1 reply »

1. ПРОБЛЕМИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ТРАЈУ ПРЕКО СТО ГОДИНА За стање на Косову и Метохији крива су и руководства Србије и Југославије О овој теми писао сам пре пет година у неколико наставака, али сматрам да је вредно подсетити грађане да „нашим руководствима“ није вредело ни говорити, ни писати, јер су она веровала само у своју памет, а нису је имала довољно ни за себе, а камо ли за народ и државу. У осуди других морамо прво сагледавати своје пропусте и грешке, јер на њих можемо утицати и мењати их, док на туђе поступке мало или нимало можемо утицати. Да смо ми све, са наше стране, урадили на прави начин у вези са Косовом и Метохијом, неби албанска страна успела у својим сулудим шовинистичким намерама да на нашој територији створи другу албанску државу и врши систематско вишегодишње насиље и геноцид над српским и осталим неалбанским народом. Албанци су, од Призренске лиге, а и пре тога, имали програм срочен у пет речи: „рађај, купуј земљу, наоружавај се“ и годинама га остварују насиљем, па и помоћи „наших руководстава“. РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЗАЦРТАНО ЈЕ НА ДРЕЗДЕНСКОМ КОНГРЕСУ КПЈ За стања на Косову и Метохији, поред албанског национализма и сепаратизма, крива су и руководства Југославије и Србије због погрешно вођене политике у овој области, као и према Албанији. У следећим прилозима подсетићу читаоце на чињенице о коренима поразног стања на Косову и Метохији. Идеја о стварању Велике Албаније датира од Берлинског конгреса и Прве Призренске лиге 1878. године. Овој идеји ишле су на руку одлуке Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године о разбијању Југославије као буржоаске творевине и препуштање дела Југославије Албанији ! И ако је КПЈ 1937. године напустила политику разбијања Југославије, учинила је нови потез у смислу разградње Југославије, стварањем, у организационом смислу, Обласног комитета КПЈ за Космет, одвојеног од ПК за Црну Гору, Боку и Санџак. Оваква одлука потврђена је на Петој земаљској конференцији у Загребу 1940. године, чиме је КПЈ, веома рано, имала у плану одвајање ове области од Србије. Рачунало се на решење проблема Косова и Метохије ван Југославије, уједињењем са Албанијом, са аутономним статусом, и Албанијом као чланицом Балканске федерације, у којој би Југославија имала кључну улогу. Велика Албанија је створена 1941. године на принципу формуле италијанског министра спољних послова грофа Ћана о персоналној унији. Прогоном Срба и Црногораца пражњено је Косово и Метохија, а прелажењем емиграната из Албаније повећавао се број албанске популације. Албански руководећи слој у Србима и Црногорцима је видео главног носиоца обнове Југославије као државе, која ће им одузети извојевана национална права на уједињење са Албанијом, право ношења оружја, постављања чиновника, право на језик, поделу змље,.. Да би придобијали Албанце, Италијани и Немци су толерисали пљачке имања Срба и Црногораца, исељавања словенског живља и некажњено убијање неалбанског становништва! Албанска већина била је фаворизована, бројчано надмоћнија, добро наоружана, антисрпски и антијугословенски орјентисана. Албанци су у Србима и Црногорцима гледали крвне непријатеље, без обзира јесу ли носили, за време рата, кокарде или петокраке. Под немачким покровитељством Оснивачка скупштина Друге Призренске лиге, октобра 1943. године, прогласила је уједињење Косова и Метохије, Дебра, Струге, Улциња и Тузи са Албанијом, изражавајући жељу да се у Великој Албанији нађе и Косовско-Митровачки округ, западна Македонија са Кичевом, Дебром, Гостиваром и Тетовом, са претензијама према Јужној Србији и Санџаку. Изразили су претензије да и друге етничке-албанске крајеве прикључе Великој Албанији, под немачким протекторатом. Војна команда Призренске лиге ослањала се на снагу од 12 до 15 хиљада бораца-вулентера наоружаних од Немаца за војно обезбеђење Косова и Метохије, Западне Македоније и дела Црне Горе. Двадесет прва СС дивизија „Скендербег“, с немачким старешинским кадром, и инпознатним бројем од 7000 војника из редова Албанаца и дела босанских муслимана из састава СС „Ханџар“ дивизије остале су запамћене по крвавим злочинима над српским и црногорским народом на Косову и Метохији и Црној Гори. ЈОСИП БРОЗ „ОСМИСЛИО“ АУТОНОМИЈУ Руководство КПЈ имало је своје планове са Албанијом, па су албанским комунистима слати у помоћ Душан Мугоша, Миладин Поповић, Светозар Вукмановић, Блажо Јовановић, као делегати Обласног комитета КПЈ и Врховног штаба. Тако Миладин Поповић, у ово време, предлаже присаједињење