На 10-годишњицу уласка у НАТО, чак две трећине Словенаца би данас заокружило „против“ на референдуму о прикључењу aлијанси. Хоће ли Србију поучити горка словеначка порука о изневереним „предностима“ уласка у НАТО?

30.04.2014. ПЕЧАТ

Прошла је читава деценија, а користи ниоткуда. То је, укратко, словеначко искуство после уласка у НАТО, 29. марта 2004. године. Чак се и некадашњи председник Словеније Милан Кучан, који је био љути поборник прикључења Словеније северноатлантском пакту уочи референдума 2003. године, недавно окуражио да призна да су тадашњи противници, попут економисте Јоже Менцингера, били у праву када су упозоравали да је то грешка. Актуелни министар одбране и његов шеф Генералштаба су о десетогодишњици покушали да пронађу бар нешто добро у чланству у НАТО, па им је згодно дошла криза на Криму како би истакли да је срећа да је Словенија део алијансе јер има ко да „нас брани“. Од Русије!?

У циљу те „одбране“ се НАТО непрестано шири пут Истока и наоружава европске државе чланице напредним војним системима, што појачава неповерење између службене Москве и западних земаља, на шта често упозоравају и словеначки критичари описане „тактике“ опкољавања и гушења Русије. Није чудо што је онима у служби НАТО најновија криза у Украјини дошла као поручена за правдање постојања и учвршћивања тог војнополитичког пакта, а словеначки званичници изражавају, као и увек, подршку „коалицији вољних“ стиснутој испод НАТО штита.

ОД НАТОФОНА, ДО ПОЦЕПАНИХ ПАНТАЛОНА

Обрнута слика се може видети у „старијим“ чланицама алијансе, попут Немачке, Француске или Италије, али и у неким новим чланицама НАТО – на пример у Словенији, која је пре 10 година у ово време, уз велике почасти и још већа уздања у „модернизацију“ и „професионализацију“ војске, постала члан НАТО. Одлука је претходно „оверена“ на референдуму који је био организован на исти дан као и референдум о уласку у ЕУ; 66 одсто бирача је заокружило „за“ на питање: „Слажете ли се да Република Словенија постане члан Организације северноатлантског уговора?“ Десет година касније, љубљанско „Дело“ је анкетирало грађане да ли би и сада, поново, гласали за улазак државе у НАТО. Одговори су непријатно изненадили државни врх − две трећине испитаника је изјавило да данас не би дало глас за улазак Словеније у северноатлантску алијансу. Укратко, ситуација се у року од свега једне деценије обрнула наглавачке − сада би 66 одсто упитаних одлучно рекло „не“ НАТО, док би само 32 одсто анкетираних дало зелено светло Словенији да остане у том војном савезу. Неки од испитаника су били спремни да опишу разлоге своје промењене одлуке; тако је Тине Зупанчич записао да није била грешка само учлањење у НАТО, већ је грешка и актуелно „чланство у НАТО“, јер та организација „служи интересима светске елите (САД) док ми остали од тога немамо ништа“.

Резултати нису изненађење за оне који су још у време бесомучне пропаганде за улазак Словеније у НАТО критиковали начин на који су словеначки гласачи „препарирани“ и помоћу најразличитијих рекламних трикова намамљени у клопку звану „чланство у НАТО“. Нешто слично десило се и у многим другим источноевропским земљама у којима је улазак у НАТО представљан као чаробни штапић за решење безмало свих друштвених проблема. Улазак у НАТО је представљан као позитиван сигнал за стране улагаче, па се очекивало да ће стране инвестиције потом пљуштати са свих страна с обзиром на то да белосветски капиталисти преферирају „стабилнију околину“. Тврдило се и да ће трошкови за модернизацију војске бити минимални, а прилике за сарадњу словеначке војне индустрије са западним концернима напросто бајковите. Како би се народ радије одлучио за НАТО, наврат-нанос је уведена и професионална војска, што је у домаћој јавности представљено као услов за чланство у савезу. Војницима, сада професионалним, обећане су велике плате и одлични услови за рад.

*цео текст у штампаном издању ПЕЧАТ-а