Тихо, лагано и ненаметљиво, дакле политички сасвим коректно, нашом је свакодневницом завладала политичка гротеска. Евидентно је и то да смо у Србији, не само изашли из историје како је луцидно волео да примети покојни Стојан Церовић, већ смо се сасвим дефинитивно и неповратно опростили и од политике и од економије и на велика врата запутили на терен социјалне психо-патологије.

Џорџ Орвел: Политички језик је намењен да учини да лаж звучи истинито, да убиство учини достојним поштовања и да пружи изглед чврстине нечему што је непостојано као ветар

***

Ко се боји Трећег Конкордата?

Пише: Слободан Поповић
30.12.2013, путем редакцијске поште

Улазак у санаторијум

Тихо, лагано и ненаметљиво, дакле политички сасвим коректно, нашом је свакодневницом завладала политичка гротеска. Евидентно је и то да смо у Србији, не само изашли из историје како је луцидно волео да примети покојни Стојан Церовић, већ смо се сасвим дефинитивно и неповратно опростили и од политике и од економије и на велика врата запутили на терен социјалне психо-патологије.

Парадоксално, али пароле у стилу: „рат је мир“ „ропство је слобода“ „лаж је истина“ –  одбијају да отресу неку помало безазлену „патину“ јер на крају крајева – о овоме смо некада давно читали или учили као о нечему што нас чека тамо негде у некој неизвесној и измишљеној будућности.

Но ако бисмо данас и имали желудац да прочитамо један ЦЕО чланак испод наслова као што је рецимо „Прва велика победа Србије“ који одише хвалоспевима курсу који „чека датум за почетак приступних преговора“, одмах би нам пао на памет Џорџ Орвел и лакоћа са којом би нам „превео“ овај ново-говорни наслов. Сигурно би то било нешто у стилу „Смрт нема алтернативу“ или можда „Лудило нема границе“!

Није више сензационално ни читати о томе како су по свету специјалне службе деценијама студиозно и предано радиле и развијале посебне методологије производње менталне неуравнотежености по принципу различитих приступа за различите културно-верске ентитете.

Није нам неподношљиво ни када видимо да „будућност не само да је стигла и да се раскомотила“ из простог разлога што са једном посебном резигнираном нелагодом осећамо да нисмо ни на терену политике ни на терену здравог разума.

Ипак „у свему овом“ имамо очајничку жељу да верујемо како није баш све наметнуто и како и даље сами барем нешто креирамо – рецимо: нове пароле. И заиста, од недавно смо богатији и за неке специфично савремене и свеже „орвелијанизме“ типа „Ходорковски је нови Солжењицин“ или „Pussy Riot је будућност концептуалне уметности“.

Мерењем „голе ТВ минутаже“ постало је јасно како од даље судбине ових „трагичних хероја“, заправо зависи ни мање ни више него целокупна будућност слободе и демократије на планети.

Са друге стране, ни Европски курс Србије, а самим тим ни целокупна домаћа „политичка“ сцена, рационалним појмовним одређивањем се више не могу дефинисати; једноставно зато што би то подразумевало не-спиновану употребу термина као што су рецимо „будућност“ или „перспектива“; а управо су ови некад политички термини у садашњим условима посве отсутни и изостављени; поготово што је Србија парафирањем бриселског споразума као европског „Пакет Аранжмана“, заправо пристала и на Трећи Конкордат све и без обавезног и формално-званичног условљавања, која су 1937-е године довела до побуне народа и свештенства и „крваве литије“.

Курија је наиме данас као складно уклопљена компонента Новог Светског Нереда исправно проценила како не постоји нешто што се зове признато међународно право; па самим тим, да јој нису у овој фази унијаћења Србије потребни никакви званични документи – политичка коректност и доследно али увек поуздано анти-национално флагеланство показали су се као далеко ефикаснији ослонац у настојању да „Срби прогледају“ и прихвате политичко хришћанство.

А признаћемо: „када је ваше време дошло“- ту свакако не може нико много да вам помогне; па чак ни братска Русија. А управо сваком изговореном а поготово неизговореном западном речи  жели нам се некако дошапнути: „ваше време је дошло“, што у санаторијумским условима орвелијанског ново-говора значи само једно: „наше време је прошло“!

Урушавање и нестанак народа, цркве и државе не треба драматизовати: „Смрт је највећа победа“. Уосталом знамо што нам је чинити – ништа!

У цркву не треба дирати да се не би распиривао раскол јер и екуменизам и прозелитизам наводно „са временом испаравају“.

Народ се не сме узнемиравати –  а и ко би то људима проповедао како заправо и нису свесни и да не знају за кога гласају.

Државу које нема поготово нећемо дирати јер је „најлакше уништити све али шта после“? – „хаос и анархија коју нико неће моћи да санира“!?!

Управо је зато на неуспех осуђен сваки покушај да се или радикализује дневно-политички речник у Србији или да се де-американизује српска национална свест. Морали бисмо претходно  да  акламативно прихватимо једну изненађујућу историјску истину по којој је заправо Патријарх српски Варнава био први модерни евроазијац на Балкану. Прозвао је владу и власт Милана Стојадиновића „банкарско-клерикалном“ и тиме у пар речи брилијантно описао Србију у време бриселског споразума! Исувише се дуго и често задржавамо на даљој и далекој прошлости јер су нас тамо свакако не без разлога, колективно „послали по бурек“. Збуњенима се то често догађа!