Косова и Метохије Албанији, па је уследило Титово писмо Светозару Вукмановићу „против пароле о присаједињењу Ксова и Метохије Албанији данас“. Насупрот овој помоћи, из Албаније су 1941. године, послали своје кадрове на Косово и Метохију Фадиља Хоџу, Џавида Ниманија, Исмета Шаћирија, и др. са тачно одређеним циљем. Тако су, у малобројној албанској комунистичкој групи на Косову и Метохији албански емигранти чинили половину кадрова! Они су захтевали да се из назива КПЈ изостави „Југославија“, као и да у руководећој структури НОП-а буду заступљени једнако као Срби и Црногорци, без обзира на албанско мало учешће у јединицама НОП-а! У циљу реализације националистичких циљева Велике Албаније припремљена је и одржана Бујанска конференција, на територији Албаније, крајем 1943. и почетком 1944. године, која је, у форми сепаратистичког акта, донела Резолуцију у којој је записано да „Косово и Метохија, крај који је насељен највећим делом Шиптарским народом, који као и увек тако и данас жели да се уједини са Шипнијом..“ Конференцију су припремили комунисти који су били у емиграцији у Албанији 1941. године, Фадиљ Хоџа и други. И ако су Срби и Црногорци чинили преко 1/3 становништва Косова и Метохије, а по учешћу у НОП-у представљали и преко 2/3, од 49 делегата Бујанске конференције, само су седморица били Срби и Црногорци, али се ни они нису супротставили сепаратистичкој садржини Резолуције!! Бујанска Резолуција одбацила је ЦК КПЈ и својим сепаратистичким одредбама изразила „плебисцит шиптарског народа на територији ове области“! На Другом засеању АВНОЈ-а питање Косова и Метохије није ни поменуто, сем, посредно, да АВНОЈ не признаје деобу Југославије, што је наишло на незадовољство шиптарских првака. Политбиро ЦК КПЈ поништио је сепаратистичке одредбе Резолуције Бујанске конференције својом директивом 1944. године, којом се хвалио Проглас, а критиковао Резолуцију Бујанске конференције, и ако су и један и други документ саджавали одредбе о „уједињењу са Шипнијом“! И Резолуција Обласне народне скупштине Косова и Метохије, од 9. јула 1945. године, стидљиво је одбацила Резолуцију Бујанске конференције-само њеним непомињањем! Броз је на идеју о аутономији Косова и Метохије дошао на Вису 1944. године, али писани траг у виду записника није сачуван. Сретен Жујовић је предају Косова и Метохије Албанији условљавао „прогресивним карактером режима у суседној земљи“! Склопљен је уговор о војном савезу НКОЈ-а и Албаније као вид везивања Албаније, стварања предпоставки за будућу федерацију, када се створе међународне и друге интерне предпоставке. ДРЕНИЧКА ПОБУНА БАЛИСТА 1944. Децембра 1944. године на Косову и Метохији избила је снажна побуна шиптарских сепаратиста инспирисана Другом Призренском лигом, чији је образац етнички чиста Велика Албанија. Балисти су наоружани од стране немачких јединица, са циљем да штите повлачење немачких јединица. Побуна је савладана, тек у фебруару 1945. године. Јединице Југословенске армије скршиле су отпор неколико хиљада балиста, који су се били активирали вршећи нападе на Урошевац, Гњилане и Дреницу. Разбијањем великих балистичких формација и завођењем Војне управе створена је основа за политичко сређивање прилика, и ако су се мање групе балиста задржале на обронцима Шаре, Скопске Црне Горе, у подручју Дренице и Ћићевице. И при оваквом стању ствари наша руководства праве грешку за грешком. На предлог војне мисије НОВОЈ у Албанији Броз је, у децембру 1944. године, дао предлог Албанцима да на сектор Црне Горе упути још једну јединицу-Шесту дивизију Албаније! Тако је пружена прилика Албанцима да тврде да су њихове две дивизије учествовале у ослобођењу Југославије! КОПИНИЧ ЈЕ БИО УПОЗОРИО БРОЗА Тито је бившем обавештајцу Копиничу изнео податке да је већина Албанаца на Косову и Метохији од 1941 до 1945. године била на страин окупатора, да је 1944. дошло до војне побуне, па је заведена Војна управа на Косову и Метохији, да су руководиоци Синан Хасани, Фадиљ Хоџа и Махмут Бакали минимизирали број учесника у војној побуни децембра 1944. године, да су јединице са Косова и Метохије, послате на попуну јединица на Сремском фронту, да су исте у Бору, у току једне ноћи, поклали све неалбанце комесаре и команданте својих јединица, да је до таквих побуна дошло и у Вршцу и Панчеву, јер Албанци нису хтели на фронт против Немаца..!! На Сремском фронту су се, после ликвидације наших команданата и командира, приклонили Немцима, па смо имали неколико стотна погинулих! Копинич је Тита био упозорио на време: „Запамти, Стари, они ће се на том задатку окренути против