивању из школских програма свега сумњиво српског, свођењу радника на роба са јефтином снагом и још јефтинијим знањем, оптужбама Срба за злочиначко постојање у историји још од времена Немањића, по исељавању младих и способних људи на Запад, по створеном мњењу да је Србија најлошије место на свету за живот, по слободном шеткању по градовима Србије оних који јој својим делањем доносе само и само зло, по преузимању надлежности начелника генералштаба из канцеларије Наташе Кандић…, све до увођења педерастије као преко потребног стила живота. И то се данас зове слобода и демократија.

А, да је војска почела да се осипа, да се растура као живи народни организам, одмах после „реформисања“, показао је случај оних резервиста који су пиштали над ратним дневницама. Као да су ратовали за Занзибар или Уједињене нације, па им се за то треба платити. Тада је онај дух који је објединио и народ и војску био сасвим прогнан. И то је била коначна победа реформатора војске Србије. Жене у црном и зеленом, као и оне силне канцеларије организација западних влада сада су постале силне и моћне јер Србија нема снагу да се покаже осим као покисао црквени миш. Шлаг на ту торту додао је садањи председник Србије, познатији као чова од стиропора, и даса од гладовања, када је јавно рекао да Србија неће никад више ратовати! Томе не треба додати ону наказну телевизијску серију о војсци Србије, серију која извргава руглу све што су Срби вековима улагали у дух војске. Као што не треба ни помињати гарду Охајо или грљење са непријатељским авијатичарима на батајничком аеродрому, или систематско уништавање наоружања…

Нестанком српске војске нестао је и дух који Србе може усправити и повести у „бољи живот“, у слободу, праву, не ону западну коју нам је донео 5. октобар.

И какве све то везе има са Украјином?

Пошто је водећа западни сила, Америка, извисила у Сирији, иако је растурила Ирак, Авганистан, Либију, Египат гурнула у хаос, није се прославила у Грузији… а онај храбри млади Американац показао је да је америчко родољубље један болестан изданак америчке свести, онда је дошла на ред Украјина. И сада се грчи и прчи и мрчи та иста Америка пред Русијом, преко леђа Украјине и оних слепих љубавника Запада. Значи, сва њена усредсређеност силе, политичке, економске, банкарске, војне… усмерена је према Русији, а Русији се баш нешто и не тресу гаће. Напротив. И ту настају проблеми, велики, превелики, за Америку, која је до сада сматрала да је цео свет њена баштица у којој може да плеви где хоће и да сади где јој се ћефне и шта хоће. Нема више баштице. Сада је то пребачено на ниво покера или, ако је интересантније за разумевање, на ниво руског рулета. Много тога је у игри, за Америку, као еминентног изданка англосаксонског света, на Шекспировим теразијама сада је то у равни оног што је Лаза Костић превео дословно овако: „Трт мрт, живот или смрт!“ Русија нема шта да изгуби, са Кримом она добија све, јер Крим је кључ који Америчку силу ставља под катанац.

И ето прилике за српску војску, војску коју Србија нема, упркос огромном броју оних који су прошли све ратове од 1991. до 1999. године. Упркос томе што је онај дух јединства народа и војске из 1999. дрогом 5. октобра ошамућен и халуциногеним визијама о бољем животу сасвим потиснут.

Уверен сам да би с војском које нема, с оним истим духом јединства из 1999. године, са истим наоружањем, и без оних руских ракета за обарање бостонских и лондонских и берлинских и париских авиона, српска униформа за мање од два дана стигла до Тиране, очистивши све накнадно усељене Шиптаре на Косово и Метохију, успут похватавши све Шиптаре зликовце, у та два дана њима прикључивши све невладине организације као петоколонашке, сатерала у мишју рупу цео Бондстил, направивши од њега вртић за лоше храњене Американце… и све за мање од два дана, а да се у то не рачунају дневнице. Јер сва пажња Америке окренута је према Русији и у Србију могла би мало тога да уложи војно, а Срби би то збритвили очас посла, па чак и да пешке дођу Аустралијанци, који су за рачун Винстиона Черчила гинули као муве на Галипољу. И српски дух, дух Карађорђа из Марићевића јаруге би се усправио, да без инвестиција, без продаје националног богатства, без продаје великих и једино ваљаних фирми, без слепог срљања у заједницу са традиционалним непријатељима… српски дух би се усправио да постане што јесте – јер само из таквог духа рађа се живот, слобода, будућност.

Али Србија војску нема, као што има политичаре који су српске генерале испоручили непријатељском суду у непријатељској земљи, а народ полако гурају у оквире живота који прописују непријатељи. И они то исто зову реформама. И обећавају још суровије реформе, по моделу наших непријатеља, по моделу Запада.

Зато и само зато за нас Србе важно је да знамо шта се дешава са Украјином. Наш час је куцнуо, али нема ко да то схвати. Бићемо као оне девојке које нису дочекале женика.