Дискретни шарм независних аналитичара

Наравно да је „прерано“ за некакву „реалну“ про-источну аналитику. Постоје наиме „проблеми“ који су се „објективно“ испречили :

 А. Украјина

Украјина је разумљиво и већа и ближа па самим тим за Москву далеко значајнија, и ми то морамо да разумемо. Ако којим случајем у „независне аналитичаре“  урачунате и евро-азијске аналитичаре, сценарио почиње да добија прилично злокобне обрисе – Русија никад није ни намеравала да преузме било шта озбиљно у и у вези са Србијом. Србија је у оваквој анализи била и остала само „средство притиска“ на Украјину.

Б. Кина

Гео-политички ми „не би смели“ да се играмо са будућношћу док не видимо тачно ко ће са ким да зарати. Уместо обавезних и доскорашњих „Кина са САД на Русију“, управо су почеле да размножавају своју гео-политику и варијанте са Русијом и САД на Кину. У сваком случају, нама „зихерашима након свега што смо прошли“ не одговара ни једна ни друга варијанта па ће нам у одсуству чула далековидости бити најбоље да се држимо начелно већ договореног: боравка у санаторијуму док Курија брине о манастирима на Косову и Метохији. Уколико се заправо не варам, Србија и јесте симболично али неувијено предала манастирске кључеве у западне руке; између осталог, ради подсећања домородачког становништва како Ватикан није признао независно Косово… Ах ти „добри стари језуити“…“ како ћемо се ми уопште снаћи без њих у тој мочварној, маларичној, грубој и хладној евроазији“? Са друге стране, није нигде за прочитати шта о томе мисли и каже једна Индија која узгред буди речено ни сама не оскудева ни у људству ни у пројектилима!

Ц. Русија

Као прво: може ли Русија и докле, да се носи и са Ходорковским и са „Pussy Riot“ истовремено? Као друго и ово је нарочито нелагодно – примећено је и то сасвим исправно како званична Русија у односу на нас који смо одрасли на „далеким светлима“, гаји извесну нескривену склоност ка „саветовању“… те се једном саветује „завршетак ентеријера храма Светог Саве“ па се потом саветује „раскидање са наслеђем титоизма“; те се саветује „игнорисање и бојкотовање покушаја стварања ма какве нове интернационале“… и за право рећи – немогуће је одредити који је од ових савета непријатнији – и који више задире у „све што јесмо“ а „желели би да нисмо“.

Наравно да ћемо прихватити руски новац али „не по сваку цену“  – нама је санаторијум већ уплаћен, а деца ће већ да се снађу – „само да не уведу опет визе“.

Д. Црна Гора

Осим горенаведених препрека, било је интересантно прочитати и анализу по којој је Мило Ђукановић, и то без обзира шта ко о њему мислио, заправо некрунисани цар православног дела Балканског полуострва. Могли би свакако да се сложимо како се ради о особи са изузетним талентом за преживљавање и то није дискутабилно. Сумњиво је међутим нескривено постављање Црне Горе у Пијемонтални евро-атлантски/ЕУ-НАТО усмеравајући положај без једне нужне напомене: у таквом једном сценарију владар се сигурно неће легитимисати православљем, а и „седити ће“ у Загребу а не у Подгорици, баш као што је то случај и са шиптарским сепаратистима, који сигурно имају много више од добронамерних ментора на „блиском западу“, али независној се аналитици у зубе не гледа.

У сваком случају, све структуре званичне Србије свесно или несвесно, посредно или непосредно подржавају инвертовано католичко ново-југословенство, укључујући и независно новинарство које се у свакој другој прилици немилосрдно обрушава на све што активно не промовише српски национални интерес. Уосталом по београдској штампи сваких ту и тамо, помоли своју „мудру и искусну“ главу и извесна особа са „особито бујним обрвама“, и прозбори по коју . Чини се некако да је он лично задужен да подсети Београд како су у Бриселу „између редова“, преузете и извесне конкордатске обавезе, па се редовно јавља тек да наши не забораве.

Да смо дакле већ у санаторијуму није спорно

Спорно је то што је лекар интерниста који је „не лези враже“  хомосексуалац и познати геј – активиста, сасвим случајно, пронашао „на Србији“ и мноштво терминалних тумора и предложио моментални почетак еутаназије. На пацијентов предлог да се контактира најближа родбина и да се са њом постигне договор обзиром да је „њему свеједно и да је јако уморан“… Црна Гора је изјавила да није „ни род ни помоз Бог“. Проблем је настао чим су контактирани Руси – наиме као што је већ познато „Москва гузама не верује“…

Хоћемо Јужни Ток

На крају крајева све је тако и постављено да изгледа веома компликовано и наизглед неразмрсиво. А излаз не само да увек постоји већ увек постоји чак и нетрадиционалан и ванинституционалан али истовремено сасвим практичан и изводљив начин да се народ у Србији ослободи стега које му намеће трећи бриселски конкордат… то је милионски марш на град који седи на Сави и Дунаву, са једном једином поруком онима који су изгубили чула слуха и вида – „Хоћемо Јужни Ток“!

Све док се овако нешто чврсто и неповратно не искристалише, имаћемо „оперативне раднике средњоевропске афилијације“, а затим и санаторијумске чуваре, законске стараоце, кецељаше, саветнике, политичаре, духовнике и независне аналитичаре да нам подвикну чим се колективно затрчимо ка излазу: „Браћо! Брзо назад! План је пропао! Врата су отворена!“