нас. Ти још на знаш Албанце. Они једно говоре, друго мисле, а треће раде“. Од намере да послуша Копинича, тврди Тито, одвратили су га Кардељ и Бакарић. Али, Тито не објашњава зашто их, код кривице за смрт десетина покланих, није узео на одговорност, већ их је слушао и у свим следећим судбоносним одлукама!?! Уместо одговорности Тито каже: „Да је Кардељ жив послао бих га и сада у Приштину, не да гаси пожар, већ да гаси ватрену стихију којом је захваћено цело Косово.. јер ми је Кардељ тврдио да се не могу поновити побуне из 1968. и 1981. године, а знало се за план да желе самосталност и стварање Скендер-Бегове велике Албаније. Побегну неки из Албаније и ми му одмах дамо кућу и имање (На Косову и Метохији)! Убачени обавештајци на Косову на време су упозоравани и преко ноћи су нестајали. Значи да у нашој служби има шпијуна који су у дослуху са Тираном! Тоне злата, дроге и оружја шверца се преко канала Косова. Ако сада не решимо косовски проблем, он ће нам се пренети и на Македонију, на Тетово. Под хитно морамо размотрити питање промене Устава.. иматћемо још тежу ситуацију на Косову“. ЗАБРАЊЕН ПОВРАТАК СРБИМА И ЦРНОГОРЦИМА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ И ако је Национални комитет ослобођења Југославије био распуштен 6. марта 1945. године, повереник за Унутрашње послове НКОЈ-а поп Владо Зечевић је, својим актом, забранио повратак на своја имања и куће Србима и Црногорцима, који су били избегли под терором шипарских балистичких банди! Само у Пећи је 4600 избеглица чекало повратак на своје поседе, али су спречени, јер су, наводно, земљу били добили од „противнародних режима“! На њиховим имањима остали су Албанци који су се, за време укидања граница „Велике Албаније“, доселили из Албаније и остали на Косову и Метохији, и ако нису били држављани Југославије! Уместо позивања на одговорност за масовно учешће у непријатељским јединицама и побуну балистичких банди, Албанцима је подилажено дозвољавањем да остану на поседима прогнаних Срба и Црногораца, као и доделом земљишта црквених имања, укључивањем у органе власти! Броз је 1945. године примио једну делегацију Шиптара и ставио им до знања да му је познато да су масовно учествовали у немачкој војсци против НОВОЈ, „али то не значи да ће их нова власт позивати на одговорност, јер су били масовно заведени! Ми хоћемо да се осећате као у својој земљи“! Сматрало се да ће Косово и Метохија, под превагом Шиптара, постати нека врста привлачног пијемонта албанског уједињења под утицајем Југославије. Са таквом „политиком“ дошло је до пражњења ове области од словенског живља, успона шиптарског национализма, албанизације области. Тај процес је брзо напредовао, што показује и податак да је 1948. године на Косову и Метохији био, само, 750431 шиптар. Сада тврде да их има око 2 милиона, а власт у Србији није била у стању да организује ни попис становништва и утврди право стање о овом броју! На супрот оваквом односу према шиптарским балистима, према Србима и Црногорцима примењивани су другачији критерији. Забрањен им је повратак на своја имања, а сваки протест је угушиван тврдњама о великосрпском хегемонизму! Тако је на Оснивачком конгресу КП Србије главни нагласак ставељен на потребу борбе против великосрпског хегемонизма, што је требало да разувери шиптарске прваке и народ у повратак „великосрпске политике“! Ово су усвојили српски комунисти, као своје приоритетне задатке! Овакво поступање дâ се објаснити чињеницом да се у Србији и Југославији излазак на политичку сцену и положаје плаћао оптуживањима свога народа за великосрпски национализам! ЈУГОСЛАВИЈА УВЕЛА АЛБАНИЈУ У УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ На Париској конференцији Албанија је, први пут, на захтев Југословенске делегације, третирана као чланица антихитлеровске коалиције, и додељена јој је, по том основу, репарциона квота. Како са квотом није била задовољна, Југословенска делегација се одрекла дела своје квоте у корист Албаније! Грчка је оптуживала Албанију на Париској конференцији, јер је, као вазал Италије, ратовала против Грчке. Изражавала је Грчка и територијалне претензије према јужном делу Албаније у коме живи знатан број Грка. Грчка је, у овом смислу, подржана од САД, које су биле против пријема Албаније у Уједињене нације. Југославија је подржала Албанију на Париској мировној конференцији, па се и супротставила захтеву Енглеске да јој Албанија плати ратну штету коју је причинила енглеским бродовима. У ово време Југославија је штитила интересе Албаније у својим дипломатским представништвима у око 16 држава и то