После скрининга, нон-пејпер! Немачка и Велика Британија затражиле су од чланица Европске уније да се нормализација односа Београда и Приштине размотри и потпуно угради у оквир за преговоре о чланству Србије у ЕУ, а да се одмах отвори и посебно поглавље 35 преговора, које се тиче обавезујућег уређења односа Београда с Приштином. То се наводи у незваничном документу, у српском новоговору дефинисаном као „нон-пејпер“, чију је копију добила, као што је ред, агенција Бета.

Берлин и Лондон документ су доставили осталим чланицама ЕУ, захтевајући да видљив и трајан напредак у односима Србије и Косова треба постепено да уроди потпуном нормализацијом у виду правно обавезујућег документа. Немачка и Велика Британија траже да се Београду, а из тога произлази посредно и Приштини, за преговоре о придруживању, као услов, наметне да уређење узајамних односа везано напредује кроз сва преговарачка поглавља.

Тражи се и решење прихватљиво за све, а посебно за ЕУ, када су у питању државно-географско одређење Србије и њене географске размере. Кад је реч о правним тековинама, Србија по овом незваничном документу мора обезбедити да њено законодавство, укључујући географске размере државе, не долази у супротност са пуном нормализацијом односа с Косовом. Једноставније речено, две најмоћније државе ЕУ позивају да један од коначних услова за пријем Србије буде озваничење њеног признања Косова и Метохије за независну државу.

Српски спољнополитички циљеви међусобно се потиру, иако то још нико није озваничио. Иако је председник Томислав Николић саопштио да би држава између ЕУ и Косова и Метохије бирала своју покрајину, неодољив је утисак да би та изјава у будућности лако могла да буде преиначена изговорима на новонасталу ситуацију, пређени европски пут или нечим трећим.

Треба се само сетити пута у ЕУ паралелним колосецима Београда и Подгорице, који не подразумевају независност Црне Горе или наивног српског уверења да је Слободан Милошевић заиста једина препрека демократскм развоју државе, чијим ће уклањањем ЕУ широко пригрлити Србију, а да ће притом питање Косова и Метохије ишчезнути пред чарима „неспутаних“ европских интеграција.

Председник и Влада Србије имају право да чак и свесно, с предумишљајем, држе главу дубоко у песку, правдајући се да ЕУ никада званчно од Србије није затражила тако нешто, мада је велики број званичника уније врло отворено и уосталом поштено најављивао да ће столица Приштине у УН итекако бити услов за Србију. Државно руководство, међутим, има обавезу да грађанима саопшти шта ће предузети када ЕУ такав услов коначно и формално постави.

Као што је врло извесно да ће формално признање Косова и Метохије за независну државу бити један од коначних услова ЕУ, извесно је и да ће Србија у процесу европских интеграција морати да сачека Косово и Метохију. Једновремен пријем две државе такође је одавно саопштена намера Брисела. Истини за вољу, без меморандума, печата и потписа. Развијени свет никада није робовао формалностима. То је један од кључева његове неодољивости. Чекање новог суседа на европском путу биће нова српска дисциплина на два стара европска колосека.