ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (15)

За одговоре на три питања о тренутној политици актуелне партократије у Србији питали смо Србе из Србије, али и из дијаспоре, и те одговоре објављујемо као фељтон у наставцима…

“Дакле, као што не сматрам да нас Бриселски диктат ни случајно не обавезује да га поштујемо, тако нас ни ПОКУШАЈ његове легализације не спречава да извршимо ревизију решења која су нам наметнута. Немојмо заборавити да је у току распада СФР Југославије много пута прекршено међународно право на штету Срба, а у случају Косова и Метохије и домаће (Устав Републике Србије у случају потписивања Бриселског диктата ) и међународно, па према томе нема разлога да основ за ревизију, не само када је реч о Косову и Метохији, тражимо било где другде осим нашем у МОРАЛНОМ и ИСТОРИЈСКОМ праву.” – Димитрије Марковић, Иницијатива Реци не ЕУ, Србин из расејања, Хеист оп ден Берг, Белгија

03.02.2014. за ФБР Биљана Диковић

Димитрије Марковић, Иницијатива Реци не ЕУ, Србин из расејања, Хеист оп ден Берг, Белгија

1. Да ли су Србији потребни избори, који се иначе морају платити из буџета, односно од новца сиромашног србског народа у овом тренутку, и зашто?

Димитрије Марковић: Са економског аспекта расписивање ванредних парламентарних избора, наравно, нема оправдање, али је могуће јер политика код нас већ одавно није „страшна и света служба народу и држави већ брлог у којем се прасци ваљају“ како то каже Свети Владика Николај Жички и Охридски.Расписивање ванредних парламентарних избора долази у тренутку када се се Република Србија налази у тешком економској ситуацији са нагомиланим спољним и унутрашњим дугом од скоро 55 милијарди евра, када су, према оцени Фискалног савета за текућу годину потребне додатне уштеде од 300 милиона евра.За финансирање минуса државе и отплату доспелих кредита, на годишњем нивоу је потребно око пет милијарди евра.Управо све ово и јесте био разлог да министар финансија Лазар Крстић, недавно, представи економске мере које подразумевају уштеде у буџету између осталог кроз смањење плата у јавном сектору, повећање ниже стопе ПДВ-а са 8 на 10 посто,реструктурирање јавних предузећа,смањење субвенција итд. Уместо остваривања ових уштеда (не улазећи у оцену ових мера јер то прелази оквире овог текста) имамо расписивање ванредних  парламентарних избора за које је према предлогу финансијског плана Републичке изборне комисије потребно 1.146.440.000 динара. Међутим, не треба заборавити да су ово само директни трошкови, укупни трошкови су много већи због предизборног периода, и периода након избора, када се многи послови не обављају пуним капацитетом или стају.
Поменули смо уштеде у буџету предвиђене економским мерама министра финансија Лазара Крстића, претпостављам да у њих спадал и затварање низа народних кухиња и да је одатле обезбеђен новац за ове изборе.

Са политичког аспекта питање расписивања ванредних парламентарних избора је нешто комплексније. Избори увек са собом потенцијално носе и промену, а о томе да ли нам је сада промена потребна или није мислим да нема потребе расправљати. Међутим ако узмемо у обзир недовољну активност опозиције у периоду од прошлих избора до сада да се грађанима објасне циљеви и последице полититике садашње власти и представи алтернатива, њихова разједињеност  и одсуство било какве подршке са стране, са једне стране, а са друге контрола медијског простора од стране власти и  пуна подршка од њихових налогодаваца, нема превише места за наду да би резултат на овим био нешто другачији него на прошлим изборима, односно да би дошло до неке промене. Уосталом и из изјава првог потпредседника Владе је јасно да су се у доношењу одлуке о расписивању ванредних парламентарних избора  руководили и резултатима истраживања јавног мњења.

Дакле, закључак је да нам је потребна промена али да нам избори у овом тренутку не одговарају,тачније,или пре нажалост, нисмо за њих спремни.

