***

ФБ Славко Лабовић
28.04.2014.

Гаврило је преживео „муке Исусове“ и то током дугих година заточеништва. Толико ужасних болова, сваког дана и сваке ноћи, сваког сата и минута. И стално ударци, убоди, нове ране, нељудско вређање, најстрашнија понижавања, кидање костију… и глад, страшна, језива глад и неподношљива жеђ (док није спао на 30 килограма тежине, сав у живим ранама и НЕПОДНОШЉИВИМ БОЛОВИМА).

А уз то је стално био засипан трагичним вестима са српског ратишта. У ужасним сумњама у смисао свог видовданског чина.

Сваки погинули српски војник, сваки мртви Србин и Рус, сваки корак нашег повлачења преко Албаније, сваки у снегу смрзнути невољник, свака од тифуса и дизентерије страдала болничарка, свако уплакано дете, свака запаљена кућа и обешена породица у Мачви, све оно што је тих година нестајало у пламену и облацима барутног дима… све се то забијало, попут челичних ексера, у његову душу (баш као и у његово изранављено тело).

И тако је умирао, споро и у мукама, најусамљенији човек на целом свету, Гаврило Принцип, за идеале ослобођења свог вековима поробљеног народа. За хајдучку освету над онима који су нам у време Принципивог одрастања живима драли кожу с леђа, над свим тим углађеним и налицканим садистима који су са једнаким уживањима слушали Штраусове валцере и самртне вапаје својих српских жртава.

И, ето, сад, стотину година од Гавриловог пуцња у мрског тиранина и 96 година од Принципове смрти – многи Срби на себе преузимају улогу адвоката Фрање Фердинанда и сурових судија свом херојском сународнику и његовој браћи из „Младе Босне“ са несувислим тезама о „масонској завери“ и директној умешаности српске владе у Сарајевски атентат. Седе као злогуки гавранови и даноноћно креште фразе идентичне онима из аустроугарског ултиматума Краљевини Србији.

Чудни смо ми људи (реч „народ“ одавно још не можемо да користимо ако ћемо право). Неподношљиво сурови и злобни („објективни“) према својима и мазохистички болећиви према нашим непријатељима (без обзира да ли је реч о Принципу, Апису, Дражи, Љотићу, Вуковару, Сребреници, бомбардовању РТС-а, догађајима на Косову и Метохији, одвођењу наших ратних команданата у Хаг…).

Ми не умемо да се суздржимо и да нас СВЕ РАНЕ НАШЕГ РОДА – БОЛЕ КАО НАШЕ СОПСТВЕНЕ.
Нити да коначно научимо да разликујемо своје од туђих, саборце од непријатеља и да више никад не говоримо о „српској страни у сукобу“ (као да смо ми нешто друго и издвојено од те НАШЕ стране).

Зато се и распадамо.

По заслугама.

***

Реци не ЕУ
28.04.2014

Песма српског јунака и мученика Гаврила Принципа урезана на зиду његове затворске ћелије.
Био изложен мучењима а при крају живота је због лоших затворских услова врло ослабио и имао свега око четрдесет килограма. У унутрашњости ћелије смештене у тврђави Терезин, данас само у зид уграђени окови за које је Гаврило Принцип био свезан, сведоче о његовој мученичкој смрти.

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема…

И место да смо у рату,
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.

Ал’ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви
ко хоће да живи нек’ мре,
ко хоће да мре нек’ живи.

Гаврило Принцип
25. јул 1894 – 28. април 1918

Вечан ти спомен у вечном животу и Царству Небеском!