“Борци плачу после рата” је књига новинара Милорада Додеровића, запис исповести учесника рата 1999. године на Косову и исповести чланова породица палих бораца, која упозорава власт да се историја понавља и да и садашњи борци и ратни ветерани плачу и просе на трговима градова, као што се то дешавало пре стотину година славним учесницима Албанске голготе и пробоја Солунског фронта.
„Циљ ове књиге није само да се обезбеди исплата ратних дневница за све ратне ветеране рата 1999. године, већ и да се преко новог Закона о борцима обезбеди праведнија друштвена брига и трајна социјална заштита њих и њихових породица”, рекао је Додеровић.

21.04.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

Издавачи: Удружење бораца рата 1999. Ниш, Адвокатска канцеларија Алексић, Ниш, штампала: „Галасија“ Ниш.

За наше читаоце приредили смо исповест руског добровољца, причу из књиге БОРЦИ ПЛАЧУ ПОСЛЕ РАТА…

АКО ЗАТРЕБА ЕТО МЕНЕ ОПЕТ

Пошто се међу појединцима спекулише да нам Русија и Руси нису никад помогли, епа ево вам одговор на то, ово је прича Михаила Горимова, Руског добровољца који се прикључио нашој војсци 1999.године на Косову и Метохији. Да нам Русија није помогла причају појединци који рата видели нису, или они који су од рата побегли и крили се по шумама и селима,а сад после свега ти исти дезертери причају како су били најбољи ратници тих дана.

Михаил Горимов:

Предвидео сам догађаје који су се десили на Косову, спремао се за њих, припремио пасош. Одржавао сам везу са људима који су попут мене ратовали у Босни, и који су такође били спремни да ако затреба крену на Балкан. Два дана после почетка НАТО агресије већ сам добио визу, али нисам могао одмах кренути из сасвим баналног разлога – нисам имао пара за карту. А требало је и оставити макар нешто пара породици. Ипак сам пронашао новац. У томе ми је помогао један приватник, врло далек од политике. Кренио сам удвоје са својим пријтељем, са којим сам био заједно у Босни. Плашили смо се да Бугарска, Румунија и Мађарска сваког часа могу затворити границе када почне НАТО бомбардовање. До Југословенске границе смо стигли без проблема.

Али на граници… Југословенски гранични полицајци су погледали наше визе и рекли да је граница затворена и морамо се вратити натраг. А ми: „Браћо! Дошли смо да за вас ратујемо, преко три границе смо прешли, брдо пара потрошили!“ А они, камених лица – не, и готово. И визе нам поништише. Шта ћемо, вратисмо се у Софију, односно код Југословенског конзула. Показасмо му документа која потврђују наше учешће у Босанском рату. Конзул се запањио: „Значи, ви сте диверзанти? Били сте у одреду БЕЛИ ВУКОВИ? И не пуштају вас?“ И сместа је у нашем присуству, почео да телефонира Београд, неког је чак и псовао. И најзад, три дана касније, пошто смо коначно изгубили наду да ћемо доспети на Косово, ипак смо прешли границу.

И ево нас у Београду. Еуфорија првих дана рата је прошла, и претежно расположење Српске престонице били су немир и страх. Паника у граду се није видела, и у свему се осећала спремност Срба да се боре до краја. Дошли смо на адресу коју су нам дали у Софији, и послали су нас на мобилизациони пункт Војске Југославије. У касарни смо срели педесетак Руских добровољаца. Издали су нам униформе,опрему, истина све ношено, а и чизме уопште нисмо добили.То је уопште некаква особеност ЈНА. Складишта су крцата обуће, али је немогуће натерати магационера да је изда. У најбољем случају се, уз невероватне напоре, могу искамчити ношене чисзме, али то није једноставно. Ето, нама није пошло за руком.

Прво смо се обрели у јединици ПВО у Косовском градићу Дреници. Наш задатак је био чување положаја ПВО, а понекад смо коришћени за чување путева и других објеката. Нисмо имали прилике да се досађујемо, пошто положаје ПВО нису ловили само натовски авиони. Албански бандити су били јако активни. А једном смо морали да се боримо са заиста јаким и опасним противником. Наше руководство је било уверено да су то натовски специјалци, највероватније британски САС. Тројица наших бораца – два Руса и Србин – били су у патроли по околним положајима и у напуштеном селу и упали у заседу. Ја сам у том тренутку био близу штаба. Када смо зачули звуке борбе, комадант јединице, потпуковник, окупио је све који су се ту нашли (тридесетак људи) и повео њима у помоћ. Када смо се приближили шуми, на нас је отворена ватра са ивице шуме. Узвратили смо. Комадант нас је распоредио у нешто попут стрељачког строја,и некако смо успели да се докопамо ивице шуме. Противник се повукао у дубину шуме, и даље узвраћајући ватру. Уто су нам у сусрет излетели Славка (скраћено од руског мушког имена Вјачеслав-нешто као српско Славиша) и Боцман (морнарички наредник у руској војсци) – борци који су упали у заседу, и које смо кренули да спасавамо. Њима су викали и то на Руском: “ПРЕДАЈТЕ СЕ, РУКЕ У ВИС!“ Момци су, испаљујући већ последње метке, кренули у пробој и стигли до нас. У том тренутку је противник почео да се повлачи – некако исувише ужурбано. И ми смо пожурили са њим, избили на пропланак и доспели под унакрсну ватру. По шумици је отворена ватра, и успели смо да се извучемо. Имали смо двојицу убијених и двојицу рањених.

