ИСКУШЕЊЕ

Пружио је ручицу, ваљда по навици,
иштући молећиво трунчицу доброте,
обамрлом од презира, самоће и студи,
као да нас благосиља, уздах му се оте:
„Данас нисам ништа јео…помозите људи.“

„Дај ми чико коју пару,
пружи за здравље, напредак и срећу“,
смијешио се к`о да жели патњу да сакрије:
„Пружи чико, то ти никад заборавит нећу,
да понесем мајци хлеба…већ данима јела није“.

Погледах га хладно и прођох без ријечи.
„Мани ме се“, помислих, „Колико вас само има“,
а он главу обори и оста да клечи,
и са њиме оста туга и несносна цича зима.

У Цркви је било топло, а ипак нико клечао није,
и сви су молили, сви су се крстили,
али сем с Иконе, нигдје смијешка,
схватих да дијете што оста напољу,
љуби Господа искреније,
и да је Господу од моје молитве,
вреднија његова сузица тешка.