без икакве надокнаде! БРОЗ ДОДЕЛИО ОРДЕН ХЕРОЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ ЕНВЕР ХОЏИ Енвер Хоџа је стигао у Југославију 23. јуна 1946. године и боравио у Старом двору на Дедињу до 2. јула! На Брозов предлог Президијум Народне скупштине ФНРЈ одликовао је Енвера Хоџу орденом народног хероја „за нарочите заслуге у борби против заједничког непријатеља народа ФНРЈ и народа Албаније-немачко-италијанских освајача и за одважност и херојство“! Енвер Хоџа је био први странац који је одликован највишим југословенским одликовањем. Убрзо, након избијања Резолуције ИБ-еа, у лето 1948. године, Хоџа је вратио одликовање. У својим Мемоарима Хоџа пише да је Титу изнео мишљење да Косово и друге крајеве у Југославији настањене Албанцима, који желе да имају суверену државу, треба припојити Албанији. Тито се сложио са Хоџиним гледиштем, али је изнео уверење да се тада тај проблем не може решити, јер „нас Срби неће схватити“. Тито је сматрао да би уједињење Косова и Метохије и Албаније, у оквиру Балканске федерације, било много лакше. С тим се сагласио и Енвер Хоџа. Влада Југославије је склопила Уговор о пријатељству и међусобној помоћи са Владом Албаније. Економским споразумом додељен је Албанији бескаматни кредит од 2 милијарде динара, испоручена опрема и роба у којој је оскудевала и југословенска привреда, пружана научно-техничка и друга помоћ! Као резултат Хоџина посете Југославији Споразумом су формирана Мешовита акционарска друштва за градњу и експлоатацију железница, за експлоатацију и производњу нафте, за истраживање рудних богатстава, за електрификацију, за поморску пловидбу, као и Албанско-Југословенске банке! Влада Југославије преузела је на себе више обавеза: од указивања техничке помоћи у индустрији и пољопривреди, до слања експерата, давања информација и уступања документације. Склопљени су и уговори о усклађивању привредних планова, о царинској унији и изједначавању валута између Југославије и Албаније! ПРУЖАНА ПОМОЋ АЛБАНИЈИ ПРЕКО НАШИХ МОГУЋНОСТИ Југославија је пружала помоћ Албанији и ван оквира потписаних аранжмана. Приликом катастрогалних поплава у Албанији, у јуну 1948. године, масовне организације у Југославији сакупљале су помоћ и добровољне прилоге за становништво Албаније, док је државна помоћ износила неколико хиљада вагона хране! Сакупљена је помоћ у износу од 52 милиона за отклањање последица од поплава у Албанији. Тада је испоручено и 20 тона кукуруза и пшенице, а у Југославији је знатан број становника гладовао! Храна је транспортована преко Струге и Охрида. Демонтирани млинови из Војводине слати су као помоћ обнови и покретању привреде у Албанији! За изградњу прве пруге у Албанији Драч-Пећин, за изградњу хидроцентрале Велика Селита, за експлоатацију нафте, механизација и стручни кадрови упућени су из Југославије. Испоручене су Албанији локомотиве, железнички вагони, камиони рибарски бродови, пољопривредне машине,.. Поклоњена је Тирани комплетна аутоматска централа, комплетна штампарија, инсталирана радио станица, дата велика средства за стварање материјалне основе развитка албанске националне културе, пружена средства за здравствену помоћ, упућене читаве екипе стручних кадрова. Репарациона комисија ФНРЈ демонтирала је немачке машине додељене Албанији, превозећи их од Ријеке и Сплита до албанских лука! Ова комисија прегледала је 129 фабрика, извршила демонтажу машина из 81 фабрике и 477 тона репарационог материјала додељеног Албанији и превезла у 313 вагона! Југославија је испоручила албанској армији наоружање и опрему у вредности 704791400 динара! Дато им је комплетно наоружање: 116 топова, 55 хаубица, 102 минобацача, 486 пушкомитраљеза, 51 митраљез, 3050 аутомата, 701 снајперска пушка, 7410 карабина, 97 радио станица, ..! Испоручена им је одећа, обућа, . .и све наведено без икакве надокнаде!! НАШИ ИНСТРУКТОРИ У АРМИЈИ И ЦК- у АЛБАНИЈЕ Имали смо нашу војну мисију при Врховном штабу Албаније која је, касније, појачана са пет виших официра НОВЈ задужених да раде на организацији албанске Армије, прихвату оружја из Југославије, сардњи са комбинованим сатавом две албанске дивизије у Југославији! Било је случајева мешања наших војних инструктора у послова ван њихових надлежности. Карактеристичан је случај нашег инструктора Сава Златића, који је тражио мишљење Александра Ранковића како да Албанци објаве смрт албанског високог руководиоца: „Нико Спиро се убио, јер је критикован што је реметио односе са Југославијом! Да ли да објаве да се убио играјући се са револвером, или као несрећан случај“!! Југословенски војни