Овде бисмо хтели да упозоримо на једну веома штетну и опасну појаву која се често превиђа а то је ширење дефетистичког мишљења.

Ви сте род изабрани, царско свештенство,
Народ свети, народ задобијен,
Да објавите врлине онога Који вас дозва из таме
На чудесну светлост Своју
(II Петр 2,9)

Димитрије Марковић
РЕЦИ НЕ ЕУ

Иако је више него јасно да је дошло до промене снага у свету, уместо да имамо све активнији став и конкретније предлоге опозиционих политичара по питању Косова и Метохије у смислу покретања питања ревизије решења наметнутог од стране САД и ЕУ а у складу са промењеним околностима, све ређе, или готово никако, се могу чути речи као што су оне, на пример, да ћемо “силом отето, силом вратити“. Иако ове речи не говоре много у смислу некаквог конкретнијег решења, и не обавезују превише онога ко их је изрекао, ипак су давале некакву наду. Уместо тога, о враћању Косова и Метохије се говори понекад апстрактно у неодређеном, неком будућем времену, а није потпуно јасно ни на који начин ће се то остварити, па понекад чак ни ко ће то остварити.

Неки говоре о ратовима будућности који се неће водити оружјем (!?) као начину, док други слично томе, предлажу “хумане видове борбе“, “где култура представља нашу највећу снагу“ !? (шта год ово значило, такође не разумем). Нису ретки ни они који говоре о мирном решењу (враћању Косова), при чему, наравно, изостаје било какво даље објашњење на који начин би се то мирним путем остварило (никакво објашњење и није могуће, јер то, нажалост, није могуће). А не треба свакако заборавити ни (опет мирно) “решење“ у виду некакве геополитичке трансферзале (!?) која би укључивала и Албанију.

Имамо и оне који наизглед имају јасан став по питању Косова и Метохије: свима треба да се стави до знања да ниједна власт неће званично признати независност Косова. (Прво, из оваквог става је једино јасно то да се неће званично или DE IURE признати. А незванично, или DE FACTO, то би требало да је у реду, ваљда? Друго, већ и сама логика нам каже да не признати независност Косова и Метохије, са једне стране, и вратити Косово у уставно-правни поредак и територијалне оквире Републике Србије, са друге стране, није исто. У првом случају имамо пасиван став који можемо протумачити и као тежњу да се одржи status quo, што значи одржати стање онаквим какво тренутно јесте, а нама је у овом тренутку потребно управо супротно.)

Да ли је овде реч само о безидејности или о нечем другом, укључујући недостатак личне и политичке храбрости, или овакве приче служе само за умиривање (сопствене) савести, можемо само претпостављати, међутим, било како било, резултат је исти.

Да потсетимо и на речи Томислава Николића. На Правном факултету у Београду, на догађају којим је обележено 100 година од Првог балканског рата, Николић је изјавио да се „данас борба за истину и правду води речима… не треба да водимо ратове…“. Која је разлика између Николићевог става и оних горе наведених? Једино у томе што је он био експлицитан, и, вероватно, у мотиву. (Интересантно је да ове речи долазе у тренутку када су САД, Канада и земље ЕУ војно присутне у конфликтима широм света и када је војни буџет САД већи од буџета Русије, Кине и других земаља заједно. Зашто, ако се „данас борба за истину и правду води речима“?)

И коначно, најчешће се понавља како ћемо Косово и Метохију вратити кад тад, па макар и за педесет, сто година. Прво, сетимо се убиства 14 српских жетелаца у Старом Грацку, убиства породице Столић у Обилићу, терористичког напада на децу која су се купала на реци Бистрици у Гораждевцу, терористичког напада у Пећи и других бројних терористичких напада укључујући и онај у Косовској Митровици у којем је у бомбашком нападу повређено двоје мале деце, брат и сестра Милица и Боривоје Вучетић.

Да ли мислите да ће се они који су остали да живе на Косову и Метохији осећати безбедније и мирније када им кажете да ћемо се тамо вратити за педесет, сто година? Нарочито они који живе у албанском окружењу, у енклавама?

Да ли ћемо их на тај начин мотивисати да остану на Косову и Метохији?

Друго, 2007 године је од укупног броја становника на Косову и Метохији било 92% Албанаца, 5% Срба и 3% осталих. Колико ћемо тамо Срба затећи за 50-100 година?

Шта ћемо тамо затећи у материјалном смислу ако знамо да је од доласка међународних снага 1999 године порушено или оштећено преко стотину православних цркава и манастира?

Да ли је исправно свесно остављати нерешене проблеме деци и унуцима? Ако ми нисмо спремни данас да жртвујемо нашу удобност или животе да би смо ослободили Косово и Метохију, зашто мислимо да би то била спремна да уради нека генерација после нас?

И коначно, према попису становнишва из 2002 године у Србији је живело 7.498.001 становника а 2011. 7.120.666 што је апсолутни пад од 377.335 становника. Простом рачуницом, ако би се овај тренд наставио, долазимо до податка да би нас за 50 година било за преко 2 милиона мање, а за 100 година за преко 4 милиона. Ко би онда вратио Косово и Метохију?

Не заборавимо да се не спасавамо само вером него и делима. Да ли је исправно не чинити ништа док наше ближње (намерно кажем наше ближње, јер на Косову нису наша браћа, наша браћа су у Русији, на Косову смо МИ!) убијају на Косову и Метохији, деци родитеље и родитељима децу, ваде им органе, отимају и уништавају имовину, протерују их …? Када немају ни „п“ од људских права о којима се толико прича?

Дакле, као што је речено у уводу, јасно је да ово све може да се означи само као ширење дефетистичког мишљења и на то треба упозоравати и у складу са тим деловати, јер то као директну последицу има апатију и малодушност народа о којој се толико прича. Потребна су нам решења ОДМАХ а не за пола века или један век.

Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, ОДРИЦАЊЕ ОД АКТИВНОСТИ УСЛОВЉЕНО ПРЕТРПЉЕНИМ ПОРАЗОМ, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.

Ништа није изгубљено док и последњи од нас код којих постоји свест да су Косово и Метохија наши живи!
Па шта нам је онда чинити?

Дете коме је друго дете отело играчку, не може да је брани. Није више у његовим рукама. Може да покуша да убеди друго дете да му је врати, да се пожали родитељима, или да је врати у свој посед тако што ће применити силу, односно преотети је. Ми смо покушали речима да решимо проблем Косова и Метохије (дипломатске активности у складу са резолуцијом СБ УН 1244), пожалили смо се родитељима (саветодавно мишљење Међународног суда правде), и нисмо постигли никакав резултат. Јасно је које нам још решење преостаје.

Питање је само – хоћемо ли?

П.С: Имамо ли разлога за претпоставку да ће се Албанци задовољити садашњим стањем и да неће кренути на север Косова а онда и на југ Србије? Немамо ама баш никаквог, напротив, баш као што немамо ни најмањег разлога за претпоставку да је “српско питање“ у данашњој Хрватској решено и да неће доћи до новог таласа етничког чишћења, првом приликом. У Војводини је процес отцепљења већ почео иако ми то на жалост не (желимо да) видимо, баш као и у Рашкој области. Дакле, овде више није реч само о Косову и Метохији већ, уопште, о нашем опстанку као народа. Косово је само место на коме ће се (или неће) наша судбина решити, или ћемо победити или нестати. Oдлука је на нама.

С вером у Бога – за Крст Часни и Слободу Златну!
Димитрије Марковић
РЕЦИ НЕ ЕУ