Отићи ћу и корак даље када је реч о томе колико су нам у овом тренутку потребне промене. Тзв. демократске промене 5.октобра 2000.године су инициране, финансиране и помагане од стране Запада, пре свега САД, не да би неке будуће владе водиле политику која је у складу са нашим националним интересима већ њиховим. То је кулминирало са доласком последње владе на власт, укључујући и председника, који су на изборима кандидовали једну политику а након доласка на власт спроводе другу, пре свега према Косову и Метохији, иако је став већине грађана по том питању познат и народ се таквој политици противи. А дељење Србије се неће завршити са Косовом и Метохијом, већ имамо конкретно деловање на отцепљењу Рашке области и Војводине, иако ми то у овом тренутку не схватамо довољно озбиљно. Такође не треба заборавити ни важне законе као што су они о правима хомосексуалаца или закон о ГМО, и друге којима се већина грађана такође противи а власт се на то не обазире. Због свега овога сматрам да би, узимајући у обзир неспособност опозиције да институционалним путем доведе до промене, било оправдано прибећи неортодоксним начинима политичког деловања. Потпуно сам свестан могућих последица ових својих речи. Међутим, без обзира да ли говоримо о институционалним или неортодоксним начинима политичког деловања који би довели до промене, мислим да без помоћи са стране, конкретно Руске Федерације, опозиција нема капацитет да сама доведе до промена. Али помоћ треба тражити, немамо ни једног разлога да је не тражимо, не треба на њу чекати. Детаљније образложење зашто би и у интересу РФ  било да нам помогне прелази оквире овог текста.

2. Да ли је ово расписивање избора сада, од стране владајућих партија само покушај да се “промене места и неподобни кадрови” уз промену правне регулативе, односно легализација прекршених чланова Устава Србије и измена у смислу правног признавања отимања Косова и Метохије као међународно признатог дела територије државе Србије?

Димитрије Марковић: Наравно у питању је пре свега промена места, када је реч о првом делу Вашег питања. Питање кадрова је могло да се реши и без одржавања избора, не заборавимо на недавно реструктурирање Владе које смо имали. Иако је Александар Вучић и до сада  водио владу, мада неформално са места првог потпредседника, сада жели да је води и формално са места председника. Мислим да не треба потценити ни субјективне разлоге за расписивање ванредних парламентарних избора. У претходнмо питању сам већ рекао да са економског становишта расписивање избора сада нема оправдање, али када је питању сујета Александра Вучића, не постоји довољно висока цена која би га спречила да је задовољи. Његов животни сан је власт и неограничена моћ.
Наравно разлога за расписивање избора је више. Између осталог, успех владајућих странака на изборима би био и накнадна потврда „да је воља грађана у правцу досадањих енергичних и одлучних реформских процеса“ како је то рекао амерички министар одбране Чак Хејгел, односно накнадно давање легитимитета досадашњој политици и одлукама. И коначно, разлог је и измена Устава Републике Србије, с  том разликом што ја као циљ не бих навео легализацију „прекршених чланова Устава Србије и измена у смислу правног признавања отимања Косова и Метохије“ већ бих то пре означио као ПОКУШАЈ накнадне легализације прекршених чланова Устава Србије и измена у смислу правног признавања отимања Косова и Метохије као међународно признатог дела територије државе Србије. На тај начин ипак не желим да умањим значај и могуће последице измене Устава, напротив, управо је из тог разлога потребно озбиљно схватити ове изборе у смислу последица (могућег) неуспеха опозиције. Нажалост, већ смо се и у претходном питању тиме бавили, немамо никаквог основа да верујемо да ће опозиција остварити резултат који би омогућио да се институционално спречи измена Устава. И не само да немамо основа да верујемо у то, већ пре мислим да, нажалост, када је опозиција у питању, расправа може да се води око тога ко ће од њих, и да ли ће уопште прећи цензус. Волео бих да грешим. Једину наду на некакав успех би дао заједнички наступ опозиције, али, као што је познато, ДСС и СРС су одбили понуду Двери за предизборну коалицију. Постоји још једна опција, а то је организовани бојкот избора који је предложио Александар Павић. По њему је „бојкот једино решење које оставља опцију легитимне државотворне борбе сутра“ јер, како он упозорава опозицију, ако „улетите у изборе на којима сте предодређени да изгубите, и то тако да омогућујете противнику да промени Устав који бисте да браните – после њих више немате ни легалистичке ни легитимистичке аргументе против победника“. Узимајући у обзир све познате чињенице, делим мишљење господина Павића да је у овом тренутку бојкот најбоље решење али и ту се јавља један проблем –  а то је да је за успех бојкота неопходна сагласност и јединство по овом питању, односно бојкот би морао бити ОРГАНИЗОВАН.
Дакле сада се налазимо у незавидној ситуацији која је у психологији позната као сукоб мотива – са једне стране знамо да би вероватно најбоље решење био бојкот избора, а са друге стране имамо опозиционе странке, СРС, Двери и ДСС, које на изборе излазе, тако да нам очигледно не преостаје ништа друго него да свако од нас појединачно донесе одлуку о томе за који избор ће се определити.

