И КАКО ПОСЛЕ ДА НЕ ВОЛИШ СВОЈУ ЗЕМЉУ

Стефан Симић

Не знам да ли сте знали да једва 3% становништва у САД поседује готово 70% друштвеног богатства…
Преко 50 милиона америчких грађана нема здравствену заштиту…
Преко 100 000 убистава се изврши у Америци годишње…
Број рањених је пет пута већи…
У САД ученици годишње убију и ране преко 30 000 својих вршњака и професора…
У САД од инфаркта и других срчаних обољења изазваних стресом умре годишње преко милион људи…
У САД званично писмо није у стању да користи готово 100 милиона грађана…

И како после да не волиш Србију?

Процењује се да се у западној европи 70% операција врши због профита…
Сваке године у западној европи умре од дроге и алкохола, или доживи тешка ментална оштећења, стотине хиљада младих људи…
У Енглеској преко 30 000 девојчица и дечака буде силовано, отето, искасапљено…
У Француској преко 20 000 годишње…
У САД преко 100 000…

И како после да не волиш Србију?
Или Хрватску?
Или Црну Гору, Македонију?
Или Републику Српску, Босну и Херцеговину?

Уместо да набрајамо у чему нам не иде, треба да видимо чиме располажемо и сачувамо оно што имамо а не да се стидимо и распродајемо као да је туђе…

А имамо, и те како имамо, и треба да будемо захвални на томе…

Треба да поштујемо, и сачувамо то…

Јер ко ће ако не ми?

Ово “ми” није позив на национализам, напротив, већ људски позив људима да се сачува оно што је стотинама година стварано и да се оплемени, унапреди а не да се претворимо у безличне потрошачке идиоте оперисне било чега што има везе са историјом, духовношћу, националном културом.

То није национализам, то није ни патриотизам то је поштовање према свему ономе што је створено и једино се са тим поштовањем, и са том захвалношћу, може ићи у будућност.

Јер човек који не зна одакле је дошао како може знати где иде?

Само тако се може заволети свака планина, свака река, сваки град, свако село, свака школа, свака улица, сваки милиметар земље. Само тако се може осетити потреба да се загрли свако дрво, да се зарони глава у свако језеро, да се провери чистина сваког бунара, да се осети даљина свога неба…

Ако човек то не схвати, и ако својим односом пљуне на све то, као да је пљунуо на себе, своју мајку, свога оца…

Ми све чешће пљујемо, зато се све чешће осећамо испљувани…

Ми све чешће газимо, зато се осећамо овако згажени…

Не господо то није национализам, то је љубав и поштовање према свему што је створено, и потреба да се све то унапреди и учини још бољим.