представник Милан Купрешанин поставио је 1948. године питање командовања албанско-југословенским снагама, наилазећи, при том, на сагласност Енвера Хоџе, да је на једном фронту где делују две војске немогуће командовати преко две одвојене команде! Хоџа је писао Титу 17. марта 1948. године да генерал Милан Купрешанин и Саво Златић сматрају да би се војне тешкоће брже савладале уколико пре дође до уједињења две земље. Југословенски представници су препоручили Албанији да узме иницијативу и затражи уједињење са Југославијом! Хоџа је тражио од Тита да се изјасни да ли је дошао моменат да Албанци поставе питање јединства? Сем војних инстрктора у Албанији радили су бројни југословенски стручњаци, инструктори за позориште, лекарске екипе, геометри, наставници, стручњаци за уставно право,.. Штампа је писала и о тајном уговору Југославије и Албаније чији је предмет, сматрало се, било и питање Косова и Метохије, с евентуалном предајом ове области Албанији, као цене за улазак Албаније у Балканску федерацију. Ово се дâ потврдити Кардељевом изјавом у Москви, у разговору са Стаљином, да ће Југославија Косово предати Албанији! На Бироу ЦК КП Албаније Енвер Хоџа је предлагао да Тита прогласе за секретара Албанске партије, али није на томе инсистирао! АЛБАНИЈА ПРВА ПОДРЖАЛА РЕЗОЛУЦИЈУ ИНФОРБИРОА После посете Енвера Хоџе СССР-у 1947. године дошло је до захлађења односа према Југославији, али је тајна посета Хоџе Београду привремено зауставила погоршање међусобних односа. Хоџа је остао трајно незадовољан што није добио Косово, а Броз је био љут што су се у његов забран умешали Руси! После Резолуције ИБ-а против Југославије Албанија је, међу првима, исту подржала и раскинула односе са Југославијом! Хоџа је очекивао крах Југославије, па стварање Велике Албаније са Косовом и Метохијом. Од тада се антијугословенски став албанског руководства није мењао, сматрајући да се Косово мора наћи у њеном саставу! Овоме је, не мали, прилог дала и југословенска унутрашња политика према Косову и Метохији и спољна у односу према Албанији. Већ у априлу 1948. године генерал Купрешанин пренео је наредбу из Југославије да се сви инструктори војне делегације повуку из Албаније. Нашим оружјем, које смо поклонили Албанији, албански граничари су убили, само у ово време, 12, а ранили 22 наша граничара. Убацили су у Југославију 675 регистрованих диверзаната, од којих 548 са оружјем. Ови примери доста говоре какву су непромишљену политику водила наша руководства. ЕКСПЛОЗИЈА НАЦИОНАЛИЗМА Влада Албаније није никада показала добру вољу да регулише своја дуговања према Југославији. Никада Југославија није затажила исплату дугова од Албаније!! Како схватити да Југославија није поднела званичан захтев Влади Албаније и Међународном суду правде у Хагу за плаћање дугова из периода 1945. –1948. године?! Зашто Југославија не покреће, као нпр. Грчка, проблем положаја и права њених националних мањина у Албанији?! Питање присаједињења Косова и Метохије Албанији и стварање Балканске федерације бацили су, потпуно, у сенку питања бриге за југословенско мањинско становништво у Албанији! Брионски пленум и смену Александра Ранковића Албанци на Косову и Метохији максимално су искористили, сменом свих кадрова који су се супротстављали албанском сепаратизму. У овоме су им помагали и српски кадрови, који су се борили за своју промоцију на лествици кадровског успона! Демонстрације албанских шовиниста само су изненадили наша руководства, док су страни дипломати оцењивали да југословенско руководство исувише верује у политику коју спроводи на Косову и Метохији, под паролом националне равноправности! Руководство, као да није било свесно, стварних догађаја који су текли на Косову и Метохији! Свет је био изненађен званичним коментаром и писањм југословенске штампе, која је умањивала значај догађаја на Косову и Метохији! Мере предузете после сепаратистичких демонстрација Албанаца остале су, у највећој мери, непознате светској јавности! Због наших самообмана, неке западноевропске земље биле су више забринуте због последица догађаја на Косову и Метохији него Југославија! Стране дипломате су указивале да Југославију у будућности очекују велики проблеми. Међутим, наша руководства нису деловала на време и правим мерама, а и када су предузимали мере одлучивало су под притисцима! Тако, нпр. делује као црни хумор да су школама на Косову и Метохији и на Универзитету у Приштини употребљавани уџбеници из Тиране, у којима је величана личност Енвера Хоџе и великоалбанска индоктринација младих! У албанским уџбеницима налазили су се текстови