***
ФБ Славко Лабовић
28.04.2014.
Гаврило је преживео „муке Исусове“ и то током дугих година заточеништва. Толико ужасних болова, сваког дана и сваке ноћи, сваког сата и минута. И стално ударци, убоди, нове ране, нељудско вређање, најстрашнија понижавања, кидање костију… и глад, страшна, језива глад и неподношљива жеђ (док није спао на 30 килограма тежине, сав у живим ранама и НЕПОДНОШЉИВИМ БОЛОВИМА).
А уз то је стално био засипан трагичним вестима са српског ратишта. У ужасним сумњама у смисао свог видовданског чина.
Сваки погинули српски војник, сваки мртви Србин и Рус, сваки корак нашег повлачења преко Албаније, сваки у снегу смрзнути невољник, свака од тифуса и дизентерије страдала болничарка, свако уплакано дете, свака запаљена кућа и обешена породица у Мачви, све оно што је тих година нестајало у пламену и облацима барутног дима… све се то забијало, попут челичних ексера, у његову душу (баш као и у његово изранављено тело).
И тако је умирао, споро и у мукама, најусамљенији човек на целом свету, Гаврило Принцип, за идеале ослобођења свог вековима поробљеног народа. За хајдучку освету над онима који су нам у време Принципивог одрастања живима драли кожу с леђа, над свим тим углађеним и налицканим садистима који су са једнаким уживањима слушали Штраусове валцере и самртне вапаје својих српских жртава.
И, ето, сад, стотину година од Гавриловог пуцња у мрског тиранина и 96 година од Принципове смрти – многи Срби на себе преузимају улогу адвоката Фрање Фердинанда и сурових судија свом херојском сународнику и његовој браћи из „Младе Босне“ са несувислим тезама о „масонској завери“ и директној умешаности српске владе у Сарајевски атентат. Седе као злогуки гавранови и даноноћно креште фразе идентичне онима из аустроугарског ултиматума Краљевини Србији.
Чудни смо ми људи (реч „народ“ одавно још не можемо да користимо ако ћемо право). Неподношљиво сурови и злобни („објективни“) према својима и мазохистички болећиви према нашим непријатељима (без обзира да ли је реч о Принципу, Апису, Дражи, Љотићу, Вуковару, Сребреници, бомбардовању РТС-а, догађајима на Косову и Метохији, одвођењу наших ратних команданата у Хаг…).
Ми не умемо да се суздржимо и да нас СВЕ РАНЕ НАШЕГ РОДА – БОЛЕ КАО НАШЕ СОПСТВЕНЕ.
Нити да коначно научимо да разликујемо своје од туђих, саборце од непријатеља и да више никад не говоримо о „српској страни у сукобу“ (као да смо ми нешто друго и издвојено од те НАШЕ стране).
Зато се и распадамо.
По заслугама.
***
Реци не ЕУ
28.04.2014
Песма српског јунака и мученика Гаврила Принципа урезана на зиду његове затворске ћелије.
Био изложен мучењима а при крају живота је због лоших затворских услова врло ослабио и имао свега око четрдесет килограма. У унутрашњости ћелије смештене у тврђави Терезин, данас само у зид уграђени окови за које је Гаврило Принцип био свезан, сведоче о његовој мученичкој смрти.
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема…
И место да смо у рату,
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Ал’ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви
ко хоће да живи нек’ мре,
ко хоће да мре нек’ живи.
Гаврило Принцип
25. јул 1894 – 28. април 1918
Вечан ти спомен у вечном животу и Царству Небеском!
Категорије:ДЕШАВА СЕ..., ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ, ИЗДВАЈАМО, ПАТРИОТИЗАМ, Промоција правих вредности, Родољубље















С бедема наших се вија тирана погани стег,
И смрти трубе се хоре;
Сврх нас је небо мрачно и хладно као снег –
Ми беле немамо зоре.
Наши су
Дани
Коноп и стуб,
Магле
И врани,
И звери зуб.
Па докле ћемо срамно сносити јарам црни
Неми и пусти кô пањ,
Гледати где нам родно огњиште хуља скврни
И ругло баца на њ?
Јесмо ли
Стока?
Јесмо ли црв?
Где је сев
Око?
Где плам и крв?
С бурама освете свете нек свети букне бој
И жути липсају хрти!
Са песмом царски и гордо упримо поглед свој
У очи студене смрти!
Нек пун
Лепоте
Сине кô мај
С наше
Голготе
Васкрсни сјај!
Мостар 1920.
(Алекса Шантић)
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Pisati o Principu nije lako pa ja neuk i nedostojan pera da pišem o planini zvanoj Gavrilo, opet se nakani bar da se zna da ga nisam zaboravijo. Čitao sam o njemu svašta što je izlazilo iz mastila i stručnih i ostrašćenih, kao na primejer od velikana roda Srpskoga do bolesnika kome nije bilo ljeka . Ja lično sam u Sarajevu bio u zgradi i sobi u kojoj je priveden poslije toga istorijskoga čina. Ubistva predstolonasljednika Ferdinata. U Sarajevu u kasarni tada Maršal Tito na objektu ŠRO postoji ploča sa natpisom da je tu doveden Gavrilo Princip poslije ubistva Ferdinanta. Iskreno ne znam šta je sa tom pločom i šta Kanton Srpske može preduzeti oko zaštite ili bilo koju drugu radnju kako bi sačuvali istoriju makar u zapisima. Ali kao ideja može da posluži nekome da se tome posveti, prvenstveno na nivu vlasti pa tek onda nešto više a upravo je sada momenat po Vidovu danu da se tamo položi cvijeće i rehabilituje bar ta ploča.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нашем Гаврилу Бог душу да прости, додјели му свјетлост рајских насеља, свјежину зеленила и мир вјечног живота. Вјечнаја памјат.Амин!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Mene sve rane moga roda bole…Aleksa Šantić…a tekst-odličan i surovo istinit,kakav nam i treba,bez cifranja.
Свиђа ми сеСвиђа ми се