Никад Граница са Косовом и Метохијом
25.01.2014.

Мало је дана у години за све наше датуме. Не разумеју они који тврде да памтимо поразе! Зашто памтимо страдања и патњу, зашто не потискујемо страх од коначног нестанка, зашто чешће но други долазимо до границе живота и смрти, а да нас нико у томе не спречава… На Западу то не разумеју!
Примицање тој провалији за друге је безумна игра са крајем и нестанком, а за нас је то суштина живота.

Управо због тог неразумевања, судије Хашког трибунала одлучише да трећег дана по Јовандану потврде казну потомцима Лазаревим. Нисмо ми случајно до данас очували обичај обележавања крсне славе. Није случајност што је Јовандан једна од највећих слава у Срба. Дан када је велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, за нас је дан његовог погубљења опомена како треба живети.

Да ли је то случајност што се баш на трећи дан Јовандана умножавају наша страдања? Давне 1804. јаничари су започели сечу кнезова; истог дана 1916. почела је сахрана у плаву гробницу искушеника албанске голготе. „Савезници“ су нашим војницима уз албанску голготу додали још 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне. Јуче, 23. јануара 2014. потомци „савезника“ из 1916. уз тишину јаничара на власти, додаше нам још једно страдање, прогласише кривим Лазареве потомке, јер су се одлучили на борбу против агресије 19. удружених еуроатлантских држава.

Једини одговор је; не разумеју то Иродијадини потомци. Они су, управо као и Иродијада због свог потиснутох страха од ишчезнућа уверени да ће нас уплашити. Не разумеју ништа ни они, нити јаничари на власти. Чврстина вере и непоколебљивост Јована Крститеља су свакако разлог што је то једна од највећих слава у нас. Зато се нисмо уплашили ни 1804, нити 1916. а ни ове 2014. Напротив, то нам је био и остао знак да смо на правом путу!

За њих је наше понашање безумна игра, јер не схватају да је у нас страх од губитка поштења, издајства предака, бруке пред потомцима већи од страха од физичке смрти.

Не пишем ово произвољно, нити писања ради. Пишем, јер се у тренутку читања пресуде сетих борца са Кошара који је након вишемесечних разговора пристао на интервју. Више осећам, но што имам доказа за то да ни тај интервју није случајност.

Управо половином прошле године овај увод је својим одговорима исписао један од витезова Кошара.

Генерала Лазаревића је највише волео. „Бринуо је за нас као за своју децу“, рекао је тада. Позвати га сада било би исто што и продубљивати болну рану издајства којем сведочимо. На његовом профилу је део руске песме:

Посебну част учини ми витез Кошара када ме данас позва. Ране задобијене у борби које су га учиниле инвалидом мање боле од ове због осуде изречене у Хашком трибуналу и злокобних звукова којима јаничари најављују отварање Београдског трибунала који ће судити по еуРОПСКИМ стандардима.

1. Већ на самом почетку мој саговорник ме поново изненађује јер сада неће да остане анониман. То ме наводи да питам за разлоге те промене? Као да је знао да ћу му поставити то питање истог тренутка одговара:

– У борбама за слободу не постоји ја – само ми. То је први услов за освајање слободе. Данас не могу бити анониман када желим јавно да кажем ко су окупатори, а ко нас у име и за рачун окупатора води ка ропству. Зовем се Душан, рођен сам 15. октобра 1978. године у Београду, фб профил El Comadante https://www.facebook.com/el.comadante.5

2. Предствили сте се, а прескочисте то да сте у 19. години постали добровољац и да сте из рата изашли као инвалид (100%).

– На то питање сам већ одговорио. Косовски завет је заклетва вреднија од живота – није биографски податак. По мом дубоком уверењу, мушка деца треба да се у нас на рођењу поздрављају речима „Добро дошао осветниче Косова“.

3. Ви сте свој дуг одужили борећи се на Кошарама, али звучите као да крећете у нове борбе и зато излазите из анонимности.

– Грешите! Медијским манипулацијама се ствара утисак слободе, а истина је да смо окупирана земља. Само у окупираној земљи, оваква тишина може пратити проглашавање кривим часних бораца за слободу. Мене данас нема ко да позове у борбу за слободу. Зато је моја обавеза да се огласим јавно. То је моје осећање дуга према припадницима Приштинског корпуса; пре свега према онима који су и данас на Кошарама, али и према преживелим. Одбрана части бораца Приштинског корпуса је у интересу Отаџбине.

4. Рођени сте истог дана када и наш познати писац Милорад Павић, који је за себе говорио да је последњи бизантинац, а 15. октобра 1894. ухапшен је француски официр Алфред Драјфус, оптужен за велеиздају. О делима Милорада Павића се данас мало говори, ни Драјфус се не помиње. Сви су окренути будућности, у којој је Косовски завет проглашен ретроградном митоманијом, а борба за слободу је постала кривично дело. Упркос свему за Вас је Косовски завет вреднији од живота и одлучили сте да се јавно супротставите одлуци Хашког Трибунала. Можете ли мало појаснити свој став?