шовиниста: „Косово је колевка шиптарства“, што је говорило о укорењености и раширености сепаратистичке идеје, указивало на дубину националистичког осећања и његово систематско неговање. Руководства Србије и Југославије нису сагледавала стварну и дугорочну политику Албаније према Косову и Метохији! УСТАВ ИЗ 1974. ГОДИНЕ ДОНЕТ УЗ САГЛАСНОСТ СРПСКИХ „КАДРОВА“ Косово и Метохија су Уставом из 1974. добили већа права и све атрибуте републике, и више од тога! О овоме и стадању критичара таквог стања: Јова Шитре, Милоша Секуловића, Кадрија Реуфија, Добрице Ћосића, Михаила Ђурића, и многих других, писао сам у предходним текстовима. Са тзв. Програмима за разрешавање присутних проблема на Косову и Метохији самообмањивали смо се, а шиптарски сепаратизам је, све више, ескалирао! Тако су догађаји на Косову и Метохији бринули многе пријатеље Југославије, који су се питали како је могуће да Југославија пролази кроз озбиљне кризе, а да се оне не називају правим именима? Али, наша руководства проблеме нису решавала на прави начин, већ су нас самообмањивала!! Уочи демонстрација шиптарских сепаратиста 1981. године изгорео је конак Пећке патрјаршије на Косову и Метохији, а званично је саопштено да је узрок у квару на инсталацијама! Британски амбасадор, у два наврата, питао је о правим узроцима пожара. Званична саопштења деловала су му неубедљиво. Питао је да ли пожар предходи нечему много озбиљнијем? Тврдио је, с правом, да су демонстрације резултат дугогодишње политике на Косову и Метохији. Експлозија национализма је планирана изнутра и споља, непосредно за период „после Тита“! Међутим, водеће личности у Југославији стално су говориле: „Ништа нас не може изненадити“, а све нас је изненађивало, па и снег усред зиме! Тако смо дошли у безнадежну ситуацију да је ситуација на Косову и Метохији испуштана из руку у дужем временском периоду, посебно за задњих десет година, и ескалирала у ратне окршаје са умешаношћу свих страних фактора и нашом конфронтацијом са, скоро, целим светом, па и онима који су нам указивали на проблеме на Косову и Метохији, у жељи да нам помогну! Руководство Србије се задовољавало чињеницом да су, са малим бројем гласова, на Косову и Метохији добијали преко 30 посланичких места и да су им иста, уз пребеге такозваних опозиционих странака, омогућавала остајање на власти и велике привилегије страначких руководстава СПС-а, ЈУЛ-а, НД, СРС и СПО-а! Сав хаос пратиле су пароле Кертеса и њему сличних да ће протерати све емигранте са Косова и Метохије и да ће доле населити 100000 Срба. Са неконпетентним кадровима и неадекватним мерама на Косову и Матохији, па и у Србији, није се могло ни очекивати сређивање стања и морали смо стићи у безнађе и безизлаз. Нисмо се могли добром надати са катастрофалном кадровском политиком каква је вођена у Југославији, Србији, посебно, на Косову и Метохији. Да илуструјем изнету тврдњу, само, једним примером: Зоран Анђелковић је био министар за спорт у Влади Србије и председник Привременог већа Косова и Метохије! Уместо да тражи решења за огромне присутне проблеме на Косову и Метохији, он се „скућио баш у то време, када су колоне српских избеглица бежале са Косова и Метохије. Добио је вилу у Дипломатском насељу од ДИПОС-а, у замену за два стана, која је предходно добио од Савеза комуниста“! И сада је Анђелковић подпредседник Скупштине Србије! На критике да се обогатио на нелегалан начин, не трепнувши, изјави новинарима: „Шта вас брига одакле мени приватни радио, одакле ми хотел, одакле ми предузеће, милиони, камиони? Све сам то поштено добио од Савеза комуниста. Био сам на функцијама још као омладинац..“ За ову катастрофу крив је и Коштуница који је обновио подршку социјалиста влади Србије!! Покојни и честити Јово Шотра, Милош Секуловић и Кадри Реуфи, својим писмима Брозу и руководствима Србије упозоравали су на катастрофално стање на Косову и Метохији и на могуће несагледива последице, али, изгледа да се нису имали коме обраћати. У једном разговору у Косовској Митровици, давне 1988. године, у школи ми је речено: „Не вреди нам и немамо помоћи ни од наших руководилаца који из Београда долазе, повремено, на Косово и Метохију. Одведу их албански руководиоци (Ивана, Дражу,..) на Брезовицу, напију итд., па нам они у одласку, поручују да морамо мањати своје ставове! Тако се, константно, стварао простор да Албанци остварују најкраћи, у историји људске цивилизације, Програм Призренске лиге: Рађај, купуј земљу и наоружавај се. На руководећа места на Косову и Метохији „бирани“ су, најчешће, најгори српски кадрови, јер су само такви могли добити подршку Албанаца, па су нас тако компромитовали пред укупном популацијом,..