3. Да ли ће тиме бити легализован као правно важећи Бриселски споразум и самим тим народном вољом “оверити” велеиздаја?

Димитрије Марковић: Ја бих то поново означио само као ПОКУШАЈ легализовања Бриселског диктата, односно Бриселске издаје, или како га власт назива – Бриселског споразума. Овде бих искористио прилику да укажем на сличности између потписивања Бриселског и Минхенског диктата.
Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја, је уговор потписан 30. септембра 1938. године у Минхену, на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област. У Чешкој се ово наводи као највећи израз политике аппеасемент-а, односно политике уступака у свету до тада. Тако би вероватно и остало да Влада на челу са Дачићем и Вучићем није 19. априла 2013. године потписала Бриселски диктат. Ово наравно није спречило Немачку да коначно, 15. марта 1939. окупира преостали део Чешке, баш као што ни уступање територије Косова и Метохије не значи и крај распарчавању Србије. Питање Судетске области је решено након завршетка II Светског рата, 1945-1946 године, депортацијом Немаца из Чехословачке. Минхенски споразум (познатији као Минхенски диктат или Минхенска издаја) са становишта међународног права није био важећи јер је био потписан под непосредном претњом рата и употребе силе. И то уједно и јесте једина формална разлика у односу на потписивање Бриселског диктата. Међутим, не треба заборавити да су данашњи ратови различити од оних у прошлости – воде се и без објаве рата, и подразумевају и активности у стању формалног мира, између осталог и употребу тзв. “меке силе“.
Све у свему, Чехословачку је морало да напусти преко три милиона Немаца! Депортација је сматрана за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега. На основу Бенешових декрета била је сва покретна и непокретна имовина Немаца конфискована и припала је држави, а изгубили су и држављанство. Питање судетских Немаца добило је свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора. Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009. али је  истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила  пропратну резолуцију да “правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре свега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе  европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају“.

У разговору за Никад Граница, господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије “Отето Косово“, је између осталог рекао: “ Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду“. Делим мишљење господина Дворжака.
Дакле, као што не сматрам да нас Бриселски диктат ни случајно не обавезује да га поштујемо, тако нас ни ПОКУШАЈ његове легализације не спречава да извршимо ревизију решења која су нам наметнута. Немојмо заборавити да је у току распада СФР Југославије много пута прекршено међународно право на штету Срба, а у случају Косова и Метохије и домаће (Устав Републике Србије у случају потписивања Бриселског диктата ) и међународно, па према томе нема разлога да основ за ревизију, не само када је реч о Косову и Метохији, тражимо било где другде осим нашем у МОРАЛНОМ и ИСТОРИЈСКОМ праву.

* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (14)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (13)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (12)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (11)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (10)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (9)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (8)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (7)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (6)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (5)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (4)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (3)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (2)
* ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ ИЗБОРИ И ДА ЛИ ЈЕ ТО “ОВЕРА ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”? (1)