– За српски народ Косовски завет није нити ће икада бити ретроградан, напротив. На њему се темељи наш идентитет, а одрећи се њега није ништа друго до одрећи се себе, свог опстанка. Ко има право на то, ако знамо да се историје, цивилизације, културе, разликују највише по свом односу према ишчезнућу, нестанку. Управо те разлике говоре о колективном опстанку, али и о индивидуалном трајању или крају. Задужили су нас многи који су вођени Косовским заветом омогућили готово миленијумско трајање српског народа.
Мук српских државника који нас уверавају да представљају српски народ тежи је од пакла Кошара. Управо због те хладне тишине у мени још јаче одзвањају речи генерала Лазаревиаћа: „Одбрана државних и националних интереса за мене је увек била највећа заповест. Целог живота сам часно и одано служио отаџбини и свом народу. Истина је само једна, а она гласи да је војска под мојом командом бранила земљу и није починила ратне злочине“.
Сигуран сам да је цео Приштински Корпус уз њега. Осуду изречену њему доживљавамо као да је изречена и нама. Ћутање државних инситуција, тачније највиших државних функционера, није ништа друго до сагласје са Хашким трибуналом.

5. Веома сте оштри према државним функционерима, односно њиховом ћутању. Шта је требало да учине ? Сви знамо да немају никакве ингеренције над радом Хашког Трибунала, односно да се судске одлуке не коментаришу.

– Не знам да ли је ово заиста ваше питање или имитирате актуелне режимске новинаре. Без обзира шта је у питању одговарам и вама и њима. Оно што је требало да учине миљеници окупационих снага неће никада учинити. Да су хтели не би испоручивали оне који си бранили земљу и народ од агресије.
Пресуде Хашког тибунала треба не само коментарисати већ им се треба јавно супротстављати. У супротном постајете саучесник у ослобађању злочинаца и осуди недужних људи. Ћутање државних функционера наговештава нешто, што је на известан начин већ почело. Конкретно мислим да ће (након изјаве да иза масакра у Панди не стоје Шиптари) кренути хајка на команданте, а то значи и на борце који су током агресије бранили земљу на територији Косова и Метохије.

6. То су страшне слутње. Да ли заиста мислите да ће тужилаштво кренути у прогон људи који су бранили земљу од агресора?

– Они који су спреман да ослободе одговорности Харадинаја за масакр у Панди, они који су претходно учинили све да најтежа битка током НАТО-агресије постане табу тема обезбедиће и себи лојално тужилаштво које ће прогонити борце са Кошара.

Већ више од деценије борбе на Кошарама су табу тема. Све се чини да што мање људи сазна да је напад у зору на Велики петак био само неуспели покушај агресора да изврши копнену инвазију на Косово и Метохију. Копнену операцију започео је НАТО у садејству са УЧК терористима и Војском Албаније. Намеравали су да пресеку српске снаге на линији Пећ-Ђаковица. Након два месеца борби морали су признати да у својој намери нису успели. То је данас наш највећи проблем.

7. Сада заиста не разумем. Зашто би проблем војника постала одбрана земље? Ви сте осујетили план пресецања српских снага. Да ли ће вас оптужити за ратни злочин због погибије 150 УЧК терориста и три страна држављанина?

– Звучи невероватно, али је очито дошло време да се оправда неуспех 12 000 НАТО војника у намери да се изненадним нападом обезбеди продор у Метохију. Зато су Кошаре постале табу тема. Из истих разлога ни једна београдска новина није објавила текст новинара приштинског „Јединства“ који је после 12 година био на тлу Кошара. Проглашавање кривим генерала Војске Југославије значајан је корак у правдању агресије, а неуспеси НАТО војника биће покривени конструисаним пресудама за ратне злочине командантима и борцима који су се борили на територији Косова и Метохије.

8. Да ли мислите да је случајност то што је пресуда генералима Војске Југославије изречена на дан када је почела сеча кнезова?

– Не верујем да у Хашком трибуналу знају било шта о сечи кнезова. Али њихов циљ као и циљ дахија је застрашивање народа. Међутим нема случајности, дато нам је да пресуде буду изречене на тај дан, као и то да је истог дана почело сахрањивање у плаву гробницу. Рекох већ да је готово хиљдугодишња државност темељ је нашег колективног памћења. О Косову и Метохији не одлучује се на локалном нивоу. Оно је баштина свег српства.

Дахије нису успеле својим застрашивањем, изнемогла српска војска је смогла снаге за додтних 160 километара голготе, од савезника нисмо добили извињење због жртава ове додатне голготе које су завршиле у плавој гробници. Уверен сам да је неповерење према савезницима разлог што је начелник Врховне команде српске војске Живојин Мишић одбацио захтев савезника да обустави напредовање Прве армије под командом Петра Бојовића, који је јужно од Ниша разбио бројчано јачу немачку Другу армију без помоћи савезника. Они су за њим заостали 200 километара.

Сви они су увек са нама у биткама. Ни на Кошарама нисмо смели да их обрукамо и поносан сам што их смемо погледати кад изађемо пред њих. Европа то не разуме! Не разумеју то ни ови добровољно уписани у дахије!

Ветерани ће о судбини Косова и Метохије одлучивати са народом. Тако је било на вјек и вјекова, тако ће бити и сада!

Инфо-служба НИКАД ГРАНИЦА