“ Попут новотарија у свим областима живота и рада „наша руководства“ су инпровизовала у свему, па и са Уставом у вези са Косовом и Метохијом. Брозови и Кардељеви потези на штету Србије нису били случајни и суноврати су почели веома рано. Тако је Кардељ, још давне 1944. године, рекао Стељину да ће Косово и Метохију дати Албанији, јер су се заносили мишљу о зтв. Балканској федерацији, да би Броз постао председник исте! И сам Стаљин се зачудио таквој сулудој идеји. Предлогу се супротставио Миладин Поповић, секретар Покрајинског комитета СКЈ, али је то супротстављање главом платио. Убио га је курир Фадиља Хоџе у Миладиновој канцеларији! Из овог злочина „наша руководства“ нису извукла никакав паметан закључак! Одмах после грађанског и ослободилачког рата „наша руководства“ донела су Закон о забрани повратка на Косово и Метохију- у своје куће и на своја имања, Србима из Србије и Црне Горе избеглим од терора албанских балиста у току рата! Овакав монструозни закон потписао је поп Влада Зечевић, министар за унутрашње послове у Влади Србије! Званична политика, па и историографија, терор балиста на Косову и Метохији према Србима и осталим неалбанским народима нису третиарали као геноцид, него као „терор окупационих снага“!! Следећа катастрофална грешка учињена је одређивањем граница Косова и Метохије које никада нису постојале, све до 1945. године, када су одређене од Брозове власти, упркос чињеницама да је албански шовинизам покренуо Албанце и ушао у оружану побуну против нове власти 1944/45. године, која је оружаном акцијом савладана! Чак су и Албанцима, члановима фашистичко-нацистичке солдатеске „Скендербег“ призната права и чинови учесника НОБ-е! Морамо рећи да се овакви, па и следећи, катастрпфални потези на Косову и Метохији нису могли предузимати без сагласности и подршке и „српских кадрова“. Тако је Уставом из 1946. године Војводина добила аутономију у оквиру Србије, а Косово и Метохија је дефинисано као аутономна област. Међутим, у конкретизацији Устава Косово и Метохија добијају неке атрибуте федералне јединице с правом да делегирају 15 посланика у Веће народа Савезне скупштине! НАША РУКОВОДСТВА, СВОЈИМ ПОТЕЗИМА, ОХРАБРИВАЛА СУ АЛБАНСКЕ ШОВИНИСТЕ Броз је у Албанију слао пшеницу када се у Југославији гладовало, а демонтиране фабрике из Србије слате су у Албанију!! Стање на Косову и Метохији никада није било добро. Фотографија игуманије, о таквом стању, најтрагичније сведочи. Маскирано је паролом, као и у целој Југославији, о братству и јединству, о решеном националном питању и другим самообманама, а под теретом насиља албанских шовиниста непрекидно је текла река избеглица са Косова и Метохије, али и из Босне и Херцеговине и Хрватске према ужој Србији. Предузимани су неки покушаји да се насиље албанских шовиниста спречава, али није било доследности и правих мера. Тако је 1956. године спроведена велика акција СУП-а у одузимања оружја од албанских шовиниста и похапшени су најекстремнији, који су за своје идејне вође означили Фадиља Хоџу и друге албанске руководиоце са Косова и Метохије, али је од Слободана Пенезића, из СУП-а Србије из Београда, стигла наредба да се на суђењу и у судсим списима не смеју помињати имена руководилаца са Косова и Метохије! После овога Фадиљ Хоџа и Синан Хасани, Вели Дева, Кољ Широка, и други руководиоци са Косова и Метохије напредовали су у служби до највиших положаја у Србији и Југославији!! И селекција српских кадрова на Косову и Метохији била је још негативнија од селекције у Србији и Југославији, јер су подршку албанских шовиниста добијали само „кадрови“ спремни да, зарад високих и незаслужених положаја, пристају на сва понижења српског и осталог неалбанског народа. Демонтирање Федерације започело је Уствним амандманима. Мирко Чанадановић, секретар Покрајинског комитета СКЈ за Војводину, указао је да Војводина није та која је захтевала проширење права покрајина. „Аутономија није и не треба да буде република једноставно зато што грађани Војводине имају своју Републику- Србију“. Мирко Чанадановић је био смењен са положаја и уз помоћ српског „руководства“! Председник Координационе комисије за припрему Уставних амандмана, на фамозним Брионима, био је Едвард Кардељ, а подпредаседник Милош Минић, Србин и Чачанин, који је подржавао шовинисте и сепаратисте са Косова и Метохије! Имали су кратко памћење и превидели оружану побуну албанских шовиниста одмах после Другог светског рата, масовне демонстрације 1968., па касније и 1981. године, присутну