Убрзо нам је успело да пређемо у извиђачку чету 37.моторизоване бригаде.Ту је било нешто веселије. Наша бригада је улазила у трећу линију одбране Косова. Осим одбране покрајине од упада споља, наш задатак је био и борба са шиптарским бандама. Својим наравима, традицијама па чак и спољним изгледом јако личе на наше Чечене. То није једина сличност. Бандити су на Косову створили читаву мрежу тајних база, бункера, складишта оружија и намирница. У свакој банди је по превило био неко ко преко сателитске везе наводи авионе на циљеве. Неколико пута нам је успело да добро очепимо шиптаре, па су звали натовску авијацију да их вади. На страни шиптара је ратовало доста Чечена. Један Руски добровољац који је био у војној полицији, а рођен је на Северном Кавказу,причао ми је како се једном читаве ноћи преко радио-везе препуцавао са „нохчама“ (самоназив Чечена). Шиптари минирају путеве, праве заседе, нападају српске цивиле, али избегавају да се каче са војним јединицама. И тако се скоро сваког јутра чују сопштења типа: пуцано на трактор којим су се возила седморица Срба. Албанци су сурово поступали не само са Србима, већ и са саплеменицима. Село Васиљево су шиптари претворили у јако упориште, сви прилази селу су били минирани. Кренули смо у јуриш, а шиптари су покушали без борбе да се повуку у планине. Али је село било окружено минским пољима која су сами поставили. Онда су потерали на мине испред себе сопствену децу и жене. Тако су изашли.

Албанци су имали кинеске аутоматске пушке, а оне се приметно разликују по звуку од Југословенских „калашњикова“. Чујем како се неко пробија кроз грмље ка мени.Онда су се звуци утишали. Зачуло се јечање, изгледа да је Славка неког закачио. Направио сам неколико корака и и видим: десетине мушкараца леже, тесно прибијени једни уз друге. Чим су ме спазили, скачу, руке дижу, вичу: „Ми смо цивили, ми смо цивили“! Викнуо сам Славки да долази овамо. А дотле их загледам: у цивилу су, и на ногама снежно беле патике. Славка је стигао, одмах у један грм, извлачи маскирну јакну, а на рукаву ознака учк -Чије је ово?- „Није наше, ту су четворица бандита била, они су на вас пуцали, јакну бацили и побегли“. Уто су стигли момци, пронашли смо још и кинеску верзију СКС (полуаутоматску пушку Симонов, познату у Србији као паповка) и четри оквира за аутоматску пушку са муницијом. Одвели смо их под стражом на пут и предали полицији. Изгледа да наше старешине уопште нису очекивале такав резултат.

Нас су стално обасипали толиком количином љубави и свакојаке пажње да смо морали да кријемо своју националност. Али је то било јако тешко. Довољно је да изговориш једни реч, и сместа открију да си Рус. И сви наваљују да са тобом разговарају и испричају ти како воле Русе. Јако много Руса је ратовало – скоро у свакој јединици је било наших добровољаца. Једна група је дејствовала на самој граници врло дрско и одлучно. Одлазили су и у Албанију, нападали американце. Они су позвали хеликоптер у помоћ. А наши су оборили један „Апач“ из „Зоље“.

Скоро свакодневно смо слушали „Глас Америке“, и смејали се њиховим лажима о уништавању Југословенске војне техника. Недалеко од нас је у селу Марјино стајао тенковски батаљон. Тенкисти су од сандука и других приручних средстава правили „тенковске колоне“, тенкове у заклонима, оруша ПВО и поједине аутомобиле. Натовци су их редовно пеглали бомбама, али ниједан прави тенк нису уништили. Међутим, натовске бомбе су ипак проналазиле „циљеве“. Између Глоговца и Косовске Митровице налазила се огромна живинарска фарма. Амери су тако опалили по њој да је у буквалном смислу летело перије. То је био страшан призор – десетине хиљада малених лешева живине, а међу њима у локвама крви тела радница, пошто су тамо радиле само жене. Тако је нато бомбардовао. Али, све у свему натовци су имали толике авионе, и тако малу ефикасност!

Мислим да, кад на таквом комадићу земље ништа нису могли да учине, онда тек ми уопште не треба да их се бојимо.
Ако нешто не дај Боже опет плане у Србији, опет ћу отићи! И некако сам чврсто уверен да ће се Срби вратити на Косово, као ПОБЕДНИЦИ!

***

На основу једне од прича из књиге на сцену је постављена и монодрама „Борци плачу после рата“, која је премијерно приказана у Нишу 01.10.2013 године, где је због своје теме изазвала велико интересовање грађана. Ово је исповест једног ветерана из рата 1999 године, оно што се десило и оно што се дешава са њима и данашњих дана.