ВИДОВДАН ИЛИ ДАТУМ

Мирослав В. Никчевић
5. јул 2013. ДСС

Када страни завојевачи имају посла са тврдоглавим и непокорним становништвом, понекад, осим голе силе, прибегавају другим средствима за која претпостављају да ће им помоћи у одржавању покорности. У српској историји најпознатија су два случаја, први када је Синан паша Београдски спалио мошти Светог Саве 1594. на Врачару и други, када су немачки нацисти спалили Народну библиотеку у Београду која је чувала готово све изворне документе овог народа. У оба случаја, завојевачи су имали исти циљ, а то је да се уништи свест Срба о себи.

Ипак, уместо да уништи мит о Светом Сави, Синан паша је учинио сасвим супротно. Након спаљивања моштију, мит и вера у Светог Саву се још више и јаче укоренио међу народом. Ни нацисти нису имали више успеха од турског паше, Срби никада нису пристали да буду покорни савезници Немачког Рајха. Платили су велику цену али свој пристанак Хитлеру никада нису дали. Вера и жеља за слободом је увек надјачавала страх од немилосрдног и нељудског окупатора.

Како ствари стоје, историја нам се, изгледа, понавља. Нажалост, овај пут, као носиоци промене свести српског народа се појављују личности са српским именима. Сада, као жртва тих настојања, после Светог Саве и Народне библиотеке, дошао је на ред Видовдан. Идеја је да Срби забораве шта је Видовдан, шта славимо и чега се сећамо тог дана.

Овакве, слободно можемо рећи, подле намере су и разлог што је ове године Видовдан био далеко присутнији у медијима, јер су за тај датум, овај пут, били везани неки догађаји и институције за које никада нисмо могли ни да претпоставимо да ће се спојити. Мислим, пре свега, на одлуку, или, већ, како би назвали, оно што нам је прослеђено од ЕУ. Но, од садржине те поруке, далеко је важнији изабрани датум када смо је добили. На први поглед, изгледа као да креатори политике на западу, прибегавају симболима и симболичним датумима, придајући им, готово, магијска својства. Наравно, не ради се о сујеверју играња са датумима већ о плиткој примени Павловљеве теорије условљавања. Можда није лоше да се подсетимо да је примена билошких теорија посебно биле драга тоталитарним режимима и идеологијама.

Ипак, као одговорни људи, немамо право да се, само, подсмехнемо на овакве инфантилне потезе који нам долазе са запада. Пре свега, јер намере, које се крију, нису ни најмање инфантилне, а још мање безопасне. Посебно, јер су се сада у обесмишљавање Видовдана и потирање српског идентитета укључили први заменик председника владе Вучић и његов председник владе Ивица Дачић.

Медији су нас известили да је премијер Дачић на свечаној седници Владе Србије у Крушевцу, поводом Видовдана, 624. годишњице Боја на Косову, рекао:
-„Сама та чињеница чини овај дан историјским и великим, али постоји још нешто важније по чему ћемо памтити овај 28. јун. Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред. Србија је, како је поручио, почела да слави живот, да верује у способност и рад и да мирно, рачунајући на оно што је урадила, очекује добитак, без страха да он може да јој измакне”.

Шта је натерало, иначе, прилично површног Дачића, да се упусти у разматрања националних митова и веровања. Ко је њему објаснио да Срби имају погрешан начин понашања и погрешне циљеве? Уосталом, а који су то погрешни циљеви које смо изненада, овог Видовдана, одбацили? Одакле Ивици Дачић сазнање да су Срби одлучили, изненада, да славе живот? Да ли то значи да смо, до сада, славили смрт? Мени, такве прославе, нису познате. Шта тек рећи о Дачићевој Србији која је нешто одрадила, па сада очекује добитак? Ако је и од Дачића, ипак је испод сваког нивоа.

Истог дана, са истим порукама јавио се, сада већ, у доброј мери, и физички трансформисани, Александар Вучић, рекавши: – ”Ово је коначно један Видовдан који не означава почетак рата, несрећу, борбу за опстанак, на Видовдан смо славили херојство и највеће поразе, славили смо и одвођење наших државника из земље, али никада нешто чиме би генерације које долазе могле да се поносе”. Мада, мање сликовитим речником од Дачића, већ директније, Вучић нам поручује да нисмо имали ничим да се поносимо што је било везано за Видовдан.

Свако, ко зна и осећа разлоге за обележавање Видовдана, зна да се тог дана слави борба за слободу. Најважније одлика идентитета српског народа јесте баш то, безгранична љубав према слободи. Слобода као највећи национални циљ. Када ово тврдимо не бежимо у националну романтичарску патетику, већ се позивамо на историјске чињенице. И, управо је то, љубав према слободи, циљ који, даљински навођени, Вучић и Дачић гађају. Промена садржаја Видовдана требало би, као последицу, да има и промену садржаја идентитета српског народа. Застрашујућа је чињеница да су извођење овог монструозног задатка, на себе преузели људи који носе највише државне функције у Србији.

При томе, не би требало имати илузије, Вучић, па чак и Дачић, довољно су интелигентни да јасно виде и знају о чему се овде ради. Свака могућност грешке или заблуде је искључена. И један и други, тачно знају да им је задатак да промене оно, што овај народ чини овим народом. Да поверујемо да је црно бело, и да, оно што је још важније за Вучићеве и Дачићеве газде, поверујемо да је ропство слобода.

Ови иступи, као и политичке одлуке које су ови људи, донели у последње време, јасан су знак да нам предстоји и борба за очување националног идентитета. Можда су, за Дачића, прасићи и ракија најважнији део националног идентитета о којима ће он, како је најавио, да разговара са ЕУ. Међутим, за нас је, а и целокупна историја то показује, и за гро српског народа, слобода и борба за слободу је наше друго име.