сталну решеност албанских шовиниста да створе Велику Албанију на просторима Србије, Македоније, Црне Горе и делова Грчке са постојећом Албанијом. АЛБАНСКИ КАДРОВИ НОСИОЦИ ШОВИНИЗМА Албаски шовинисти освајали су позицију, по позицију. Од области добили су статус покрајине, а Уставом из 1974. године изједначени су са републиком, па и са неким већим правима! Могли су да доносе свој Устав без сагласности Србије, а Србија то није могла чинити без сагласности покрајина! Посланици са Косова и Метохије равноправно су, са посланицима са подручја уже Србије, доносили законе који се нису примењивали на грађане и радне организације са подручја покрајина, јер су покрајине доносиле своје законе!!! Огромна средства, уплаћивана највише из Србије, у фонд за неразвијено Косово и Метохију, неконтролисано су трошена и за куповину имања и кућа од Срба и Црногораца и додељивана емигрантима који су из Албаније, масовно, прелазили на Косово и Метохију!! Овим средствима, српских пореских обвезника, куповани су и уџбеници из Албаније за ученике на Косову и Метохији и „усавршавање“ професора са Косова и Метохије у Тирани!! Ови професори су предводили масовне демонстрације младих Косова и Метохије 1981. године!! Млади Албанци су учили из књига које су носиле називе: „Биљни свет у мојој домовини Албанији“, „Животињски свет у мојој домовини Албанији“! Шта се могло очекивати од ових, од малих ногу, индоктринираних Албанаца, него да траже Велику Албанију. НА СВЕ ОВЕ КАТАСТОФАЛНЕ ПОТЕЗЕ, СА КАТАСТРОФАЛНИМ ПОСЛЕДИЦАМА, ПРИСТАЈАЛИ СУ СРПСКИ „КАДРОВИ“ На све спремни, зарад својих високих положаја, које нису заслужили ни способношћу, ни знањем, ни карактерним ни моралним својствима, пристајали су српски „кадови“. Зато с правом за њих, наш уважени Десимир Тошић, пише да се „историјска кривица српских комуниста, још у Бихаћу 1942. и Јајцу 1943. године састоји у томе што нису никада у овом погледу мислили на будућност свог народа“! Са добијеним статусом покрајине албански шовинисти на Косову и Метохији смишљено бришу назив Метохија- црквени посед (и сада га и многи српски кадови изостављају!). „Косова“ добија право да донесе свој Устав, да формира своју народну банку, Академију наука, право да делегира своје представнике у Председништва Србије и Југославије, да чланови тих председништва долазе на места председавајућих! Тако је Синан Хасани, по редоследу за републике, постао Председник Председништва Југославије и то, непосредно, после сепаратистичких демонстрација албанских шовиниста на Косову и Метохији 1981. године, а да се нико од српских „кадрова“ није нашао да каже: „то не можеш постати док је стање на Косову и Метохији катастрофално“. ПРЕДСЕДНИШТВО, ТАЈ ХИБРИДНИ БРОЗОВ И КАРДЕЉОВ ИЗУМ, НЕПОЗНАТ У СВЕТСКИМ РАЗМЕРАМА, БИО ЈЕ НУКЛЕУС РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ Да је Броз све радио на најбољи начин, а није, због изума Председништва, да задовољи своју сујету и властољубље, заслужио је проклетство Срба, па и других народа страдалих у задњим грађанско- верским ратовима, на просторима бивше Југославије. Када је било поменуто да и Далмација и Истра добију статус покрајина хрватско руководство је предлог, категорично, одбило. Србски „кадрови“ то нису учинили, а могли су, кад је било у питању Косово и Метохија! Брозу су велики део најпрљавијих послова обављали, управо, српски „кадрови“ у Србији, али и у Хрватској, Босни и Херцеговини, па и Косову и Метохији. Ћутали су на сва упозорења малтретираног, протериваног, па и убијаног српског народа на Косову и Метохији. Минимизирали су огромне присутне проблеме, па су и осуђивали ретке, али храбре, појединце који су упорно упозоравали на растући албански шовинизам: За изнето мишљење и истину о Уставним амандманима на Правном факултету у Београду професор др Михаило Ђурић, од стране српског „руководства“, истеран је са Правног факултета и утамничен јер је у анфитеатру Правног факултета изнео исправну прогнозу шта ће се догодити на Косову и Метохији ако се усвоје предложени Уставни амандмани. Није помогао, на суду, ни професоров пророчки суд шта ће се догодити са истином и правдом, којима је, такође, суђено: „Пресуда ће одлучити о судбини великих начела којима сам учио своје ђаке: да љубе истину као највећу страст и правду као највећу одредницу људског карактера“. Замислите се над овим јадом: позову Вас да кажете шта мислите о Уставним амандманима, а онда вас, за изнето мишљење, остране са Павног факултета и осуде на вишемесечну робију!!! Да ли има већег цинизма и идиотизма од овога? Добрица Ћоси Свиђа ми сеСвиђа ми се